Čigoja štampa, Beograd 2003.
Neki pisci vole gužvu. Neki ne. Ali, gužvu koju sačinjavaju kolege, teško da podnosi ijedan.
Voleo je ili ne, pisac Vladislav Bajac obreo se upravo u jednoj takvoj „kolegijalnoj gužvi“ kada je 2000. pristao da bude jedan od srpskih predstavnika na višenedeljnoj spisateljskoj transevropskoj ekskurziji specijalnim vozom od Lisabona preko Madrida, Bordoa, Pariza i Brisela, pa potom Nemačke i Poljske do baltičke ruske/postsovjetske enklave Kalinjingrada, potom Vilnusa, Rige i Talina, pa preko Peterburga sve do Moskve, a onda polukružno do Minska, Varšave i napokon Berlina, a sve u društvu spisatelj(ic)a iz svih krajeva i zakutaka Kontinenta… E, to se zove izlet! Pretprošle je godine upravo Bajčeva Geopoetika objavila izbor iz proznih, esejističkih i putopisnih radova pisaca koji su onomad namenski kloparali po šinama – o toj smo zbirci vaktile pisali na ovom istom mestu – a sada Bajac u svojstvu spisatelja i sam literarno uobličava odjeke ovog neobičnog iskustva.
Knjigu Evropa ekspres pisac je odredio kao „roman u pričama“, ali treba reći da se radi prevashodno o esejističko-putopisnom štivu; štaviše, najbolje stranice ovog dela upravo su one u kojima pisac pusti na volju svom „oku na putu“ – štono bi rekao Mileta Prodanović – da ga vodi i da mu „bira“ teme. Sastavljena od uvodne, „izvodne“ i deset središnjih celina, knjiga Evropa ekspres strukturirana je fragmentarno, ali narativna crvena nit ipak postoji. Uvodni deo „Izlazak u svet“ možda je i najslabiji, pa je nezgoda u tome da može odbiti manje strpljivog čitaoca, onoga kome je bogme vraški teško dokučiti šta je pisac uopšte hteo da kaže svojim malo metapolitičkim, malo metafilozofskim razmišljanjima punim Velikih Reči: dobro veli anonimni „narodni“ cinik: trt-mrt, život ili smrt… Što se onog metapolitičkog dela tiče, radi se o teško svarljivim „promišljanjima“ iz vremena nakon famoznog NATO-bombardovanja: zapanjeni čitalac u čudu prati – reklo bi se, mrtvo-ozbiljnu – Golemu Borbu pisca sa samim sobom: da li da Planeti nekako oprosti strašan, ničim izazvan zločin… Na kraju piščeva dobrota pobeđuje, i ovaj Svetu ipak „oprašta, ali ne zaboravlja“ taj bezobrazluk, te se pomirljivo vraća u nj. Bože, baš svašta. Odgonetka ovog bizarnog ispada možda se krije u jednom potonjem piščevom promišljanju, tamo gde ovaj govori o tome kako ga je rat 1999. baš pravo zatekao, jer je u njegovom ličnom i generacijskom iskustvu i sam pojam „rat“ nešto što je vezano za Drugi svetski, ili pak još ranije ratove, nešto dakle sasvim apstraktno i knjiško… Da ne znamo da je čovek bio u Beogradu (a ne u sazvežđu Regulusa), morali bismo se ozbiljno zapitati na kojoj je planeti autor Evropa ekspresa obitavao od 1991. do 1999?! Tja, o tome kako je Srbija, pa i srpska inteligencija, primetila rat i njegove strahote tek kada joj se ovaj, makar i u sasvim razblaženom vidu (u poređenju s onim što su preživeli Bosna, Hrvatska, Kosovo…), dakle više kao – za ogromnu većinu civila – zlokobni i aprijatni spektakl nego kao realna fizička opasnost nadvio direktno nad ruse glave, mogli bi se ispisati naramci knjiga.
Huh. Hrmpf. Valja (nam) ipak nekako suspregnuti ljutnju zbog ovog svakako ipak sasvim nenamerno i nesvesno uvredljivog beogradocentričnog cinizma prema onome što se realno dešavalo tu, oko nas godinama pre nego što je pisac to stigao da primeti. Putnici „literarnog voza“, elem, u Lisabonu se otiskuju na svoj dugačak put, i prava Bajčeva priča tek počinje. Nekoliko prvih epizoda, onih u kojima pratimo „ekskurziju“ kroz zapadnoevropske zemlje, iz nekih se razloga više doimaju kao blago mrzovoljna predigra, s tek ponekim intrigantnim i lucidnim odbleskom moguće, ne uvek do kraja razvijene i realizovane Priče. Tek kada se vlak bez voznog reda sa svojim živopisnim putnicima otisne na pogrešnu stranu nekadašnje Gvozdene zavese i ovaj Bajčev voz dobija puno, ponekad furiozno ubrzanje, te i pisac obilato daruje strpljivog čitaoca kolekcijom prekrasno uočenih i uobličenih detalja o tom nama tako prokleto bliskom „tranzicionom“ svetu, onom u kojem ama baš sve funkcioniše po principu „malo gore i raspašće se“ (kako se zove jedna odlična, misteriozna prozna zbirka iz mračnog i sramnog vremena ranih devedesetih). U svakom dobrom putopisu predeli, ljudi i događaji rade za pisca: njegovo je samo da ih ne proćerda olako, da im nađe pravo mesto i formu, da ih oživi svojom demijurškom veštinom – ako je ima, to jest. Zvuči jednostavno, ali ničega težeg u stvarnosti; toga je danas svestan svaki ozbiljniji novinski reporter. Bajčev je kunst u tome što je u tom pomerenom svetu oljuštenog i olupanog, napola razmilitarizovanog Kalinjingrada, u kitnjastom i kulturno bogatom, ali i pomalo nategnuto fensi ambijentu baltičkih državica koje – razumljivo i opravdano, no ipak pomalo pokondireno – beže od vlastite nedavne prošlosti kao kakva maloletna katolička internatkinja od bludne sablazni, u očaravajućoj koliko i zastrašujućoj simbiozi velike raskoši i „prizemne“ bede Petrograda, Moskve ili provincijalne Rusije (horror epizoda o gradovima-dvojnicima briljantan je vrhunac ovog štiva!), u orvelovskoj totalitarnosti, jadnom, rustikalnom „narodnjaštvu“, ali i tugaljivom trećesvetskom siromaštvu Lukašenkove Belorusije etc., umeo da napipa pravu Priču, i tako knjizi podari više nego upečatljivi tour de force. Na jednom se mestu Bajac žali kako većina njegovih zapadnoevropskih saputnika ni nakon obilaska Istoka nije ništa shvatila; to je verovatno tačno, no ovo nerazumevanje neretko nije baš jednosmerno. Bilo kako bilo, Bajac je Evropa ekspresom i sebi i svakom kvalitetnijem čitaocu rasvetlio ponešto dragoceno i ispisao neke od najboljih stranica ovovrsnog štiva u recentnijoj srpskoj produkciji, što će reći da su i neobično Putovanje i knjiga koja je na njegovim motivima nastala i te kako imali smisla.
