Drugačiji raspored stvarnosti

Na umetničkoj sceni Saša Stojanović (1968) prisutan je od 1996. godine, kao slikar i autor serije performansa, među kojima su „Joj brodići – rekla je dada“, izveden na ulicama Prištine 1996, „Poslednji pokušaj lečenja zemlje“ (Priština, 1998), „SFRJ“ (Novi Sad, 1998), „Umazane ruke brzo se peru“ (Beograd, 1998), izveden pred ulazom u SANU, „Ovo nisu igračke“ (Vranje, 2001), „Srce“ (Beograd, 2002) „Hleb“ (Beograd, 2004) i „Marijan Beneš“ (Beograd, 2005). Kritičari su njegovo slikarstvo opisali kao neobičnu kombinaciju kleovskog, heringovskog i naivističkog postupka u slikanju, uz infantilizam i humornost, optimizam i setu. Za sebe kaže da je „promoter individualne kulture. Insistira na likovnom izrazu koji afirmiše zapostavljene vrednosti – ljubav, radost i narativnu toplinu. Svoju poetiku zasniva na povratku čistoti početka. Njegovi radovi predstavljaju estetski predlog za suštinskim opredeljenjem između duhovnog i materijalnog, predlog za afirmacijom ljudske komunikacije, kao i umetnosti bez alata, koja nastaje iz tela, osećanja, mišljenja i volje.“ Svoj slikarski opus predstavio je na upravo završenoj izložbi u Galeriji ULUS pod nazivom „Raspored stvarnosti“.

„VREME„: Za vaše slikarstvo je rečeno da pripada svetu dečje naivnosti Kleovog tipa. Odakle ta „detinja“ perspektiva i osećajnost u vašoj umetnosti?

SAŠA STOJANOVIĆ: Moje slikarstvo zasnovano je na prvim koracima čovečanstva i povratku čistoti početka. Od dece učim da je sve jednostavno. Čini mi se da slike i nisu moje delo, već da sam ja deo jednog slikarstva opšteg stanja kosmosa. Umetnost dolazi iz dubine, a prema svim svojim slikama osećam se kao sluga. Ljubav je značajna ali ne kao romantičarsko-utopijski zanos, već kao civilizacijski čin. Povratak čistoti početka je, u stvari, povratak deci.

U prvom delu karijere vaši radovi su bili direktnije politički angažovani nego oni u drugom delu karijere. Zbog čega?

Političari su po ko zna koji put ostavili mladima teret prošlosti umesto da sami preuzmu odgovornost za svoje učešće u istoriji. Ono što je strašno jeste to što njih ni sadašnjost ne zanima. Devedesetih je bilo i bolje i gore od ovoga danas. Bilo je potpuno drugačije. Nisam želeo da budem zombirani svedok jednog vremena i da u militarizovanom periodu devedesetih reagujem agresivno. Trudio sam se da podsetim na zaboravljene vrednosti izvan svakog ideološkog i politikantskog konteksta.

Danas je drugačiji raspored stvarnosti. Jednostavnost kao koncept sociološkog reagovanja, kojim se sada bavim, predstavlja bunt protiv tehnološko alijenirane epohe. Sramno je da intelektualci, političari i instant bogataši zajedno umnožavaju i neguju kapital i profit. Religiozni ljudi zaboravili su boga. Nismo na nivou tragedije koja nam se dogodila. O socijalnoj solidarnosti niko ne govori. Usamljenom i uplašenom čoveku ponuđeno je sve osim mogućnosti izbora i o ovome se može govoriti kao o društvenom modelu šarenog fašizma. I kod nas, kao i u svetu, sva zajedništva nastaju iz straha a ne iz nade. Danas je tragedija stvarnosti veća od tragedije umetnosti i zato treba kroz jednostavnost i osvešćeni utopizam tragati za lepim trenucima.

Važan segment vaše umetnosti posvećen je svetu popularne kulture i njenim junacima. Posvećivali ste radove Slobodanu Tišmi, Džonu Lenonu, Marijanu Benešu, sarađivali sa Kebrom i Markom Breceljom. Koji segment popularne kulture je na vas uticao, i kako se taj uticaj ukrstio sa slikarskim i umetničkim uticajima?

O državi i svetu uopšte, uvek su više brinuli umetnici i sportisti nego političari koji su kontaminirali stvarnost i koji za malo novca i komfora prodaju svoj integritet. Ljudi kojima sam posvetio svoje radove veoma su kulturološki značajni ali, nažalost, nemaju dovoljno uvažavanja i pažnje koju zaslužuju. Puno prijatnosti i znanja dobio sam i od Bogdanke Poznanović i novosadske grupe Kod. Imam veliko poštovanje za stvaralaštvo iz tela i osećanja Božidara Mandića. Rokenrol je najznačajnija stvar koja se desila u XX veku i veoma je prisutan u mojim radovima. Na mojim slikama sviraju The Pentangle, The Incredible String Band, a dok radim performanse u glavi mi prave društvo Richard & Mimi Farina. Sve ovo pomoglo mi je da ostvarim kontinuitet dostojanstva etike i estetike. Zbog toga izražavam zahvalnost i poklonjenje svima njima.

Kažete da ste promoter individualne kulture. Šta pod tim podrazumevate?

Odgovornost pojedinca prema sebi, bližnjima ali i daljnjima. Nepripadanje mentalnim kolektivitetima spektakla i zabave koji potiskuju svaku potrebu za promenom. Najvažniji je pojedinac i njegova lična poruka. Sve ostalo je politička manipulacija izgrađena od oholosti, sebičnosti i potčinjavanja, koja predstavlja strukturu ekonomskog nasilništva potrošačkog društva.