Direktor kao simptom

Viktor Kiš, vršilac dužnosti direktora Muzeja savremene umetnosti u Beogradu (MSUB) i ambasador platforme „Srbija stvara“ ima efekat šumeće tablete. Sve se oko njegovog imenovanja, koje je od Vlade stiglo 30. januara, bez obrazloženja, uskomešalo. Niz strukovnih udruženja je apelovalo na Vladu da povuče rešenje o njegovom imenovanju na ovu dužnost. Oštro su protestovali Asocijacija Nezavisne kulturne scene Srbije (NKSS), Nacionalni komitet Međunarodnog saveta muzeja – ICOM, Međunarodno udruženje likovnih kritičara AICA – Sekcija Srbija, Stručni tim MSUB, Muzej savremene umetnosti Vojvodine (MSUV), Društvo istoričara umetnosti Srbije (DIUS). Zajednički stav im je da je Vlada Srbije načinom na koji je imenovala Kiša narušila integritet, autonomiju i profesionalne kompetencije MSUB, da je obesmislila instituciju javnog konkursa, koji je u ovom slučaju regularno sproveden. Na sve ovo Vlada ćuti. Oglasio se samo Viktor Kiš, koji je obznanio da je njegovo imenovanje inicirala Marina Abramović. Irina Subotić, istoričarka umetnosti, kaže kako je muk iz Vlade neverovatan ali očekivan.

Potpuno je neverovatno – a jeste očekivano! – da se ni jednom rečju niko ni iz Vlade, ni iz Kabineta premijerke, ni iz Ministarstva kulture ne oglašava u vezi sa neprimerenim i nezakonitim postavljanjem za v.d. direktora Muzeja savremene umetnosti – umetnika bez ikakvog znanja o muzeološkim poslovima, bez obaveznog iskustva u radu, umetnika koji i sam priznaje da je bio „zapanjen“ što je naimenovan i koji u svom jasno iskazanom nerazumevanju suštine muzeja izjavljuje da bi voleo da „ni ne mora da se ide u muzej. Već da muzej bude ceo grad“, kaže Irina Subotić za „Vreme“.

Uprkos brojnim protestima i zahtevima da se odustane od ove odluke, od vlasti ponovo stiže – muk! Muk na kršenje zakona, propisa i međunarodnih konvencija, što je još jedan dokaz o apsolutnom nepoštovanju struke i profesionalnog mišljenja, o odsustvu svesti o značaju kulture, o spremnosti da se zarad nekih nama nepoznatih razloga obezvredi jedna tako značajna ustanova kao što je Muzej savremene umetnosti u Beogradu, a samim tim i njegova više nego uspešna istorijska misija duga više od pola veka.

foto: tanjug / sava radovanović

Branislav Dimitrijević, istoričar umetnosti i jedan od kandidata koji je učestvovao na konkursu za radno mesto direktora MSUB, na pitanje kako komentariše aktuelnu situaciju i kako u celoj ovoj proceduri vidi ulogu Upravnog odbora muzeja MSUB kaže: „UO Muzeja je raspisao konkurs. Konkurs služi tome da se javno, transparentno i obrazloženo donese rešenje i postupi po tom rešenju – ukoliko je zaista želja UO bila da se zaustavi kriza upravljanja ovim muzejom, koja traje još od 2013. i koja se, evo, nastavlja.“ Prema njegovom mišljenju, aktuelna situacija institucionalizuje političko nasilje. „Situacija sada ide korak dalje – institucionalizuje jedan oblik političkog nasilja nad ustanovom jer se konkurs ni ispunjava ni poništava pre odluke o nekakvoj velikoj nužnosti da se imenuje v.d… Nema nikakvog razloga da se konkurs poništi jer se UO izjasnio da svi prijavljeni kandidati ispunjavaju sve uslove konkursa i da su svi preporučeni Ministarstvu da ono obrazloži i dostavi konačan predlog. Ovo isto je u svojoj prvoj izjavi tvrdio kandidat sa konkursa kog je Ministarstvo prvo predložilo za direktora (Vladislav Šćepanović, prim A.Ć.), da bi on posle ućutao jer mu je dodeljena utešna nagrada članstva u UO. Ovo sve, dakle, nije samo pitanje zakona već obraza i kičme, a to, izgleda, ovde mnogi nemaju pa se kriju iza političkih moćnika“, konstatuje Dimitrijević. A kako gleda na to što se Savet za kreativne industrije premijerke Ane Brnabić meša u politiku institucija kulture? Dimitrijević konstatuje da se i „premijerka i osobe oko nje ponašaju kao da su nekakav dvor. Članovi Saveta opravdaju svoje učešće u vlasti tako što insistiraju na tome da je to privatni savet premijerke a ne nekakvo zvanično telo. To je, dakle, privatno telo koje je imenovala Vlada!? Pa kakvi to institucionalni mutanti danas kroje politiku u Srbiji? Ali, oko veze Saveta i UO MSU najbolje je pitati članicu koja sedi u oba ova tela“, preporučuje Dimitrijević.

Na opasku da su primedbe UO-a na njegov program bile „fokus na struku a ne na menadžment“, Dimitrijević odgovara da osim stručnih kvalifikacija ima i iskustvo u upravljanju, a posebno u upravljanju velikim projektima savremene umetnosti, ali da ne treba o tome on da govori.

„Neka o tome nešto kažu umetnici sa kojima sam sarađivao“, poručuje on. O tome šta misli na koji način bi novi v.d. mogao da doprinese menadžmentu MSUB, u kakvom je to interesu za građane/ke i koliko u skladu sa ulogom Muzeja u društvu, Dimitrijević kaže da što se novog vršioca dužnosti tiče nema šta da doda onome što je on sam rekao.

