Dragana Mladenović: Robotka se pobunila

Pesnikinja Dragana Mladenović dobila je nagradu „Milica Stojadinović Srpkinja“ za zbirku poezije Robotka u izdanju beogradske Booke. Nagrada, koju je osnovao Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“ u Novom Sadu, smatra se za izuzetno renomirano nagradu koja se dodeljuje za poeziju. Od pre 15 godina, dodeljuje se isključivo pesnikinjama.

Dragana Mladenović kaže za portal „Vremena“ da su njenoj Robotki manje ili više slične „mnoge od nas.“ U njenim pesmama „ Robotka je najpre bila samo foto-robot(ka) idealne žene: negovana, lepa, doterana, seksipilna, poslušna, programirana da prihvata stereotipe o ženi i njenom mestu u društvu, dostupna, trpeljiva i – naivna.“

Objašnjava da se „tokom procesa pisanja ispostavilo da je ona više od  običnog modela, te postaje robotka, žena napravljena po meri muškaraca. I ona pristaje na tu ulogu, sve dok žene u salonu, koje poput nekakvog antičkog hora ’pevaju’ o muškarcima, aferama, manijacima, nasilju nad ženama, solidarnosti itd, ne raspale plamen slobode u njoj. Kao i kod svih, i kod nje izlazak iz kaveza stereotipa podrazumeva kaznu i donosi određene posledice. To je zapravo ideja koju razvijam u Robotki, a  sličnost sa ženama koje znamo je slučajna.“

Patrijarhat se pažljivo čuva  

Izdavač Robotke, beogradska Booka, ističe da pesme ove zbirke govore i o patrijarhalnom odnosu prema ženama, te da razbijaju stereotipe. Ima se utisak da poezija, kulturno stvaralaštvo uopšte, više menja stav ljudi prema patrijarhatu, ali to je uvek samo čin pojedinca, autora. Šta preduzima društvo?

Dragana Mladenović smatra da se „na prvi pogled čini kao da društvo zapravo sve radi u korist opstanka patrijarhata. Promene se odvijaju užasno sporo, jer je patrijarhat duboko ukorenjen i vrlo se pažljivo čuva. Tu je, naravno, i crkva, u kojoj se vrlo dobro zna mesto muškarca i mesto žene, kao i insistiranje na negovanju tradicionalnih vrednosti kroz različite institucije i na različite načine. U prosvetnim ustanovama se ne radi dovoljno, ukoliko se uopšte i radi, na smanjenju rodnih razlika“.

„Ali situacija jeste bolja nego, recimo, krajem 20. veka. Dovoljno je da pogledate oko sebe i vidite koliko je žena koje su se otele patrijarhatu, „stale na noge” i preuzele kontrolu nad svojim životima. To oslobađanje od patrijarhata ima svoju cenu, ali svoje benefite. Pa zamislite samo sledeću generaciju devojčica koje odgajaju majke koje su raskrstile s idejom o tradicionalnom mestu žene“, smatra Dragana Mladenović.

Kaže da patrijarhat ne čini dugovečnim samo strah od promene.

„Tu su i tradicionalne norme, jer  se deca od malena uče šta se od njih očekuje u vezi s njihovim rodom, i te se uloge smatraju prirodnim, one su društveno prihvaćene i ne dovode se u pitanje. Ne znam da li uopšte treba da pomenem i često izraženu ekonomsku zavisnost žena od muškaraca, ili bar ekonomsku nejednakost, dominaciju muškaraca u sferi politike i biznisa, rodno zasnovano nasilje i femicid kao njegovu najmračniju stranu…“

Da nema ove nagrade koja nosi njeno ime, Milica Stojadinović Srpkinja bi vrlo moguće bila potpuno nepoznato ime u javnosti.

Milica Stojadinović

Dragan a Mladenović nije sigurna da li se ona pominje u školi, i navodi „dva pasusa u Istoriji srpske književnosti Jovana Deretića, koja jeste neka vrsta udžbenika.“

Ispostaviće se, podseća,  „da je i Deretić, poput Miličinih savremenika i onih koji su kasnije pisali o njoj, našao da je Milica Stojadinović Srpkinja interesantna kao pojava, ali da ’u njenim stihovima ipak ima više moralističkih pouka i rodoljubivih misli nego istinske poezije’. Neću da komentarišem Skerlićevu književnu kritiku u kojoj navodi da je ’bedna pesnikinja Milica’ uludo upropastila život na knjige i literaturu, te da na groblju stoji i ’okrnjena, blatom zamazana mramorna ploča jedne spisateljke, kao simbol celog njenog promašenog života i zaboravljenog književnog glasa’.

Kaže da su se zahvaljujući nagradi „mnogi vratili poeziji Milice Stojadinović ili po prvi put pročitali njene pesme, pisma i dnevničke zapise, i malo ko je ostao ravnodušan.  Jer kada se imaju u vidu njen život i delo koje je ostavila, dolazimo do priče o jednoj tragičnoj ličnosti, ženi koja se, bez obzira na cenu, osmelila da se sredinom 19. veka bavi muškim poslom – pisanjem, umesto da se priprema za lepo vaspitanu, poslušnu kućanicu.“

Dogodile su se promene u SANU

U javnosti asocijacija na Milicu Stojadinović Srpkinju je Njegoš, na Milevu Marić je Ajnštajn i tako redom, važne žene su poznate ne po svom delu već po detalju iz privatne biografije.

„Volim što se u poslednje vreme ta tema otvara na mnogo načina. Ima je u romanima, filmovima, pišu se studije, prave dokumentarci. Izgleda da polako dolazi vreme u kome se više neće govoriti da iza svakog uspešnog čoveka stoji uspešna žena. Super je što je uspešna, ali stvarno više nema razloga da stoji IZA muškarca“, kaže Dragana Mladenović.

SANU, gde je zaposlena Dragana Mladenović, nedavno je primila više žena u redove akademika nego ikad do sad. Šta se to desilo sa tradicionalno patrijarhalno nastrojenom SANU?

„Dogodile su se promene na kojima se dugo i predano radilo, još od dolaska

akademika Vladimira S. Kostića na čelo SANU 2015, a nastavilo se i dolaskom na mesto predsednika Akademije akademika Zorana Kneževića. Već godinama se radi na njenom otvaranju ka građanima, što kroz interesantne programe – naučne skupove, tribine, izložbe i koncerte, što kroz učešće u rešavanju pojedinih osetljivih društvenih pitanja. Ko prati aktivnosti SANU, verujem da prepoznaje o čemu govorim.“

Smatra da je politički jezik važna tema, pomalo skrajnuta.

„Čak se može reći da se na političko korektan govor gleda s neodobravanjem. Međutim, to je baš ono što nam treba. Nekako stalno zaboravljamo da upravo jezik oblikuje naše misli i menja svet u kome živimo. Hteli to da prihvatimo ili ne, postali smo prilično nepristojno društvo. Previše je grubosti i agresije u svakom smislu, od onoga što govorimo do onoga što činimo. U tom kontekstu, apsolutno se zalažem za  politički korektan govor. Pod tom korektnošću podrazumevam i rodno osetljiv govor, naravno. Rekla bih da bi upravo pažljivo, promišljenije i obazrivije korišćenje jezika promenilo mnogo toga u našem društvu“, smatra Dragana Mladenović.