Tuxedmoon su jedan od najčuvenijih avangardnih rok sastava svih vremena. Iz razgovora sa članom grupe Piterom Prinsiplom (Peter Principle), saznajemo nekoliko stvari o nastanku prvog albuma Tuxedomoona Half Mute, objavljenog pre 35 godina, i čiju godišnjicu će obeležiti koncertom 18. maja u beogradskom Domu omladine. Radi se o proizvodu jedinstvenih istorijskih okolnosti, kad je krajem sedamdesetih pank sa radošću prigrlio jeftinu elektroniku, da bi proizveo unikatan umetničko-ideološki spoj: post-pank. Njihov muzički pristup, oslobođen stega i multimedijalno bogat, ostao je do danas uticajan zbog tanane, melanholične osećajnosti primerene našem „fin de siecle“ koji nikako da prođe.
„VREME„: Kako se danas sećate momenta nastanka benda Tuxedomoon? U kom trenutku se pojavilo ime Tuxedomoon i koje je njegovo originalno, prvobitno značenje?
PITER PRINSIPL: Blejn Rajninger je imao već u glavi ime Tuxedomoon, čak i pre nego što je došao u San Francisko. Kad je stigao, upoznao je Stivena Brauna na kursu elektronske muzike na gradskom koledžu, i pitao ga da sarađuju na jednom koncertu. Stiven je u to vreme već bio deo čuvene pozorišne off-grupe „Angels Of Light“ i imao je iskustva sa nastupima – Blejnove i Stivenove ideje o tom šta se sve može uraditi na sceni su se poklapale i tako je krenulo.
Ja sam došao kad su oni već počeli da rade zajedno – u stvari, video sam jednu predstavu „Angels Of Light“ u kojoj su Tuxedomoon nastupali kao muzičari i bio oduševljen. Doduše, tad nisam znao ni kako se zovu – prvi put sam za njih čuo pod tim imenom kroz intervju koji je Vinston Tong dao čuvenom fanzinu Search and Destroy. Taj razgovor me je pokrenuo da ih kontaktiram.
Zanimljiv je bio koncept benda na sceni u to vreme – električna violina, saksofon, sintisajzer, magnetofonske trake i ritam mašina plus klarinet i bas gitara nešto kasnije. Jeste li vi bili jedini bend tog doba bez bubnjeva i električnih sola na gitari?
Znate kako, grupe Suicide i Screamers već su radile nešto slično, u tom smislu da nisu imale gitarski solo ili bubnjara u svojim pesmama. U Engleskoj, takvi su bili Cabaret Voltaire i Throbbing Gristle. Bilo je neobično, ali ne i nepoznato, raditi tako protiv nekog opšteprihvaćenog, mejnstrim ukusa.
Tad je bilo veoma šik da umetnici iz raznih oblasti zajedno prave rok grupe, te su se mnoge zanimljive stvari dešavale – stvari koje su širile ideju i koncept šta sve bend može da bude. U tom trenutku sam bio samo još jedan muzičar koji se preselio iz Njujorka u Kaliforniju, ali sam pročitao pomenuti intrigantan intervju u alternativnoj štampi, konačno čuo njihov demo snimak – zvuk mi se veoma dopao – i odlučio da dođem do njih, pozovem ih, pošto se pročulo da skupljaju bend i traže još jednog muzičara.
Da li je Tuxedomoon bio iznenađenje za pank i nju vejv publiku kasnih sedamdesetih?
Naši koncerti su uvek izazivali vrlo pomešane reakcije. Bilo je tvrdokornih pankera koji su mislili da suviše „umetničarimo“, kao i puno ljudi koji su za nas mislili da smo sveži i inovativni. Pank u San Francisku u stvari nikad nije bio tako jasno definisana kategorija, bar ne onako čvrsto kao što su ga kasnije ukalupili u frazu i stil razni profesionalci iz muzičke industrije. Mnogo radova iz tog doba danas niko ne bi nazvao pankom, ali grupe su prosto donosile sa sobom jedan čist pobunjenički duh i bile deo pokreta koji je bio protiv društvenog status kvoa tog vremena, bez obzira kako su se izražavale. To je više bio stav nego stilski izbor.
Kakav je bio vaš odnos sa The Residents, koji su vam omogućili da objavite prva dva albuma, kako ste se upoznali?