„Verujem da on uspešno realizuje svoj festival, ali taj model nema gotovo nikakve veze sa upravljanjem jednim muzejom, o čemu gospodin i sam kaže da ne zna ništa. Beogradski muzej ima jednu od najdužih tradicija među muzejima takvog ranga u svetu, i ovakve ustanove ne preuzima neko ko kaže da o muzejima ne zna ništa. Povrh svega, on se predstavlja kao gerilac a najavljuje Veličkovićevu izložbu, pa će potom slediti Šobajićeva – to je zbilja vrlo gerilski program!“, ironičan je Dimitrijević. O tome da prognozira šta bi na kraju moglo da se desi, kaže da je u ovakvim slučajevima „poprilično bezbedno prognozirati da će vuk pojesti magarca. Pa, živimo u zemlji gde se i mnogo krupnije afere ne rešavaju. S druge strane, obradovala me je reakcija struke, a posebno reakcija stručnog tima muzeja. Pa eto, hajde da poverujemo da je otpor samovolji moguć makar i u ovako marginalnoj delatnosti kao što je naša. Ovo je pitanje osnovnog principa i zato se struka mobilisala. Međutim, očekujem da, pošto magarac bude pojeden, još par godina imamo v.d. stanje, a onda će da se raspiše konkurs na kom će sadašnji v.d. biti jedini kandidat, kao što se nedavno dogodilo u Službenom glasniku. Jer ko će pri zdravoj pameti da se javi na neki budući konkurs posle ovoga?“, pita se Dimitrijević. Na pitanje da li je Viktor Kiš zaista „preko noći“ imenovan od Vlade ili je to ipak imalo svoj sled, budući da se još u proleće 2019. godine govorilo kako je on čovek iza koga stoji premijerkin Savet za kreativne industrije, Dimitrijević odgovara: „Ministarstvo kulture je u više navrata potvrdilo da je premijerki uputilo predlog da se imenuje jedan od kandidata sa konkursa, poslednji put pre manje od mesec dana. Onda se odjednom ispostavilo da su oni tamo priložili neki drugi predlog. Naravno da vrapci sa grane znaju da premijerkin dvor nije prihvatio prvi predlog i da je premijerka zavrnula ruku Vukosavljeviću da pogodi njenu želju“, zaključuje Branislav Dimitrijević.

Da umetnost mora ostati suverena, da ne trpi manipulacije i neorganski rast, te da je vreme najbolji sudija, pokazalo je ogoljeno stanje stvari pošto je razmontirana izložba Čistač i pošto su demistifikovani svi uslovi njenog nastanka, kaže povodom cele situacije i novog v. d.-a nezavisna kustoskinja Maja Ćirić. Prema njenim rečima, „dugogodišnje delovanje na oduzimanju kredibiliteta, suvereniteta i digniteta institucijama savremene umetnosti (Oktobarski salon, Paviljon u Veneciji, MSUB) i ekspertizama, iz ličnih interesa, kulminiralo je simptomom koji je negativnim reakcijama ujedinio celokupnu stručnu javnost“.

„Na lidersku funkciju dovedena je osoba o kojoj se zbog nedostatka referenci može imati mišljenje na osnovu političkog protežiranja, niskih formi umetnosti koje zastupa i identifikaciji sa veoma problematičnim insignijama na kapama koje nosi, a čije bi se dublje tumačenje moglo izazvati međunarodni skandal“, smatra Maja Ćirić.

Vladimir Nikolić, umetnik i profesor na FLU nije iznenađen celom situacijom.

„Bilo bi čudno da je konkurs sproveden do kraja i da je izabran adekvatan kandidat za direktora MSUB. U Srbiji se često javlja paradoks u kojem se vlast odnosno država pojavljuje kao direktni instrument izigravanja sopstvenih procedura, umesto kao njihov garant. Zaista, postalo je dosadno, a i beskorisno, trošiti reči na pojedinačne slučajeve, pa i na ovaj. Bilo je i biće još gorih, sve su to tek dnevne manifestacije višedecenijskog procesa raspadanja društva u Srbiji. Država ovde ne postoji da garantuje primenu zakona i društvenog dogovora, već da legalizuje prisvajanje i zloupotrebu javnih resursa, muzej je samo jedan od njih. Mi smo v.d. država, v.d. društvo, u kojem je podela rada podela plena, a ne organizacija društva prema određenoj ideologiji. Samo u takvoj sredini ljudi bez adekvatnih znanja i sposobnosti mogu biti šta god požele. Sve politike i sve ideologije u ovom društvu su lažne. Nema ovde ni pravih nacionalista, ni pravih fašista, ni pravih demokrata, ni pravih socijalista. Samo armije lukavih uhljeba. Sve interesne grupe ovde to kriju, često i pričom o nužnosti promene sistema. Pa ko ih je više promenio od nas? Koliko država, naziva, uređenja, ustava je ovde promenjeno? Samo zato da se ništa ne promeni, da onaj ko trenutno ima moć ne mora ničim da je ograniči. Možete i fašizam zvanično da uvedete u Srbiju, niko mu ne bi bio lojalan, jer je i fašizam obavezujući, ima svoju unutrašnju logiku i nužnosti. Većina ljudi ovde želi samo da mulja. Ništa više. To je i ovaj slučaj sa MSUB. Muljanje. Nema tu nikakve politike, samo nepodnošljive banalnosti postojanja u Srbiji. Uhlebljenje za ortaka, koji će znati to da ceni kad bude potrebno“, zaključuje Vladimir Nikolić.