Nije baš uobičajeno, a nije ni u skladu sa nepisanim pravilima savremenog kritičarskog lelemudizma da se tako egzaltirano izjašnjavate o novim, posve „nekanonizovanim“ knjigama, ali ko mari za to, biće nam svima bolje ako već u prvoj rečenici ovog teksta „priznam“ ono što držim nepobitnom istinom, pa da onda spokojnije idemo dalje: Semper idem, „nedovršena hronika jednog detinjstva“ Đorđa Lebovića (Narodna knjiga, Beograd 2005), pomalo već i zaboravljenog (prevashodno) dramskog pisca jeste, naime: remek-delo. Bez ostatka, bez vrdanja, bez izlaza za nuždu. Bez potrebe da relativizujem, kamoli ironizujem ovaj iskaz. Ne mogu da se setim nijednog dela pisanog na srpskom jeziku, a premijerno objavljenog u XXI veku, koje bi ga nadvisilo, koje bi makar stajalo na ravnoj nozi s ovom čudesnom hronikom raspadanja jednog sveta, našeg sveta, nego kojeg drugog, a sa posledicama koje ovako ili onako osećaju i oni rođeni decenijama kasnije. Do sada u našoj literaturi nije bilo tematski/senzibilitetski iole srodne knjige koju biste bez stida usled posvemašnje nedostojnosti mogli staviti u istu rečenicu s troknjižnim Porodičnim cirkusom Danila Kiša (Rani jadi, Bašta, pepeo, Peščanik). E, sada je i taj problem rešen: Semper idem dostojni je izdanak jednog srodnog sveta, ali ostvaren bitno drugačijim literarnim sredstvima.
„Semper idem“ (uvek isto) natpis je na jednom somborskom tornju, koji podseća na najbolniji paradoks naših života: na prolaznost, a opet i na večno vraćanje istog… Naročito onoga čemu se niko neće obradovati. Pod senkom tog tornja tridesetih godina užasnog i uzbudljivog XX veka odrasta jevrejski dečak, okružen (a)tipičnom građanskom porodicom, danas bi se reklo blago „disfunkcionalnom“ (razvedeni roditelji, što je u to vreme bilo prilično neuobičajeno). Deda Adolf, porodični mudrac i neretko prilično neshvaćeni vernik Zdravog Razuma, „svetli“ je junak njegovog odrastanja; drugu, „tamnu“ i misterioznu stranu simbolizuje drugi deda Josef, kojeg hroničar nikada nije ni upoznao jer je Josef umro pre njegovog rođenja, ali koji će mu se javljati u snovima, koji će biti njegov link ka onoj drugoj strani jevrejske tradicije, i čioji će „lik“ ovoj knjizi podariti jedan od bitnih njenih slojeva, onaj oniričko-fantastički (o, zar se i to može u autobiografiji…), direktno povezan s kabalom, raznovrsnim mističkim iskustvima (epizode s Kamenorescem, koji jeste Smrt, priča su za sebe), i sa junakovom moći prekognicije, užasanutog i preciznog predviđanja Zla koje će se dogoditi bliskima i dragima, „moći“ koja ga samo unesrećuje jer ne može učiniti ništa da pobedi Fatum. A Zla u ovoj knjizi barem neće nedostajati, mada ona počinje nekako upravo sa „drugog kraja“ te metafizičke skale, iz jednog gotovo arkadijskog stanja.
Deo će detinjstva mladi Lebović provesti u Zagrebu, prateći potucanja svoje majke za Boljim Životom. Oh, nije da će im tamo nečega nedostajati, naprotiv: taj će deo njegovog života biti pastelno oslikan kao nepomućeno rajsko stanje, a njegova dadilja Dadi – prva u nizu osoba kojima će naš hroničar u jednom tragičnom momentu zauvek izgubiti svaki trag; srećom, tragedije su tada još samo intimne – tek docnije će postati istorijske, kada se i raj neopozivo premetne u mračni i gušeći džehenem, pod demonskim zapovedništvom „majstora iz Nemačke“.
CRNI OBLAK: Godine ranog detinjstva, potom osnovnog i srednjeg školovanja, proticaće uglavnom između malog i prašnjavog Sombora i otmenog i gizdavog, a opet, u prelomnim trenucima tako teskobnog Zagreba („o ta uska varoš, o ti uski ljudi“, vapio je kadgod Matoš…); na njihovom početku stoji, dakle, jedna rajska praslika, zauvek razbijena u paramparčad još dečakovim padom na Šalati, padom koji će iz njegovog života i iz ove hronike izgnati Dadi, ali će i u nju uvesti jedan od najdojmljivijih likova, onaj dečakovog očuha Andrije Buhvalda, plemenito beskorisnog sanjara rodom iz Subotice, a kojeg će posinak nazvati Andrija Knjigašuma (buch+wald), čoveka koji je, pokazaće se pri tada još dalekom svođenju računa, živeo na svetu samo zato da bi voleo dečakovu majku… Pa dobro, znate li možda za nešto bolje? Odmicaće, dakle, rutinski i tromo ta treća decenija dvadesetog veka, na dalekom će se obzorju ukazati crni oblak, ali malo ko će se udostojiti da ga barem primeti dok ne bude prekasno za sve. Deda će Adolf u jednom momentu u malovaroškim šaputanjima biti čak proglašen novom gradskom ludom samo zato što će – na gotovo sveopšte čuđenje i podsmeh: ta, mani se! – uporno najavljivati Apokalipsu koju svima i svugde, pa i ušuškanom, provincijalnom Somboru, zaturenom negde u sverodnoj bačkoj zemlji tamo iza poslednjih dunavskih ritova, donosi Ludi Moler iz Braunaua, odskora Firer jednog velikog, posrnulog naroda.
