Film „Za danas toliko“: Vesnik Nove srpske filmske nežnosti

Priča o svakom fenomenu, barem o onim iz domena popularna kulture, može da u smislu polaznog utemeljenja argumentacije koja tek treba da usledi i bude predočena  otpočne i ukazivanjem na konkretne brojke.

U slučaju priče o posve nenadanom fenomenu filma Za danas toliko Marka Đorđevića možemo da krenemo i od brojki koje se tiču gledanosti ovog ostvarenja i to još u kontekstu ovdašnje, svako malo klonule bioskopske distribucije filmova.

Ovako to izgleda – pomenuti film je posle par sedmica izbio na sam vrh ovdašnje top-liste gledanosti, ostavivši iza sebe kao što su Godzila x Kong – Novo carstvo, Isterivači duhova – Ledena pretnja, Građanski rat, Prvo predskazanje, Bezgrešna, Monkey Man…

Istina, ZDT ovde ima prednost domaćeg terena, ali treba onda imati u vidu i podatak da gledanost ovog ostvarenja iz sedmice u sedmicu raste, što se ne može pripisati samo efektima lokal-patriotizma i učinkovite promotivne i šire medijske kampanje. Vikend za nama doneo je gotovo udvostručen broj gledalaca ovog filma u bioskopima u odnosu na prethodni presek, a, evo, bezmalo punih mesec dana nakon početka kino-distribucije.

Trenutna ukupna cifra od 41 i kusur hiljada gledalaca je svakog poštovanja vredna. Na primer, u znatnom dužem periodu, posve drugačije postavljen i u delo sproveden Ruski konzul, nastao na osnovu istoimenog bestselera Vuka Draškovića, privukao je 68,246 gledalaca u Srbiji, što jeste zanimljiv reper i poredbeni faktor.

Nasuprot Ruskom konzulu, ali i dobrom delu filmova iz korpusa ovdašnjih bioskopskih hitova ovog ili onog intenziteta, Za danas toliko počiva na sasvim drugačijim stilskim temeljima, te ne ukazuje na delo koje bi moglo da se dovede u iole očigledniju vezu sa statusom bioskopskog hita, a što već sada svakako i definitivno jeste.

Da pojednostavimo: Za danas toliko gledaocima pruža sasvim drugačiju estetiku, u dobroj meri saobraznu onome što se u svetskim okvirima može označiti sintagmom umetničkog, nezavisnog ili arthaus filma, a i na američkom tržištu, sve i kada im je glumački ansambl nakrcan poznatim, dragim i/ili cenjenim glumačkim licima i imenima, takvi filmovi puno, već u samom startu zaostaju za projektovanim bioskopskim hitovima.

Za danas toliko se lako i mirne duše može pohvaliti po sijaset osnova, ali za potrebu polazne teze ovog teksta istaknimo impresiju da ovaj film gledaoce očarava upravo u aspektu vlastite emotivnosti i umešnosti sa kojom su te emocije prenete u filmski jezik, te se sada prelivaju sa platana/ekrana na gledaoce spremne i dovoljno otvorenog uma da takve darove prvo prepoznaju, a onda i prime.

I zaista – uz sve ostale dimenzije koje svakako zavređuju što podrobnije analize, Đorđevićev podvig Za danas toliko poentira, pa zašto ne i briljira upravo u aspektu te upečatljive i, što je jednako važno, filmične iluzije silne emotivnosti na kojoj je zasnovana ta ipak suštinski izmaštana priča. Ovo ostvarenje priču o narativnom filmu današnjice suptilno i tihim glasom vraća u dobrodošao rikverc – u smeru priče o filmu i kao katalizatoru emocija, o nečemu što barem u svom poželjnom vidu pledira da govori prvenstveno o emocijama i načinu na kojima se i mi, kao gledaoci i neznatni civili, nosimo sa emocijama kada one nahrupe.

Ako je Moj jutarnji smeh (prethodni film Marka Đorđevića koji je stvorio skupa sa manje-više istom ekipom saradnika i saboraca – tu su glumci, Filip Đurić i Ivana Vuković, producent Miloš Pušić, direktor fotografije Stefan Milosavljević…) u žiži imao teskobu i užase prokrastinacije bez kraja i konca, te je prirodno bio smešten u gotovo pa crnotalasovski čermernu zimu, Za danas toliko, jeste filmski ekvivalent suštinskoj zavodljivosti i lagodnosti leta i na tom svom motivsko-tematskom štitu hrabro nosi ono što se u snažnijim ili nežnijim naletima cinizma tako lako da prezreti, ismejati, pa i odbaciti – potrebu da se bude dobar, potrebu za bliskošću, makar prema onima na koje smo i ponajpre i upućeni, potrebu da se dostojanstveno izađe iz boja sa depresijom i svim onim progutanim i rečima neiskazanim i nepropraćenim suzama…

Stoga, ako smo u prvih deset-petnaest godina na ovom tlu imali sreću da dočekamo i nekoliko odličnih ili barem samo zanimljivih filmova uz koje bi išla sintagma Novog srpskog brutalizma (recimo, to bi se odnosilo na filmove: Made in Serbia, Život i smrt porno bande, Klip, Srpski film, Miloš Branković…), možda je Za danas toliko već sada dovoljno ubedljiv vesnik i glasonoša nečega potpuno oprečnog, a takođe ukorenjenog u nekoj od filmskih varijacija naturalizma i naturalističkog i onoga što nam je, dakle,  takođe potrebno – Nove srpske filmske nežnosti.

Publika je već dominantno pokazala osvešćenu potrebu ta tako nečim, o čemu svedoče suze na projekcijama (i sam potpisnik ovih redova je „uspeo“ da se u najmanje dva maha tokom podkasta Filmoholik rasplače pričajući o dometima i o posebnosti ovog filma), o tome svedoči i sve učestaliji poriv gledalaca, pa, na prvi pogled, reklo bi se, i onih sramežljivih, da nakon tih specijalnih projekcija ili nedavne tribine na temu ZDT-a u Domu omladine Beograda, da se obrate autorima ovog filma, da im se zahvale, pa i zagrle…

Sve i da nam nije, a jeste, pružio povoda da pričamo o istinskom fenomenom – potpuno atipičnom bioskopskom hitu koji je na vrh lista gledanosti stigao s boka i iz kontre, Za danas toliko nas je zadužio već i tim što nas je diskretno, a u isti mah i gromko podsetio na transformativnu moć filma, na moć filma da „porodi“, a onda i u gledaocima pobudi emocije koje nisu prvoloptaške i opštemestaške.

Đorđevićev film je, uz sve drugo, hrabro uleteo u teren u kome mu je dato da se, između ostalog, naravno, metaforički, „bori“ sa filmovima koji su u potpunosti očitali svoju manipulativnu dimenziju, a sve u želji da izmame suze i uzdahe gledalaca (recimo, to važi za filmove i skorašnje ogromne bioskopske hitove Toma i Nedelja), a da ZDT na to tle stupa uz mnogo manje buke i uz znatno više rafinmana, i to rafinmana kakoav se nedopustivo retko sreće u ovdašnjoj, nazovimo je uslovno tako, kinematografiji.