Deset dana zaborava

Fest je za napaćene filmofile ovog grada nekako vremenom postao više psihološka nego kulturna kategorija. Tokom godine skupljene frustracije čekaju tiho, u zakucima svesti, na tih desetak dana zaborava, kada će osoba A svaki put iznova, simpatično infantilno, protestno napustiti svoje svakodnevne traume, s nadmoćnim osmehom onog ko se svim snagama potrudio da zaboravi da im se za deset dana vraća. Deset dana zabadanja nosa u neki tuđi pakao, deset dana uveravanja da nismo najpatetičniji, da ima i od nas očajnijih, da i bogati plaču, da i na strogom Zapadu gladuju, da i na Dalekom istoku imaju krize identiteta, i – samo veoma retko – da nije sve izgubljeno. A ako je ovo poslednje ponekad i tačno, neće biti da je za to zaslužna inteligencija. Već nekako upravo suprotno.

Samo je emocija, dakle, ovih dana mogla da vas ubedi da, na primer, nije uopšte bitno o čemu je u stvari reč u nesuđenoj pilot za TV-seriju Dejvida Linča Bulevar zvezda, sve dok ljudi, žene, kostimi, prostori, pokreti kamere i rezovi onako izgledaju. Dok nepoznate glumice onako glume. Dok pokreti tela i uplašena došaptavanja onako zvuče. Dok se u vazduhu jasno oseća samoironični duh grimiznih zavesa, patuljaka, hitova pedesetih i mikrofona, a ipak nekako znate da vam se niko neće smejati ako se još jednom prepustite. „Vidi, pusti ti tu romantiku i nedostojne hipnotičke primisli – nije ti ovo bilo koji Fest, nego FEST INTELIGENCIJE, eeeej!“ – zabrinuto prekoreva ovlašćeni predstavnik Narodne agencije Fokus, čiji nas slogan po više puta dnevno opominje i prekoreva: nema, majci, više neodgovornog laprdanja do hodnicima, kukanja, naricanja i pritužbi bez stručnih dokaza ili pak neosnovanog ushićivanja, podvriskivanja i padanja u nesvest. Sve će to lepo biti brojčano vrednovano. Niste primetili, po hodnicima SC-a, under cover činovnike s tefterima u rukama kako vam uzbuđeno (lep je to posao) skidaju recke s koeficijenta na svaki neodmereni pridev, rečcu ili uzdah? Obratite pažnju.

Elem, u tom ključu smo obavešteni i kako Zlatna palma obavezuje, te je, s tim zanosnim tegom oko vrata, Nani Moreti, na samom početku Festa, sa platna pretećim korakom ušetao u naše krhke živote. Soba moga sina zainteresovanima je obezbedila dovoljnu količinu patnje i bola, koja u spoju s nekom graničnom količinom privatnih osećanja istog tipa verovatno može dovesti do željene katarze. Romantičari, eskapisti i mi ostali neozbiljni, nesavesni i nerealni ostali smo pak imuni na ovu toplu ljudsku afilmičnu kukumavku. Mada bi bilo nepošteno reći da nismo jednako patili, makar i razlog bio toliko bezosećajan kao dosada.

Intelektom se, osim advertajzera, ovog puta zabavljao i Majk Figis, podelivši platno na četiri dela. U svakom je druga slika, a zašto baš ta baš u tom trenutku, prisutnima je mahom promaklo. Stiče se utisak da je Figis, ponesen zabavnom formalnom idejicom, pomislio da, dok ima četiri slike na platnu, nikog neće zanimati šta je na njima. U kontekstu hypa, bio je sasvim u pravu. Što se filma kao takvog tiče, nije bilo teško primetiti da je u svakom trenutku samo na jednoj od četiri slike dramska radnja koja nas zanima, dok preostale tri mogu komotno da se bace a da se niko ne zapita šta nam nedostaje. Drugim rečima, od viđenog materijala bez većih problema mogao bi da se izmontira klasičan film u trajanju od klasičnih sat i po i bio bi ako baš i ne klasično delo, a ono mnogo bolji.

Asia Arđento, srećom, od oca je na vreme naučila u koliko su labavoj vezi intelekt i drama, pa je u svoju napola fikciju Grimizna diva uletela iz stomaka, laktajući se kroz noćne more i gazeći normative pristojnosti i odmerenosti, ne plašeći se patosa, a noseći dovoljno horor-gena da ga uvek izbegne u poslednjem trenutku. Prvu uverljivu, i dovoljno sablasnu, priču o glumici, posle dugog, dugog vremena, napravila je i odigrala, dakle, glumica koja to više ne želi da bude, u životu kao ni u filmu. Kada producenta pokuša da ubedi da hoće da piše i režira, on joj užasnut odgovara: „Bože, zašto svako na ovom svetu želi da režira?“ A ovo pitanje ćete, kao i svake godine, mnogo puta čuti po hodnicima Festa.

Prah Milča Mančevskog svakako je jedan od najkontroverznijih pokušaja: baziran na Pekinpoovom pomerenom humoru Balade o Kejbl Hogu barem jednako koliko i na pekinpoovskoj strasti prema obračunima u dvestasedamdesetpetoro, ovaj film se sapliće u pokušaju da uz to bude i poučan, „human“, politički korektan na festivalski način, a zatim i simboličan i etno-mitski relevantan. Mančevski se pri tom, kada je duhovit, plaši da to ne bude „previše“, kako se filmu ne bi mogla osporiti „ozbiljnost“ i „težina“. Upravo je suprotno. Kada je duhovitost autentična, što je smešnije, to „ozbiljnije“ i „teže“ biva. Crnac i Baba u Bolnici, kojima samo nedostaju Pas, Jevrejin i Beba, nisu međutim idealna kako ikonografska tako ni ideološka nadogradnja žanrovskoj priči iz western-makedonske prošlosti.

Švedska komedija Jalla Jalla, čiji je reditelj doskora bio student, svakako je predstavljala zabavan predah u praćenju ogromnih autorskih ambicija, dok su Putevi droge Soderbergovim fanovima doneli interesantno otkriće: osim dve do sada vidljive ličnosti, ovaj reditelj očigledno ima i treću: nimalo ljigavu kao ona koja je stajala iza Erin Brokovič, ali ni onako uzbudljivu kao ona koja je pravila Engleza.

Zatim… Naravno da nećete propustiti fantazmagoričnog usporenog i prelepog Čoveka koji nije bio tamo braće Koen, ni Mulen Ruž na koji ste predugo čekali.

A onda…

„E, mnogo volim taj Fest i super je, ono, stvarno je to nešto posebno, ali jedva čekam da se završi pa da idem u 20. oktobar ko čovek: sednem, gledam film, grickam semenke, svađam se sa ženom ko je ubica…“, kaže jedan od naših najpoznatijih scenarista.