Na nedavno završenom 10. Međunarodnom filmskom i muzičkom festivalu Kustendorf takmičilo se čak pet kratkih filmova sa srpskog govornog područja. Nijedan od njih, doduše, nije dobio neku od nagrada iako uopšte nisu bili rđavi, ali to samo pokazuje koliko je ovogodišnja selekcija festivala bila jaka. Ovde, međutim, nije reč o nagradama već o pomenutih pet reditelja koji čine deo najmlađe generacije „domaćeg“ filma. Evo njihovih kratkih biografija.
Jelena Gavrilović je rođena u Beogradu 1990. godine, iza sebe ima šest kratkih filmova i Jutjub seriju. Završila je master iz režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu (FDU), ima nekoliko nagrada, a filmovi su joj prikazivani na mnogim festivalima. Film sa Kustendorfa Nikog nema govori o usamljenosti dveju devojčica koje spaja glavni muški lik – otac jedne, odnosno telohranitelj druge devojčice.
Ognjen Isailović je rođen 1988. u Gornjem Milanovcu. Diplomirao je režiju na FDU, ima desetak kratkih filmova i trenutno radi na svom prvom celovečernjem. U filmu Suvozač bavi se odnosom roditelja i sina, čiju odluku oni ne mogu da prihvate.
Ivan Bakrač je rođen u Nikšiću, ima 30 godina, diplomirao je na Fakultetu za umetnosti i dizajn u Beogradu, završio je master iz filmske režije i ima nekoliko filmova i mnogo festivalskog iskustva. Njegov film Maleš, po scenariju Branislava Jevtića, prikazuje nesvakidašnju porodicu koju čine majka i tri ćerke i u kojoj je jedna od glavnih tema da li će dobiti muškog člana porodice.
Miroslav Savić ima 31 godinu, iz Loznice je. U Nišu je završio glumu na Akademiji za umetnost i master iz režije na FDU. Trenutno živi u Ohaju, SAD. Na Kustendorfu je prikazan njegov film Put za Kujumbu, o mladiću koji odlazi na dve godine u Rusiju jer u Loznici ne može da nađe posao.
Saša Karanović ima 28 godinu, živi u Banjaluci, završio je filozofiju i trenutno studira režiju na Akademiji umijetnosti. U filmu Oj, Krajino glavni lik je dugogodišnji honorarni radnik koji ne uspeva da dobije ugovor za stalno zaposlenje.
„Vreme“ je sa ovih petoro mladih autora razgovaralo o osnovnim shvatanjima filma, motivacijama, temama, stilu, budućnosti…
ZAŠTO SE BAVIM FILMOM
Većina sagovornika je od malena volela da gleda filmove. Karanoviću su bili zamena za obrazovanje: „Sve što sam naučio, naučio sam iz filmova. Bili su mi kosmopolitski prozor u svijet. U osnovnoj školi sam pisao sastav o tome šta želim da budem kad porastem i ja sam pisao o filmu. Čini mi se da imam taj neki rezervisani voajerski mentalitet: ne učestvujem puno u socijalnim interakcijama, uvijek sam nekako sa strane, buljim, posmatram.“
Saviću je film univerzalan i jednostavan jezik za „pričanje priča“.
Bakrač takođe želi da se bavi pričanjem priča. „Pokušavao sam i sa arhitekturom, slikanjem, plesom, fotografijom, i tek u filmu sam shvatio da tako najlakše pričam priče.“ On kaže da je film i najbolji način za prenošenje emocija: „Kad bih imao problem, gledao sam filmove koji su me emotivno pomerali. Onda sam poželeo da i sam pravim filmove koji će kroz pričanje neke priče prenositi određenu emociju.“ Bakrač ne misli da su mladi autori u stanju da daju odgovore na pitanja kojima se bave u svojim filmovima, već da je dovoljno i samo ispitivanje. On, dakle, ni ne pokušava da se bavi odgovorima već više voli pravljenje asocijacija koje možda mogu da navedu gledaoca na neki put.
