Postoje, naravno, filmovi o režiserima i o snimanju filmova, dramski tekstovi o dramskim piscima, pozorišne predstave o pozorišnim predstavama, slike na kojima su naslikani slikari, ali svi zajedno nemaju tu magiju koju nose romani o piscima. Nekim romansijerima to je zahvalan okvir za kvaziautobiografsku prozu, nekima opet za (auto)poetičke ekskurse, a nekima za istorijske paralele ili za roman s ključem. U prvim kritičkim reakcijama na najrecentniji roman Hanifa Kurejšija The Last Word, odnosno Poslednja reč (i engleski original i srpski prevod objavljeni su 2014; srpsko izdanje je objavila beogradska Booka u prevodu Aleksandra Milajića), potencirao se ovaj posljednji aspekt. Naime, u liku Mamuna Azama, živućeg klasika čiju biografiju treba da ispiše mladi pisac Hari Džonson mnogi su prepoznali foto-robot V.S. Nojpola. Po svoj prilici, Kurejši je svjesno igrao na ovo prepoznavanje, no bio je dovoljno vješt da ne načini klasični roman a clef. Kao i svaki ozbiljan romansijer, on je manje zainteresovan za skandal i aluziju, a više za istraživanje postojanja.
MODERNI MANIR: Kurejši započinje in medias res; evo prvih nekoliko rečenica: „Zureći kroz prozor vagona u engleske predele, Hari Džonson je pomislio kako ni trenutak ne prođe, a da neko ne priča nekakvu priču. A ako ga sreća ne napusti do kraja dana, on će biti angažovan da ispripoveda sve o čoveku kod koga se zaputio. O da, odabrali su baš njega da ispriča čitavu priču o toj važnoj ličnosti, znamenitom umetniku. Kako pristupiti takvom poslu? – zapitao se uz drhtaj. Odakle početi i kako završiti priču koja još traje? I što je još važnije, da li je on, Hari, dorastao takvom zadatku?“ Pomenuta „važna ličnost“ jest Mamun Azam, „priznati književnik rođen u Indiji, romanopisac, esejist i dramaturg kome se Hari divio još od doba mladalačke zaluđenosti knjigama i budalaste ljubavi prema pisanoj reči, kao dečak kome su pisci bili bogovi, junaci i rok zvezde.“ Kao tipičan klinac koji se naloži na književnost i Hari je, naravno, odlučio da bude pisac. Igrom slučaja, pažnju javnosti je privukao biografskom knjigom: „Malo pre nego što je napunio tridesetu, objavio je Nehruovu biografiju, koja je naišla na dobar prijem. Knjiga je sadržavala mnogo novih podataka, i mada je poznata priča morala da bude, u modernom maniru, blago začinjena međusobnim snošajima, sodomijom, alkoholizmom i anoreksijom, smatrali su je, sve u svemu, osvežavajućom. Dopala se čak i Indijcima.“
LEŠINARENJE: Izdavač Rob Devero uvjerava Harija da će se Mamun iz sve snage potruditi da mu pomogne. Naime, koliko god bio savremeni klasik, Mamun posljednjih godina prolazi kroz fazu marginalizacije i zaborava. Dobra biografska knjiga mogla bi da potakne novi talas interesa za njega i njegovo djelo, pomoći u prodaji starim njegovim naslovima, inicirati nova izdanja, pojačati atraktivnost njegovih eventualnih novih djela. Takođe, i sam Hari Džonson zna da je njemu samom krajnje vrijeme da napravi nešto veliko i da opravda vlastiti talenat „ili će završiti na nekom fakultetu ili nešto još gore“. (Zatim slijedi retoričko pitanje: „Ima li išta gore od profesure?“) Ipak, i pored ovakvih uvjeravanja, sam Mamun i nije pretjerano oduševljen idejom da bude predmet biografske obrade. Čini mu se, naime, da u žanru biografije ima elemenata „lešinarenja“. I nije da se sam Hari u dubini duše ne bi složio s njim, ali on ima posao pred sobom i od tog posla mu mnogo toga zavisi. Tako počinje neka vrsta intelektualnog dvoboja između proslavljenog starog pisca i njegovog mladog kolege željnog uspona i slave, pomalo i na račun svog nekadašnjeg idola.
ULJE NA PLATNU: Međusobni odnos Mamuna i Harija, prvenstveno njihovi razgovori o književnosti i umjetnosti, daje Kurejšiju priliku za masu zabavnih i duhovitih replika o piscima i pisanju. („Kažu da je dugačko štivo prevaziđena forma i da umire. Roman podseća na ulje na platnu po tome što njegovo stvaranje iziskuje naporan rad, gvozdenu disciplinu, strpljenje i istrajnost.“) Ipak, mnogo važniju ulogu u dinamici i arhitekturi romana imaju žene u Mamunovom i Harijevom životu: Mamunova mlađa supruga, Harijeva vjerenica, te napokon i njegova novopečena ljubavnica, inače služavka u Mamunovoj kući. Takođe, u Harijevom istraživanju Mamunovog života naročito mjesto zauzimaju njegove ranije romantične i seksualne veze. To je onaj „začin“ od kojeg on očekuje da njegovoj knjizi podari potencijal hita i to je upravo isto ono što Mamun najstrastvenije želi da prikrije. U svakom slučaju, a kao u varijaciji na onu slavnu repliku iz Balkanskog špijuna, vrlo često među protagonistima Poslednje reči ništa nije onako kao što izgleda da jeste. A ipak, mada njihovi međusobni odnosi nipošto nisu površni, njihovi raspleti ne nose tragičan potencijal. Vremena su farsična, pa su i ljudi i njihovi odnosi farsični, jest, čini se, jedna od poruka ove Kurejšijeve vizije savremenog trenutka Zapada.
