Leto se još nije pristojno završilo, a televizije su silom prilika upale u smrtno ozbiljne teme. Auditorijum je dremljivo pratio reprize, slike sa plaže i fudbal sa Velsom, kada su se pojavile slike sa juga Srbije. Jednog trenutka čovek bi pomislio da su naš najveći letnji problem požari po primorju, da bi u sledećem mogao da oseti samrtnu jezu. Posle prvih vesti o terorističkim napadima na vojnu bazu, decu, a zatim i Dom kulture, atmosfera je počela da liči na reprizu balkanske drame. Ponovo slike ranjenika, dramatični fono-izveštaji, samo su izjave naših zvaničnika zadržale neophodnu dozu razuma. Možda je to prvi put da se priznaje nemoć, bolno se suočavamo sa nepravednom realnošću, ali to nikako ne sme da znači ravnodušnost. Kada je u zemlji proglašen dan žalosti evidentno je bilo da je za mnoge Kosovo beskrajno daleko (sindrom 1999 – dobro je, gađaju Batajnicu). Pojedine televizije su bile raspevane – pojavile su se i tužbe Ministarstvu kulture, ali za sada bez rezultata. Nadležno ministarstvo ovoga puta nije nadležno, mada je do sada volelo da popuje medijima.
Nekako u isto vreme – Sloba se ponovo obratio srbadiji otvorenim pismom. Pošto ga njegovi partijski drugovi loše tumače (Druže Slobo šalji drugo pismo – ono prvo razumeli nismo), on se povodom optužbi obraća direktno narodu – bez kanabeta i bez pozadine od belog mermera – Marble Ass, što bi reko gospodin Žilnik. Naravno, uvek će se naći ažurni mediji koji će u celosti, sa potpisom preneti uzvišene misli Velikog vođe. Zgadio mi se.
Zgadio mi se jer mu je stil isti kao u Legijinom pismu, jer bivšeg prijatelja – danas mrtvog Stambolića naziva „istrošenim političarem“. U Srbiji postoji niz nekrofilnih običaja, ali postoji i gotovo nekritički odnos poštovanja prema mrtvima. Čovek koji upotrebi takav pridev za mene je psihopata. Da stvar bude još gora – suđenje je stiglo do Srebrenice – tako da je u toku mesarski badi kaunt u kojem se Milošević savršeno snalazi. Ispitujući svedoke o ubistvu nekoliko stotina muslimana pokazuje dozu psihopatskog mira koja me samo ubeđuje da će se smatrati moralnim pobednikom ukoliko se dokaže da ih je u stvari dotičnog dana bilo ubijeno samo 199. Ako je stvarno sa Tuđmanom crtkao mapu podele Bosne i Hercegovine po kafanskim salvetama, sada liči na onoga koji treba da plati račun, pa kucka po digitronu da ga šef sale ne zavrne. Kafanski kompanjon je prošao gratis, pa se boji da ne plati i neki njegov ceh.
Onima što su mu čestitali rođendan i gledali video rad druga Čukića (prilog TV B92) nije jasno da ona nemoć zbog tragedija na Kosovu i taj mesarski mir imaju veoma duboku i krvavu vezu. Eto, postade i Čuki neki video artist – čudo je ta savremena umetnost!
Od ostatka tv programa svakako treba izdvojiti zvezdani trenutak posle utakmice Obilić–Partizan na SOS kanalu. Sve osportu nam je dočarala trenutak radosti posle pobede Obilića. Lotar je poslao igrače da trče 10 krugova po kazni, a Ceca nacionale je kratko izjavila – „konačno i meni nešto lepo da se desi„. Izgleda da je utakmici prisustvovala isključivo kao navijačica, vide se posledice mardelja, ali telohranitelji su tu kao nekad. Što se Velsa tiče – ljudi doneli poklone za dečije domove, imaju navijačku fondaciju koja se bavi humanitarnim radom, ali naišli su na srpski rasizam. Uzalud reklame za dečije slatkiše – crno-belo-crno-belo. Bilo je pogrdnih skandiranja crnim igračima.
Na kraju rekapitulaciju prave i na 3K „Ček inu“. U Crnoj Gori posle 15. avgusta sezona je gotova, pa nema potrebe ni za televizijom. Gledali smo svojevrsni kolaž od emitovanih priloga (izvinite, ali ne mogu da prevalim best of). Bolje da me nisu podsetili. Ipak vrhunac našeg tv egocentrizma je intervju sa slikarom Vojom Stanićem. Nesretnik do danas nije davao tv intervjue, savataše ga i cediše ceo božiji dan. Neka plavka mu sedela na gajbi i konačno – u celom prilogu se čuje samo ona, šta sam JA zapazila, šta sam JA osetila i kako sam JA to shvatila. On je nešto u prilogu otvaro usta, pušio cigar, ali nismo čuli ni jednu jedinu reč. Sve nam je autorka sažvakala i prepričala. Voleo bih da sam mu bar čuo glas, e al’ đe je Vojo, a đe je plavka!
