Devojke koje se biju

Postoji ozbiljna rasprava u nekim krugovima da li pop muzika još uvek postoji ili je sve što imamo priliku da čujemo ovih dana prosto pozadinska kulisa, poželjna atmosfera, mentalni tampon za uši… Da bismo znali da nešto postoji, ono mora da ostavi neki utisak na nas, a najveći deo savremene muzičke produkcije ne ostavlja više ama baš nikakav utisak.

Dugogodišnja digitalna hiperprodukcija, te politika nezameranja konzumentu i podilaženja njegovim najnižim potrebama, dali su konačan rezultat: u pop muzici je ostalo vrlo malo stvarnog sadržaja. I ono što se zadržalo teškom mukom se probija da slušaoca, jer je preplavljeno nevažnostima. S druge strane, većina slušalaca i sama živi sve više derealizovanim životima, pa i ne primećuje ovaj pad u provaliju ništavila.

Razmere ovog problema postale su mi još jasnije kad sam nedavno tokom razgovora sa našim muzičarem najmlađe generacije shvatio da se on i njegovo društvo ozbiljno bore da prepoznaju šta je u sadašnjoj muzici autentično a šta nije. Ispostavilo se kako se ubijaju od napora da provale koje ime je podmetnula industrija da glumi verodostojnost a koje stvarno jeste to što kaže da jeste. Problem fake autentičnosti, ispostavlja se, jedan je od najvećih skrivenih problema globalnog društva. U popularnoj muzici ovaj se problem posebno strašno odrazio na alternativni rok i hip hop, dva žanra koji su na proživljenoj, uličnoj uverljivosti iskaza izgradili svoj kredibilitet i značaj. U novom kontekstu nam oba žanra u svom klasičnom izdanju izgledaju pomalo zastarelo, prosto zato što ne umeju da lažu. Što je fatalna falinka u ovom post-postmodernom svetu, u kome morate da lažete da biste preživeli. Ipak, neki bendovi uspevaju da se provuku i ostanu stvarni, oživljavajući nečim iskrenim naše sve tanje egzistencije.

UDRI GA

Uvedimo u priču “Wet Leg”, čiji je drugi po redu album Moisturizer (za bitnu nezavisnu kuću Domino) veliki hit ovog leta, dospevši na vrh engleske liste albuma uz obećanje tinejdžerske pomame na koncertima. Dve devojke koje čine ovaj sastav – Rhian Teasdale i Hester Chambers – stanovnice su ostrva Vajt, poznatog po letnjem festivalu, a preko godine po pastoralnom miru i beznadežnoj zabačenosti. Postale su svetska senzacija kad su pre tri godine duhovitim singlom “Chaise Longue” i debi LP-jem nazvanim po imenu grupe, uspele da naprave upgrade alternativnog roka za novi naraštaj, učinivši ga ponovo zabavnim i nestašnim. Usledila je i nagrada Gremi za najbolji alternativni album, ali je upravo zbog tolikog brzometnog uspeha nad njima lebdelo pitanje: da li je u pitanju kratkoročni proizvod koji je industrija zabave podmetnula na tinejdžersko tržište da odgovori na potrebu klinaca koji bi želeli da su drugačiji – ili su “Wet Leg” nastali iz istinske potrebe da se nešto kaže? Srećom po sve, Moisturizer je razrešio ovu dilemu povoljno, predstavljajući nam bend sa autentičnom porukom koja obogaćuje rokenrol tradiciju.

“Wet Leg” se sad pojavljuju kao grupa sa tri muška člana i dovoljno novostečenih mišića i samouverenosti da potpišu najsvežiji gitarski album koji je izašao u prvih šest meseci 2025. Njihov originalni amalgam u sebi sadrži nasleđe “Pixies”, “Sonic Youth”, “My Bloody Valentine”, PJ Harvey, “The White Stripes”, “The Strokes” i drugih ikona ovog zvuka, a da nijednog trenutka ne zazvuči kao kopija. Očigledno važnu ulogu u očuvanju koncertne neposrednosti “Wet Leg” u studijskim uslovima odigrao je njihov stalni producent Dan Carey (takođe saradnik “Fontaines D.C”, “Black Midi”, “Slowthai”).

Dva prva singla – “Catch These Fists” i “CPR” – nameću efektnu minimalističku estetiku u kojoj je manje uvek više, te glasni, svedeni gitarski rifovi prate ispovedne Rhianine jezičke i glasovne obrte na ivici rečitativa. Obe pesme su borbene ljubavne pesme, kao i izvrsne “Mangetout” i “Pond Song”, na koje se tematski nadovezuju jazzy “Pokemon” i himnična “U and Me at Home”. Bezbrižno nepokolebljivi stav neprihvatanja diktata i odsustvo ogorčenosti bilo kakve vrste, nešto je što im daje taj presudni feeling ove decenije. Današnja deca više i ne znaju šta su autoriteti, pa nemaju razloga ni za kakvu radikalnu pobunu. Današnja deca se zabavljaju za sebe, po svojim pravilima, a “Wet Leg” su tu da ih formulišu. Otud generacijski značaj ovog benda.

Posebno je zanimljiv odnos prema ljubavi, koji se iz numere u numeru pojavljuje kao krajnje konfrontirajući. Tako u “Catch These Fists” one doslovce kažu: “I don’t want your love, I just wanna fight”. Da nema ovog iskaza, ne bismo bili sigurni da su “Wet Leg” autentična pojava. Ovako, dolazimo do suštine – u današnjem olažljenom svetu i iskren odnos sa partnerom moguć je samo kroz početno ispoljavanje negativne emocije. Tek ako udariš nekog i on ti odgovori, siguran si da ste oboje živi. I tek onda možeš da ga voliš.

Razapete između očaja i fascinacije romantikom, gotovo sve pesme ovde su ljubavne, ali u svima je ljubav borba da se dođe do osećanja koja život znače, a da se ostane svoj i ne izloži poništavajućem uticaju surovog sveta. Nije li to još jednom opevana stara tinejdžerska borba da se živi u skladu sa svojim emocijama o kojima se još uvek ne zna ništa – večni strah pred ljubavlju, epopeja stara koliko i sam svet?

“Wet Leg” su novi mali klasici.