Iz razumljivih razloga kod nas se još ne vodi rasprava, čak ni naučna, o lomovima koje smo preživeli od 1941. godine do danas. Ne znači da nema ispitivanja, istraživanja, eseja, studija, traktata i značajnih knjiga o svim tim zbivanjima u poslednjih šezdeset godina. Ali rasprave nema, svako govori svoju istinu, niko se ne suočava sa dokazima druge strane. Čovek lako može doći do zaključka da mi ne samo da nismo spremni za raspravu nego joj nismo ni naklonjeni.
Pisac ove knijge, Mihailo Simić, poznati je novinar i publicist. On je sebi postavio zadatak da uđe u raspravu o kontroverznim stavovima o našim izuzetno zamršenim pitanjima. Zamršenim – za one koji naslućuju svu složenost naše situacije u toku tih šest decenija, situacije u kojoj nismo samo mi subjekti ili objekti istorijskih zbivanja. Simić nema partnera u debati i zato pribegava raspravi sa samim sobom. Odnosno, raspravlja o suprotnim tezama i ispituje vrednost argumenata. I to raspravlja sasvim hladno bez ikakvih predubeđenja. Da nije njegovog imena kao pisca knjige, čitalac bi mogao pomisliti da je reč o strancu-piscu.
I sam zatočenik na Golom otoku, Simić raspravlja kao da nije bio zatočenik, i rezervisan je prema brojevima. Beleži samo da se ne znaju grobovi pomrlih. Ali to je bila praksa za sve streljane i pobijene posle jeseni 1944. Simić razlikuje razne periode života i rada na Golom otoku; najgori je period bio od 1949. do 1951, „ali je i dalje bio neuporedivo teži od bilo kog do tada poznatog kazamata“. Međutim, najveći deo Simićeve knjige raspravlja odnos Mihailovićevog pokreta i Narodno-oslobodilačke vojske.
Govoreći na kraju knjige o „činjenicama“, pisac kao da se udaljava od opšte svoje tehnike rasprave. Njegove dvadeset četiri činjenice mogle bi da pretrpe izvesnu kritiku. Uopšte uzev, Mihailo Simić pripada društvu u kome se izuzetno vrednuje rad obaveštajnih službi. Ipak, valja reći da su velike sile o nama, ako malom narodu i kada je bilo reči o celoj Jugoslaviji, odlučivale više nego što su mnogi, posebno pristalice NOB-a, verovali. I zavisili smo kako pre 1945. tako i posle 1948. godine – od velikih sila, a treba voditi računa o tome da velike sile nemaju neku utvrđenu politiku kad je reč o malim narodima. Nije tačno da je u Parizu 1914. preovlađivao stav da se sačuva Austrija. Francuska je, uz revolucionarnu Rusiju posle 1917, bila za stvaranje jugoslovenske državne zajednice. Amerikanci su, po svom običaju, skakali s jedne strane na drugu. Vilson je izjavio januara 1918. da će se SAD protiviti svakoj promeni granica od 1914, ali su Sjedinjene Države bile prva velika sila koja je priznala stvaranje nove jugoslovenske državne zajednice decembra iste 1918.
Za male narode postoji samo jedan put: oni bi trebalo da sarađuju sa istorijom, a to znači i sa velikim silama, ali to nikako ne znači da se treba velikim silama pokoravati. Ne treba se ni suprotstavljati, već se moraju braniti nacionalni interesi u stalnoj komunikaciji sa međunarodnim činiocima u svakom trenutku istorije.
