Za „Vreme“ iz Amsterdama
Nekada su opere znale da veličaju grandiozne persone ili njihove podvige. Danas opera postaje pevajuće kritičko ogledalo, ekran na kome su u operske likove proizvedeni političari, predsednici, predstavnici, televizijske figure, i ostale medijske ličnosti. Dva nedavno održana koncerta u Holandiji pokazala su da je odnos između televizije i „klasične muzike“ otvoreno polje koje donosi uzbudljive inovacije, naročito mediju opere. Holandski kompozitor Jakob ter Feldhaus (umetničko ime Jacob TV) stvara dela koja balansiraju između popularne i „klasične“ muzike, a kritički je nastrojen prema materijalizmu zapadne kulture i banalnosti medija, naročito televizije. U holandskom srednjovekovnom gradiću Den Bošu je 8. novembra, tokom američke izborne noći, u okviru festivala November Music izvedena Ter Feldhausova rijaliti opera The News (Vesti, 2012).
Reč je o delu u kome je uživo izvođena muzika sinhronizovana sa ne-fikcionalnom slikom iz internacionalnih medija, dok je muzički tok zasnovan na ritmu govora. Drama je konstruisana korišćenjem odlomaka vesti u kojima govore političari, naučnici, televanđelisti, atletičari, i razni „selebritiji“ koji diskutuju događanja, od globalnog zagrevanja, do kreditne prezaduženosti, od pitanja rata i mira do trivijalnosti, tako pokazujući opsesiju zapadnog društva javnom slikom, slavom, katastrofama i moralisanjem. Na sceni je muzički ansambl (tri saksofona, truba, trombon, udaraljke, bas-gitara/ kontrabas, flauta, klavir, gitara i dve pevačice, uprizorene kao voditeljke televizijiskog programa). Iza njih je projektovan video od niza TV fragmenata vesti.
Dakle: američka je izborna noć, prostor nekadašnje fabrike slatkiša u Den Bošu i Jacob TV: stekli su se uslovi za opersku karikaturu poznog kapitalizma. Te noći jedan od operatizovanih „priloga“ Vesti je zasnovan na odlomcima izbornih obraćanja Donalda Trampa i Hilari Klinton. Upečatljiva je petlja u kojoj Tramp manijakalno ponavlja „I am your voice“ (Ja sam vaš glas). Nakon toga Hilari „tercira“: „We’ll fix it together“ (Popravićemo to zajedno). I muzički i vizuelni jezik koji su korišćeni rade sa estetikom kiča. Međutim, reinvencija, ponavljanje i taloženje kiča na kraju imaju antikič dejstvo. Govoreći jezikom kiča Jacob TV govori o odsustvu mere. Ali, mera se ipak pojavljuje u njegovim višestrukim audio-vizuelnim montažama i dozirana je ironijom koju mladi izvođači, studenti Fontis konzervatorijuma odlično osećaju i interpretiraju.
Tako je Jacob TV verovatno postao prvi kompozitor koji je operatizovao najnovijeg američkog predsednika, i to u izbornoj noći dok ovaj još nije bio izabran. Iako je delo zabavno usled parodije banalnosti i stereotipa, ono me je ipak ostavilo sa osećanjem nemira i melanholije, jer materijali koji se kandiduju za ulazak u ovakve karikatura-vesti su nepregledni…
Nekoliko dana ranije, 2. novembra, u Amsterdamu, u Muzičkoj zgradi, harfistkinja Lavinija Mejer je održala koncert na čijem su programu takođe bila dela Jacob TV-a. Melanholija koja se nametnula kao osnovno osećanje nakon Vesti u Den Bošu, bila je i crvena nit ovog koncerta u Amsterdamu. Solo na harfi otvorio je koncert delom Saudades, neprevodivom portugalskom rečju koja ukazuje na produbljenu melanholiju, nostalgiju povodom nedostatka osobe, mesta ili vremena. Koncert je završen svetskom premijerom dela Harper Songs za mecosopran, harfu i dvoje perkusionista, koje melanholiju razobličava do osećanja spokoja. Najupečatljivije delo te večeri, međutim, bilo je Gradovi menjaju pesmu pitica (2007) za harfu, marimbu, traku i video. Ono gotovo da bi se moglo svrstati u operu zajedno sa Vestima. Audio-snimci uznemirenih vokala uz dokumentarni video-materijal otkrivaju urbane američke „ženske priče“ sa ruba zakona koje govore o prostituciji, drogama, patnji, kriminalu. Slike američkih predgrađa, otežani, uznemireni glasovi, socijalni milje i „ugodna“ pratnja harfe i marimbe grade kič-paket kapitalističkog realizma. I u ovom delu televizijski izraz biva razgrađen i remontiran u audio-vizuelni spektakl koji pravi otrežnjujuće rezove u razumevanju društva u kome nastaje. Stiže se do televizija posle televizije.
U vreme kada se pojavila prva TV opera (opera komponovana za televizijsku produkciju) Amahl i noćni posetioci (1951) Đankarla Menotija. medij televizije je bio etabliran i nije bilo sumnji oko toga šta on jeste i kako funkcioniše. Danas se televizija suočava sa transformacijom u doba interneta, a opera živi svoj drugi život nakon „smrti“ koja joj je više puta prognozirana. Na delu je operatizovanje televizije koje kompozitori grade na medijskim događajima, uglavnom događajima iz vesti, a pritom se poigravaju estetikom televizijskog izraza kroz koji je vest plasirana. Opera počinje da izgleda i da se „ponaša“ kao televizija iako nije napravljena za televizijski medij. Neki od najupečatljivijih primera su „CNN opere“ Džona Adamsa i Pitera Selersa, video-dokumentarne opere Stiva Rajša i Beril Korot, pomenuta rijaliti opera Vesti i jednominutne opere (2012–2014) holandskog kompozitora Mišela van der Aa. Na tragu operatizovanja televizije Mišel van der Aa pravi jednominutne operske karikature koje su višeznačni portreti osoba ili događaja koji su imali značajan nacionalni ili internacionalni medijski upliv: na primer, božićno obraćanje naciji holandske kraljice Beatris, portret holandskog kriminalca Vilema Holedera, neobjašnjivi nestanak malezijskog aviona MH 370, tragedija čileanskih rudara koji su danima bili zarobljeni ispod površine zemlje… Sve ove opere su izvedene uživo u televizijskom studiju, a u okviru serije sličnih poručenih dela u okviru holandske mreže VARA.
Operski likovi Jacob TV-a su postali Berluskoni, papa, Putin, Tramp, Klinton, talibani, Ledi Gaga, razni TV voditelji. Oni verovatno nisu očekivali da će na ovakav način propevati. Iz razgovora sa kompozitorom saznajem za cenzurisanje Vesti pre izvođenja u Italiji i u Rusiji. Politički pritisci u umetničkoj sferi svedoče o tome da navedeni junaci osećaju neprijatnost u operskoj situaciji. Ne mogu a da ne zamislim plejadu potencijalnih domaćih operskih karaktera.
