Eto i dokaza da B92 i neko nadležno ministarstvo Srbije (pa makar i u ovoj zemlji tradicionalno manje važno Ministarstvo za kulturu) mogu sarađivati, štaviše, veoma uspešno: godišnji ciklus koncerata savremene ciganske muzike Ave Romale (izveden iz tekućeg međunarodnog paketa Noć Cigana, u kojem je mnogo izvođača iz tranzicionih zemalja ovog regiona) započeo je spektakularnim nastupom još uvek stolujuće kraljice Esme Redžepove u beogradskom Domu sindikata.
Čak i pre samog koncerta, posebnu zanimljivost predstavljala je najšarenija, neutralna publika u staroj, tzv. drvenoj akustičnoj sali. Reklama je „gruvala“ i na Devedeset dvojci i na režimskim medijima, došli su Esmini stari slušaoci/ispisnici, i mlad gradski svet s dozom šminke (ulaznice: 350 din.), ali i predstavnici diplomatskog kora i države. No, već s prvim blokom makedonskih pesama, ujedinile su ih nepodeljene reakcije, salve aplauza, a potom i ovacije.
Esma ista kakvu sam je zapamtio kao klinac kad sam s roditeljima išao na njen koncert, još onda dok je bila isključivi sinonim ciganske muzike. Mi ostarismo, a Esma i dalje izgleda poput velike, blistavo nasmejane devojčice koja doslovno zrači energijom. Na sceni bez posebnih ukrasa, osim tamnog znaka B92, s osnovnim ozvučenjem i svetlom, i u narodnoj nošnji ona je svetska dama od šiljaka na opancima do srme u marami, jer nije zvezda samo među Romima širom kugle zemaljske nego i globalno.
Posle vickastog Odžačara počinju ozbiljna dešavanja: oko zvezde večeri motaju se ljudi u crnim odelima. Zemljak i kolega beogradski pečalbar Zafir Hadžimanov podseća na njihove istovremene pobede na festivalu amatera Mikrofon je vaš u postojbini krajem pedesetih; čestita jubilej u ime Društva srpsko-makedonskog prijateljstva „Šar planina“, čiji je predsednik. Valjda umesto nekog republičkog, tu je savezni ministar za manjine Rasim Ljajić. Nije šala, Esma ovim obeležava 45 godina karijere, a ima i posebnih razloga za to što je taj program – nedavno premijerno izveden u makedonskoj prestonici – repriziran zasad samo u Beogradu. Esma se u ovu metropolu doselila ’59. pa tu knjiži više (čak i dedinjskog) staža od ovdašnje ‘elite’, ali se pre nekih pet godina, nakon smrti supruga, harmonikaša i vođe orkestra Steve Teodosijevskog, odselila u rodno Skoplje.
Dalje, nedavno je Svetska zajednica Roma nominovala Esmu za Nobelovu nagradu za mir na osnovu decenija humanitarne aktivnosti i desetina usvojene dece; sva je prilika da će to podržati i mnogi drugi, a – podsećanja radi – za istu nagradu predložio ju je i Crveni krst Jugoslavije. Pomalo naftalinski konferansije, potpuno u fazonu da vodi Večerot na Makedoncite vo Belgrad, svako malo agituje; saznajemo i da je Esma rođena u istoj ulici u kojoj i Majka Tereza (Albanka, dobitnica Nobela, svetica).
Orkestar, naravno, nosi naziv „Teodosijevski“, kao što i ona redovno vezuje to prezime uz svoje devojačko. Među sedam članova po običaju su Esmina i Stevina posvojčad, ali i unuci. Električni deo sastava je sasvim diskretan (gitara, a u ulozi basa klavijatura), bubnjar odličan ali umeren, dok glavnu reč vode harmonika, truba i klarinet koji neretko „uokviruju“ glas. Naravno, malo čudo tarabuk („bubanj za pod mišku“) bio je pravo otkrovenje za sve koji su mislili da je to samo izvor buke umazanih klinaca po gradskom prevozu (Neću, neću brzijante…). Septet s lakoćom virtuoznim tačkama ispunjava vreme dok se pevačica presvlači.
Srednji deo koncerta je Romski show koji Esma izvodi po svetskim etno-festivalima. Okićena metrima grimizne tkanine prošarane odgovarajućom količinom nakita, isporučuje lekciju o kontra(p)okretima zglobova na simetričnim udovima, ali i o radu raznih horizontalnih preseka tela, od sitno razmrdanih zlaćanih papučica naviše. Vrckavo, neiskusnom oku neusklađeno, ali kad protrese bistu, većina se začudi što je ta žena sa šezdesetak godina još tako živ(ahn)a. Neizbežno, Čaje šukarije kako priliči, iz doba pre nego što će na Ohridu devize švercovati onaj koji će tu pesmu kasnije planski unakaziti.
Oduševljavajući, dotad potpuno nepoznati svirači egzibiciono razmenjuju instrumente, jedan od njih ne da se u soliranju zbuniti ni zaustaviti iako mu ostali „u procesu“ rastavljaju klarinet k’o Apolo. Esma se vraća sva u crnom i zlatu za megaverziju pesme Đelem, đelem. Nije sve radost, prirodno, a kad ona peva tužno, emocije u trenu poplave salu u kojoj publika poput ribica pliva ili se davi.
Ključni gost je džentlmen stare škole Predrag Gojković Cune koji podseća da je osamnaest godina delio krov s Esmom i njenima; potegao je iz Los Anđelesa gde upražnjava dužnosti dede, da učestvuje njoj u čast u Skoplju i u Beogradu, pa se šaljivo upuštaju u dva svoja čuvena dueta: Mori/Libe… Zlatno doba naše estrade oživi namah, šezdesete i rane sedamdesete s puno više zanata i kolegijalnosti nego seljakluka i zavisti. Omasovljuje đuska, Esma silazi s bine na kojoj je i toliko puta ranije trijumfovala, ljubi i peva između redova, pozdravlja Usniju Redžepovu (nije krvno, već duhovno srodstvo), iza scene je Olivera Vučo Katarina.
Zašli smo u treći sat programa, čuje se i zamor u glasu i dan-danas prodornom, ali ništa ne kvari doživljaj.