Dva su velika majstorska spisateljska postignuća presudno oblikovala Semper idem: na jednoj strani, izvanredan prikaz epohe, na drugoj, galerija fascinantnih, potresnih, zadivljujućih, rastužujućih i uvek ponad svega tako jedinstvenih i neponovljivih (a bez ikakve isforsirane ekscentričnosti koja bi ih imala prečicom učiniti „zanimljivima“) likova koji defiluju ovom hronikom.
KONAČNO REŠENJE: Lebovićeva freska duha vremena beskrajno je duhovita i pronicljiva, duboka na onaj najdivniji način, dosledno lišen svakog celomudrenog prenemaganja. Boljševizam, nacizam, fašizam – plus lokalne etno-varijante istog – još su daleke, gotovo apstraktne pošasti o kojima gospoda dokono divane u kafani, ali rvu se već naveliko za ljudske duše, i sve je više onih koji u ime ovog ili onog parcijalnog Dobra prelaze na stranu Zla; tu negde između, životari se u okruženju tupih malovaroških običaja i skrupula, operetskih nacionalnih egoizama i konfesionalnih samozaljubljenosti, ali isto tako i uz dečačko kamaradovanje, prve ljubovne nemire, danas nezamislivo spora erotska otkrića, i uz čitav onaj mozaik vrlih i dobrih ljudskih karaktera, dragih i u svojim manama i posrnućima. Lebović će se vrlo rano susresti s ovaploćenim Zlom – koje je, po običaju, preuzelo pogani antisemitski jezik – i ono će vremenom jačati i rasti, sve do apokaliptične kulminacije u kojoj će – uglavnom u Hitlerovim gasnim komorama – zauvek nestati gotovo svi junaci ove knjige, to jest oni koji neće imati apsurdnu sreću da još ranije budu pometeni s životne pozornice. To su rani, bolni susreti s fenomenom mržnje, i to zbog Drugosti koje jedva da si svestan, koja ti zapravo znači mnogo manje nego onima koji te zarad nje tako strasno mrze. Opčinjavajuće lucidan i sve svesniji neke fundamentalne neozbiljnosti većine onoga što većina odraslih priča, pisac „hronike jednog detinjstva“ ostaviće i monumentalno svedočanstvo o prirodi srednjoevropskog jevrejstva u zloslutnoj epohi predvečerja holokausta, jevrejstva koje je sve samo ne „jedinstveno“, naprotiv: mnogi do njega neće baš mnogo držati ni u etničkom ni u religijskom smislu, gotovo do i preko granice asimilacije u većinski (mađarski, srpski, nemački) kontekst, ali sve će ih holokaust podučiti istome: Jevrejin je onaj kojeg drugi vide kao Jevrejina, i tu nema spasa; ne prestaješ biti Jevrejinom tako što izjaviš da to više nisi. Na nekim je stranicama ove knjige s retko kada viđenom pronicljivošću, a strogo književnim sredstvima, bez odvećnog dociranja, p(r)okazana filistarska suština antisemitske paranoje. Na drugoj strani, koliko o vremenu, toliko je Semper idem i priča o ljudima, izvanredan brevijar likova koje će čitaocu biti nemoguće istisnuti iz svesti: od piščevih roditelja, madžarske maćehe i njene živopisne porodice Ujkeri, tetaka i teča, ujaka, školskih drugara i profesora, ceo jedan spontano i samorazumljivo „multi-kulti“ panonski mikrosvemir kao dragoceni preostatak nekog cvajgovskog (prek)jučerašnjeg sveta K. und K. vremena. Sve će to, kako god, nestati u jednoj užasnoj pometnji, skoro će svi njeni junaci skončati kao delić jednog sumanutog endlosunga. A dečak će svakom svom mrtvom podariti po jednu zvezdu na nebu, pazeći da ne hoda malen tamo dole pod zvezdama, kao što glavinjaju ili puze oni što su ih dali pobiti.
Ova opširna knjiga (412 strana), koja je iznenadnom smrću autora ostala „kratka“ za nekoliko poglavlja, ali se to gotovo i ne oseća, na ovom se prostoru može pre dotaknuti nego temeljitije prikazati. Zato ovde nužno stajem. Uvek isto? Uglavnom da, zlo ne spava, i čovek malo šta tu može da učini osim da se maši za onu „kutiju olovnih slova“ o kojoj je govorio Krleža, za tu tanku, varljivu, a prelepu odbranu čovekovu pred divljaštvom.
