Na prvi pogled, ambijentacija radnje u drami Bolest porodice M. je vrlo precizno postavljena: u prvoj didaskaliji, autor Fausto Paravidino opisuje ambijent italijanskog gradića smeštenog uz prometnu magistralu, čiji razlog postojanja kao da se svodi samo na opsluživanje putnika. Polazna pretpostavka mladog pisca jeste da i u takvoj nedođiji, ipak, postoji neki „unutrašnji život“, nevidljiv za usputne posetioce njegovih (drumskih) kafana i benzinskih pumpi. On postoji, ali je, kao i u svakoj teškoj provinciji, isprazan, nezanimljiv, sveden na rutinu porodičnih i ljubavnih odnosa i ispunjen dosadom. Upravo takav utisak se stiče praćenjem sudbina Paravidinovih junaka, članova porodice M, a ovaj čehovljevski uvid u besmisao provincijske egzistencije pojačava i motiv mesnog lekara koji, s distance, posmatra i komentariše događaje.
Međutim, ovo je, zaista, uvid na osnovu prvog pogleda. Iz prethodne analize ne bi trebalo zaključiti da se u komadu Bolest porodice M. nudi elaborirana i uverljiva sociološko-psihološka studija provincijskog života. Kad se malo dublje prodre u strukturu komada, onda se vidi da je on sastavljen isključivo od situacionih, dijaloških i žanrovskih klišea, čijim se ponavljanjem i variranjem gradi efekat mehaničnosti i apsurdnosti, a time se dalje relativizuje svaka društvena i psihološka prepoznatljivost. Likovi i njihovi odnosi se neprestano grade i razgrađuju, te svode na ogoljene funkcije dramske priče, bez neke „ljudske“ punoće i autonomnosti. Tako se kao glavni kvalitet komada ne izdvaja ono što se „saopštava“ – videli smo da je reč o svojevrsnom recikliranju čehovljevskih i srodnih motiva provincijske dosade i besmisla – već način na koji se to radi, tehnika izuzetno duhovitog variranja ogoljenih fraza iz svakodnevne (malo)građanske komunikacije. Da nema vrednost na planu forme, da se traže njena slojevitija, dublja i originalnija značenja, drama Bolest porodice M. ne bi nam mnogo toga pružila.
Reditelji Lari Zapija i njegovi saradnici Deni Šesnić i Dalibor Laginja vizuelno su izdvojili, u inscenaciji Paravidinovog komada na Sceni „Bojan Stupica“, upravo taj motiv „provincijske pustinje“. To je postignuto metaforičnim konceptom prostora: cela scena je pokrivena žitom koje nedvosmisleno asocira na pustinju, iz koje izviruju samo pojedini ostaci nekog prošlog, starog, davno zaboravljenog sveta (stari televizor, odbačena guma, podna lampa). Zašto je za stvaranje tog efekta korišćeno baš žito, a ne neki drugi materijal – pre svega pesak – to je pitanje teško dati odgovor a da se ne prepustimo vrlo slobodnom učitavanju; paradoksalno, na učitavanje se svodi i rediteljevo neutemeljeno tumačenje da je reč o potencijalno plodnoj pustinji, o prostoru koji bi se, ljudskim zalaganjem, mogao potpuno da transformiše (ova zamisao nema nikakvu scensku potvrdu).
Mnogo veće nedoumice stvara žanrovska i stilska postavka scenske igre. Iako u nekim ulogama postoji naglašena komičarska stilizacija – na primer, preterano nesigurni, spetljani i nekako bizarni Fabricio Nikole Vujovića – svi glumci su, u osnovi, težili tome da dramski razrade svoje likove, psihološki ih opravdaju. Tako se dobija galerija tipova, od već spomenutog uvrnutog ljubavnika, preko ozbiljne, stroge i pouzdane sestre Marte (Dubravka Kovjanić), do oca familije Luiđija koji deluje manje dementno nego u drami, a više autoritativno (Mihailo Janketić). Ne znamo da li su se glumci otrgli i instinktivno posegnuli za pristupom koji im je mnogo bliži, ili ih reditelj nije usmeravao na adekvatan način, ali ostaje činjenica da Paravidinov komad vrlo loše trpi ovu realističku i psihološku elaboraciju, jer ona ne odgovara njegovim likovima koji su redukovani na govorne klišee. Distancirana, stilizovana, emocionalno krajnje ohlađena igra Katarine Žutić kao „fatalne“ provincijske ljubavnice Marije bila je ubedljivo najbliža Paravidinovom prosedeu, mada je i ona zapala, iz nerazumljivih razloga, u neki povišeni izraz, za koji se ne zna da li je trebalo da bude odistinski dramatičan ili, naprotiv, veoma parodičan (telefonsko priznanje da je volela).
Istu dilemu – dramatično ili parodično – stvara i kompozicija Duška Rapoteca Utea, koja je imala nekoliko izrazitih lirskih i dramskih naglasaka – kao u sceni kada se Marta i Doktor poljube – koji su, u duplom obrtu, stvarali parodični efekat. Nijedna od ove dve krajnosti, koje se prepoznaju u nekim muzičkim i glumačkim rešenjima, ne može lako da se opravda: kao što je više puta rečeno, dramska razrada ne odgovara formi Paravidinovog komada, a parodiranje jednog nepretencioznog teksta, koji se i zasniva na mehanizmu samorazgradnje (ili, bar konstantnog poetičkog samopreispitivanja), ima još manje smisla. Na kraju se stiče utisak da se u osnovi svih problema nalazi to što reditelj Lari Zapija nije znao šta želi s ovim tekstom, ili što svoje namere nije uspeo da prenese najbližim saradnicima. A, elaborirani rediteljski pristup bi trebalo da bude osnovni razlog za postavku ovog duhovitog, zanimljivog, nepretencioznog, ali sigurno ne mnogo bitnog dela.