„Film je pokušaj da se ne osetim sam u svetu u kome živim. To je sredstvo pomoću koga komuniciram sa ljudima oko sebe. Takođe, bavim se filmom zato što mi najviše liči na san“, kaže Ognjen Isailović.
Jelena Gavrilović misli da je film nešto najbliže životu, a da je najznačajniji sastojak i jednog i drugog – iskrenost. Ona voli ljude, međuljudske odnose, i pravljenje filmova je za nju razmena ljubavi. „Volim kada mi filmovi koje gledam menjaju pogled na svet, kad posle dobrog filma dobijem neki novi sloj i sve mi je mnogo jasnije. Želim da svojim filmovima kod publike menjam poglede na svet.“
KOJIM SE TEMAMA BAVIM
„U svakom svom filmu sam imao neku melodramsku crtu o nekom neobičnom partnerskom odnosu“, kaže Isailović i dodaje: „Počinjem od nečeg što me boli, a u procesu stvaranja filma pokušavam da to prevaziđem, da dođem do odgovora ili da postavim još pitanja… Sa druge strane, trudim se da pravljenje filma ne bude moja psihoanaliza. Mislim da je svaki drugi način izbora teme pogrešan, bar kod mladih autora. Ne možeš na silu da se baviš nečim već moraš da osećaš problem kojim se baviš. Samo veliki autori, koji ceo život rade i razvijaju se, mogu da uverljivo pričaju priče koje nisu njihove.“ Isto misli i Ivan Bakrač.
Jelena Gavrilović teme bira intuitivno, takođe polazi od sebe, od onog što je dotiče i interesuje. Kaže da joj se čini da na drugačiji način primećuje određene emocije u ljudskim odnosima i svoje filmove posvećuje baš tome, ističe te emocije, naglašava ih, a one onda oživljavaju i prenose neku novu vrednost. Citirala je Lava Dijaza, filipinskog reditelja koji je ove godine bio gost Kustendorfa i kome je Emir Kusturica, osnivač festivala i proslavljeni reditelj, dodelio Nagradu za buduća dela: „U filmu je najvažnija priča, ali se ona nalazi na skrivenim mestima, koja često ni ne primećujemo.“
I Savić polazi od ličnih iskustava, ali često to lično jeste i univerzalno. Napominje da priča Put za Kujumbu nije samo priča o odlasku mladih ljudi u inostranstvo u potrazi za poslom, već i slika njegove rodne Loznice, napuštene fabrike čije mašine su isečene u staro gvožđe, ali i priča o nedefinisanom odnosu sina i oca i, najvažnije, trenutku opraštanja i odlaska od kuće.
Saša Karanović pri izboru tema uglavnom polazi od šale ili fantazije, možda inata. „Ništa nije jednoznačno. Veoma se trudim da ne podlegnem uticaju dnevno političkih događaja, ali svašta se tu potkrade.“
BAVIM LI SE SVOJIM STILOM
Svi sagovornici misle da se stil ne može nasilno stvoriti već da će on doći s vremenom i radom. Karanović se trudi da što više eksperimentiše, ali delimično može da definiše svoj izraz: „Sviđa mi se stroži stil, bez mnogo ‘kamere iz ruke’, statičniji kadrovi, tečni pokreti, precizni… Trudim se da ne namećem stil, ali sve ovo što sam do sada radio, te studentske vježbe, a i film sa Kustendorfa je studentska vježba, nekako liče jedni na druge.“
Miroslav Savić kaže da ne voli „filmove stanja“. „Iskustvo mi ne daje previše prostora da se bavim stilom. Jednu godinu sam samo studirao režiju i to je to. Prvo bih morao dosta da naučim da bih formirao svoj stil. Ono što pokušavam jeste da dajem glumcima više prostora, ohrabrujem ih da igraju, da ponekad i preteruju. Takođe, nije mi nužna ta moderna varijanta svedenog i hladnog izraza. Ne, može to da bude i obojeno“, kaže Savić.