The Residents su prvi put videli Tuxedomoon kako nastupaju u Palms Cafe u San Francisku, to je verovatno bilo 1978. Očigledno su bili u potrazi za nekim grupama koje bi potpisale ugovor sa Ralph Records, jer su želeli da ta kuća postane nešto veće nego što je tek mesto na kome The Residents i njihovi bliski prijatelji objavljuju svoje stvari. Kasnije, u vreme kad smo snimali materijal za Scream With a View, kontaktirali su nas i počeli pregovore tokom kojih je Blejn, verujem, uspeo da isposluje besplatne studijske sate u Grove Street 440, gde smo konačno završili rad na Scream…, što nam je bila uvodna transakcija sa novom izdavačkom kućom. Na kraju smo potpisali ugovor na dva albuma, od kojih je prvi bio Half Mute.
Naš odnos se u osnovi završio kad se ugasio „Ralph“ (to je pre „New Ralpha“), i mi smo licencirali sve svoje stare albume drugom izdavaču – „Crammed“, u Belgiji.
Povremeno se još uvek ponegde sretnemo sa the Residents i još uvek smo u odličnim odnosima.
Kakvo vas je raspoloženje pratilo u vreme nastanka Half Mute? Album poseduje zvuk koji postaje shvatljiv možda tek godinama, ako ne i decenijama kasnije – tu je njegova vanvremenska poetičnost, strastvena i čežnjiva melanholičnost, ali u isto vreme relaksiranost, bez nju vejv, a naročito pank ogorčenosti i grčevitosti?
Bili smo oduševljeni pre svega činjenicom da imamo kompletnu umetničku kontrolu našeg rada, kao i „Ralh Records“ uz sebe – dakle, dobru osnovu na kojoj smo mogli da pokažemo šta sve umemo i budemo vidljivi, zahvaljujući podršci izdavačke kuće. Potpuno sam siguran da smo u to vreme bili apsolutno uvereni da radimo nešto važno i trajno vredno, ali to je nekako došlo samo od sebe – prirodno smo mislili da smo bitni, tako da se nismo mnogo pitali o svemu tome, ha ha.
Koju ste muziku slušali, koje knjige čitali, koje filmove gledali u vreme nastanka Half Mute?
Pretpostavljam da svako od nas ima svoju listu referenci koje bi naveo, ali jasno je da smo u to doba svi čitali Filipa K. Dika i Vilijama Barouza. Osim toga, jako smo voleli filmove svih vrsta: Glava za brisanje Dejvida Linča, pre svih, pa onda radove Fazbindera, Hercoga, Felinija, Kasavetesa, Kurosave.
Album oživljava razmišljanja momaka u San Francisku koja su nekako i vanamerička? Koji je to kutak u koji ste upirali pogled u svojoj inspiraciji?
Svi su nam u to doba rekli da zvučimo „evropski“, mada je moje mišljenje da je to preterano – tome je isključivo doprinela činjenica da smo prihvatili multikulturne elemente i svirali na drugačijim instrumentima nego što su očekivani, pa je sve to odudaralo od tradicionalnog američkog pristupa. Da ne pominjemo naše introspektivno raspoloženje i rad mimo svih pop konvencija.
Half Mute i danas nekako „gledamo“ i uporedo slušamo – jeste li odmah bili svesni ogromnog vizuelnog potencijala njegovih numera i da li je to bilo rađeno svesno s obzirom na iskustva članova u stvaranju pozorišne i filmske muzike i zvučnih efekata?
Uvek smo radili sa namerom da ostavimo i vizuelno utisak na publiku. Lično, ja uvek razmišljam kroz zvučne slike. Evo, do današnjeg dana, kao i u to vreme, jako volim da slušam muziku iz filmova i TV serija, jer ta muzika bolje opisuje vreme i istorijski period u kome je nastala, nego pop muzika, koja tako često, brzo i lako zastareva. Bolje rečeno, način na koji se pravi pop muzika, zna brzo da postane demode.
Oduvek sam pokušavao da napravim evokativnu muziku, koja nije previše specifična, nije vezana za određeno mesto i vreme nastajanja – od početka sam razmišljao o njenoj „vanvremenskoj“ strani, ili kako god hoćete to da nazovete.
Ovih dana upravo izlazi kompilacija Give Me New Noise (Crammed), kao novo čitanje albuma Half Mute u verziji raznih bendova širom sveta, uz vaše učešće. Kakvo je iskustvo bilo doživeti tumačenje svoje muzike od strane mlađih umetnika?
Sama činjenica da smo pomogli da se ova ideja ostvari govori vam dovoljno koliko respektujemo sve kojima je ovaj album nešto značio.
