„Zrinjevac„, 17. 6.
Koncert Đorđa Balaševića u osiječkoj dvorani „Zrinjevac“ 17. juna od one je vrste happeninga kojima ne možete svedočiti dva puta. Valja priznati da je – formalno – prošlogodišnja pretpremijera bila u Puli, ali pozdrav koji je tom prilikom Đole uputio Osijeku nedvosmisleno govori da nije zaboravio obećanje od pre nekoliko godina kako će prvi samostalni koncert imati u tom gradu. Tako je i bilo. Poziv je usledio od lokalnog centra za mir i gradonačelnika Zlatka Kramarića, a sav prihod je otišao za kupovinu vozila za invalide.
Prvobitno najavljen početkom maja, a potom otkazan, ipak je održan već u drugom zakazanom terminu. Na početku je sve moglo izgledati kao još jedna Balaševićeva hoću-neću predstava (čemu on, ruku na srce, nije nesklon), ali ovog puta krivica nije bila na njemu. Koncert je trebalo da bude u Hrvatskom narodnom kazalištu, ali u maju nije bilo slobodnih termina, a da u njemu junskog koncerta ne bude, pobrinule su se lokalne dragovoljačke udruge ratnih veterana.
Naime, njima nije bilo po volji to što Balašević dolazi iz zemlje koja je to isto kazalište rušila, te su najavili, ako to bude neophodno, da će svojim telima zaprečiti njegov ulazak u HNK. Kako svako zlo ima svoje dobro, koncert je premešten u sportsku dvoranu koja prima desetak puta više ljudi nego zgrada pozorišta, što je s nepodeljenim zadovoljstvom pozdravljeno. Nije ponovljena greška s famoznog stotog beogradskog koncerta koji je ugostio (kvazi)elitnu klijentelu, a što bi se sigurno ponovilo da je koncerta bilo u HNK. Ljudi koji bi se tamo pojavili svakako ne pripadaju korpusu onih koji su baksuzan broj godina čekali njegov drugi dolazak ili nosili majice s natpisom „Tajno slušam Balaševića“. Sve 3000 i 500 karata naknadno puštenih u prodaju za dvoranu „Zrinjevac“ razgrabljeno je u rekordnom roku. Odbrojavanje je moglo da počne.
Od ranih jutarnjih sati kolone d-molera širom Hrvatske, ali i Slovenije, Vojvodine kretale su put slavonske metropole. Ta sekta putujućih hodočasnika ne propušta nijedno javno pojavljivanje svog gurua –kantautora iz Novog Sada, koji je od patetike napravio (vrhunski) posao. O tome su svedočili već poslovično brojni transparenti na kojima su bili ispisani gradovi. Mogle su se videti sve generacije njegovih poklonika, od ispisnika pa sve do njihovih unuka, koji su sve tekstove, bez razlike, znali naizust.
U gradu nije bilo reklama za koncert, što se može čitati i kao zakulisna politička poruka, a i većina kolega njime nije bila oduševljena; što se, doduše, može objasniti prirodnom ljudskom ljubomorom spram boljeg. Kako Balaševiću kritika nikad nije ni bila sklona, jedino što mu je ostajalo jeste reakcija njegove publike. Ona je, srećom, bila predvidljiva.
Posle višeminutnog gromoglasnog skandiranja, na bini se konačno pojavio On praćen ovacijama 4000 prisutnih. Stihovi (Dugo sam bio daleko/da l’ me poželeo neko?) bili su prepoznati kao lozinka kojom je definitivno premošćen jaz godina u kojima su se tražili po prethodnim životima. Prva solo deonica iskorišćena je za pozdrav majstorskog minimalizma i dobrog ukusa: „Dobro veče, Slavonijo!“ Nekoliko obožavalaca iz prvih redova popelo se na neveliku binu i predalo svom idolu transparent sa zajedničkom porukom svih prisutnih za nezaborav: „Predugo si bio odsutan“. A koliko dugo ga nije bilo, najrečitije govori podatak da je te večeri promovisao svojih poslednjih – pet – albuma.
Koncert je tekao po oprobanoj formuli – red balada, red bržih stvari – bez ijedne političke pesme, i uz sasvim malo priče. Na neizbežne Protinu kći; Vasu Ladačkog ili Slovensku palilo se na hiljade upaljača, sveća ili su se jednostavno – visoko podizale ruke. Emocije, suze, smeh, nada. Pročišćenje. Jednim istim glasom odjekivalo je do duboko u noć neusnulim panonskim morem.
Cirkus je (možda i zbog uistinu nesnosne vrućine) otišao posle svega tri sata i uz samo jedan bis, ali ovoga puta samo zato da bi se – uvek iznova – ponovo vraćao.
No, kako to obično biva, nije svima bilo drago zbog Đoletovog dolaska. Uz veterane, temperaturu je podizao i vazda sveprisutni – (izvesni) Darko Glavan, koji je, samo njemu znanim kanalima, ustvrdio kako je Đole „saosećao s patnjama jugo-vojnika“ u Vukovaru (?!!) te kako je, tobož’, moralno krajnje upitan lik. Osim toga, dok je koncert bio na vrhuncu, u obližnjoj policijskoj stanici odvijala se prava drama: anonimni telefonski pozivač dojavio je policiji da je u dvorani postavljena bomba, što nije bilo tačno. Ne treba ni spominjati šta bi značila promptna evakuacija više od 4000 ljudi iz dvorane koja inače prima 3000 osoba. Međutim, i taj je pokušaj miniranja ove celovečernje bajke otišao u propast. Jer, te večeri igrao je samo jedan tim i nije bilo načina da izgubi.
Ako nešto može da nas raduje: posle ovog koncerta neizlečivim nostalgičarima svih totalitarizama mora biti jasno da nema ništa od povratka na staro jednako kao ni tapkanja u novom. Ovim drugima zato što je Balašević bio u Osijeku, i samim tim, presedan je učinjen. Prvima stoga što je (nadajmo se: samo ovaj!) koncert najveće medijske pojave na jeziku B/H/S morao organizovati Centar za mir, nenasilje i ljudska prava, što se obično čini tamo gde su dobri narodni običaji nasilje, obespravljenost i nemir svake vrste. Da bi se to dogodilo, više od 4000 iniciranih uzelo je učešća u obredu isterivanja predrasuda po glavi stanovnika.
Ono što dragovoljci svih zanimanja nikada neće shvatiti sastoji se u tome da su zauvek prošla vremena crveno-crnih kombinacija najvulgarnijeg tipa: od anonimnog kolektivizma sve do skorašnjeg ultimativnog etnocentrizma. Niko se više neće izvinjavati za tuđe postupke, sve će stvari, pojave i ljudi imati svoje ime i prezime. Đorđe Balašević i njegovi fanovi (ta čudna sorta) snažno su zaljuljali onu famoznu berlinsko-kinesku skalameriju i, u ponedeljak veče, odaslali jasnu poruku: može se biti normalan! Iako će, nasuprot očekivanjima optimista, do konačnog ostvarenja tog cilja, Dunavom i Savom proteći još mnogo vode; ovaj koncert je, na simboličkoj ravni, prvi (veliki) korak u tom pravcu.
A i put od 1000 milja, kažu, počinje prvim korakom.