Bakrač veruje da ima određen stil, koji primećuju prijatelji koji ga najbolje znaju i on sam, ali, kao i svi, veruje da će stil biti vidljiviji s godinama rada.
ŠTA ŽELIM SA SVOJIM FILMOVIMA
Ivan Bakrač kaže da mu razumljivost filma nikad nije bila na prvom mestu. „Često sam gledao filmove za koje nisam bio siguran da li nešto kapiram. Važnije mi je da li film prenosi emociju, da li postavlja pitanja… Kad je sve previše jasno, onda nema ni prostora za preispitivanje.“
„Ne mislim da je bilo koje umetničko delo, pa ni film, čarobni štapić koji može da reši bilo šta u društvu“, kaže Isailović, pa objašnjava: „Film za mene nije prostor za pamfletsko plasiranje ideja i teza, već najbolji način za razmenu emocija, što je uvod u međusobno razumevanje i širenje empatije.“
Jeleni Gavrilović je važno da se publika saživi sa njenim filmom, da bude hipnotisana. „Što sam starija, sve mi je bitnije da način pričanja priče bude kompleksniji, da gledalac mora sam da nalazi veze i smisao onog što gleda“, kaže ona.
„Neko je rekao da je film mašina za emocije. Želim da pravim filmove koji tjeraju da se publika osjeća na određen način“, kaže Saša Karanović.
Miroslav Savić napominje da filmovi često zavise od raspoloživog budžeta: „Siguran sam da bi nam filmovi izgledali dosta drugačije kada bismo imali više sredstava da eksperimentišemo i odstupamo od klasičnih pristupa.“
KAKO ZAMIŠLJAM SEBE I SVOJ RAD ZA 10 GODINA
Jelena Gavrilović: „Nadam se da ću uspeti da se prebacim da razmišljam u formi dugometražnog filma i da ću jedan i snimiti. Nadam se da ću biti u zdravijem okruženju, da će nam zemlja biti prijatnija za disanje i da će se pojaviti nove generacije zanimljivih reditelja.“
Miroslav Savić misli da će se baviti socijalnim, dramskim temama. Razmišlja da u SAD snimi priču o brakovima nastalim zbog dobijanja američkog državljanstva, o osnivanju lažnih porodica.
„S obzirom da ne mogu maštati toliko daleko, htio bih da imam mogućnost da snimam filmove, to je sve. Imam nekoliko priča koje sam već pretvorio u scenarija, neke pišem i zasad želim njih da snimim“, kaže Saša Karanović.
Ivan Bakrač se nada će zadržati sadašnju dozu nezrelosti ili eklektičnosti. „Nadam se da ću za deset godina imati različite filmove koji će imati sličnu osnovu. Da ću eksperimentisati, da neću upasti u manir.“
Ognjen Isailović bi želeo da snima dugometražne filmove. „Takođe, ne bih želeo da pravim kompromise koji bi ugrozili moju početnu poziciju, da ne osramotim sebe koji sada daje ovaj intervju.“
Saša Karanović: „Kustendorf je svetkovanje filma. Svi su ovde posvećeni filmu, nisu opterećeni samo time, dobro se i zabavljaju, ali to su ljudi koji žive za film. Svima nam je zajednički filmski jezik, filmska imena, filmovi. Film nam je primarniji jezik čak i od engleskog.“
Ognjen Isailović: „Uzbudljivo. Energično. Nepredvidivo.“
Jelena Gavrlović: „Inspirativan i provokativan, u pozitivnom smislu. Ovde imam osećaj da sam deo sveta, da se bavim važnim stvarima sa super stvarima. Ovde preispitujem sebe.“
Miroslav Savić: „Kustendorf pruža mogućnost razmene informacija i znanja. Pomaže da shvatimo gde smo, ko smo, šta je aktuelno i šta će biti.“
Ivan Bakrač: „Inspirativno. Ohrabrujuće. Nekonvencionalno. Promocija različitosti.“
