Ne znam da li se nekad neko od naših teatrologa poduhvatio zadatka da ispita zašto je jedan od najdominantnijih, najupečatljivijih i najpopularnijih tipova srpske komediografske tradicije tip pomodarke – tačnije, proste, narodske žene koja opsesivno teži da preko noći postane velika dama, deo društvene elite. Kada opisujemo ovaj tip, mislimo naravno na Živku iz Gospođe ministarke Branislava Nušića i Femu iz Pokondirene tikve Jovana Sterije Popovića. Još je zanimljivije pitanje zašto je ovaj komički tip baš danas toliko popularan i aktuelan; pored čak dve nove postavke Gospođe ministarke, o kojima je „Vreme“ već pisalo, u poslednje vreme se pojavilo i novo scensko čitanje Pokondirene tikve. To je ono koje je u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu realizovala mlada rediteljka Ksenija Krnajski.
Iako međusobno bitno različite, ove tri postavke imaju jednu dodirnu tačku na planu značenja: u svima se vrši neka vrsta abolicije glavne junakinje, njeni postupci se opravdavaju ili bar blagonaklono objašnjavaju, a njena malograđanska ambicija se doživljava kao izraz manje ili više nemušte želje da se pobede nazadni uslovi sredine. Ovako postavljena magistralna linija u savremenim tumačenjima dramskog tipa pomodarke može se, verovatno, objasniti sociološkim razlozima: u zemlji koja poslednja u Evropi, i sa izuzetno mnogo unutrašnjih otpora, ulazi u tranziciju, u proces građenja savremenih društvenih vrednosti, čak i osoba koja te vrednosti prihvata krajnje nekritički i površno postaje pozitivni junak. Drugim rečima, u konzervativnim i zatvorenim društvima i malograđani su napredni.
Doduše, ovde treba istaći da ovakvo viđenje lika pomodarke nije od juče, da u našem pozorištu već trideset godina, od Mijačeve revolucionarne postavke Pokondirene tikve u Srpskom narodnom pozorištu, opstaje ova linija interpretacije (dakle, neki ljudi su davno pre tranzicije shvatili da u balkanskom blatu i mraku čak i smešni malograđani predstavljaju društvenu avangardu). Zbog toga ne stoji tvrdnja da je nova postavka komedije Pokondirena tikva vrlo moderna i drugačija: možda je predstava Ksenije Krnajski, koja je glavni predmet ovog teksta, drugačija u pogledu teatarske forme, ali je u interpretativnom pogledu ona samo jedan novi stepenik u razvoju već postojeće tradicije tumačenja Feme, pa i drugih smešnih precioza srpske komediografije.
Prethodni stav ne treba pogrešno shvatiti: on problematizuje inovativnost novog rediteljskog tumačenja Feme, ali ne dovodi u pitanje imanentnu vrednost glumačkog ostvarenja Jasne Đuričić. Naprotiv, ta uloga je najveće dostignuće ove predstave. U sjajnom tumačenju Jasne Đuričić, Femini grčeviti i grozničavi napori da se bude nobl, napori koji su bili materijalizovani u glumičinom pogledu, izrazu i stavu, ne čine od Sterijine junakinje neku opasnu goropadnicu – ili bar ne samo to – već pre jednu ranjivu i neprilagođenu ženu koja iskreno, mada neuko, čezne za boljim životom.
Da bi podvukla Feminu izdvojenost i usamljenost, rediteljka se opredelila za veoma radikalnu postavku ostalih likova, kojom se problematizuju svi pozitivci i odstranjuje svaki rezonerski i moralizatorski ton. Tako je razumni i uravnoteženi Mitar (Radoje Čupić) postao opak tip s otvorenim incestuoznim sklonostima prema sestričini, palanačka provodadžika i parazitkinja Sara (Tijana Maksimović) dijabolični ceremonijal-majstor s, reklo bi se, homoerotskim sklonostima, dok se skromna Femina ćerka Evica (Milijana Makević) preobratila, veoma naglo i ničim izazvano, iz nemušte seljančice u laku žensku. Ali, ova rediteljsko-glumačka rešenja delovala su problematično i to ne zato što su podrazumevala radikalno i provokativno tumačenje, već zato što nisu bila dramski utemeljena, što su bila rezultat spolja nametnutog koncepta. Sličan utisak ostavio je i lik zanetog pesnika Ružičića (Siniša Ubović) koji je scenski bio jasno izdvojen od ostalih, ali nije bio jasno dramski postavljen: nije se moglo razaznati zašto je on prikazan kao neki dekadentni zloduh, kao krajnje pojednostavljena figura neprijateljski nastrojene sudbine.
Utisak koji ostavlja postavka pojedinačnih likova proteže se i na celu predstavu: većina rediteljskih rešenja deluje izolovano i spolja postavljeno, tako da se ne postiže dramski tok i, što je još veći problem, ne zaokružuje razgovetna značenjska celina. Upravo zbog tog nedostatka dramskog toka, predstava ima i česte padove u ritmu. Osim u postavci dramske priče i likova, nerazgovetnost se javlja i na planu vizuelnih rešenja na kojima se zasniva ta željena, drugačija i modernija teatarska forma. Ako se pink boja scenografskog rešenja (autor Marija Kalabić) još i može shvatiti kao asocijacija na detinjaste i idealizovane Femine vizije boljeg života (nadam se da nije reč o nekoj još površnijoj aluziji na pink kulturu), apstraktne geometrijske linije ovog dekora se teško mogu protumačiti i uz najbolju volju. Nizak stepen znakovitosti imaju i kostimi Maje Mirković: oni nisu ni savremeni ni iz epohe, ni realistički ni simbolistički, ni stilski dosledni ni dosledno stilski dekonstruisani.
Ako se sada vratimo na početak, može se još jednom potvrditi stav da duh vremena, bar kada je reč o zemlji Srbiji, pruža puno pokriće za interpretaciju komedije Pokondirena tikva kao priče o neukim, smešnim, ali iskrenim i dirljivim pokušajima da se prekorače granice jednog konzervativnog, zatvorenog i opasnog sveta. Druga je stvar što je ta plodonosna i provokativna, iako ne i potpuno nova interpretativna mogućnost, ostala nerazvijena u ovoj predstavi Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada. Završni utisak nije moglo bitno da promeni ni zaista odlično glumačko ostvarenje Jasne Đuričić u ulozi Feme.
