Dok po Srbiji cvetaju socijalni protesti, televizije uglavnom recikliraju svoj bajati program. „Klopke“ i „Zamke“ nam daju najlepše pasaže iz svojih emisija, prisećamo se ko je sve i zbog čega penio na malom ekranu, telešop nudi zalihe svojih drangulija po sniženim cenama, a 3K se preselio na more, dok ga još uvek imamo. Dobićemo i himnu državne zajednice, koktel hitova Srbije i Crne Gore – koji će zvučati kao muzički „best off…“, znate ono – za svakog ponešto.
Jedna od retkih aktuelnih tema je Haški sud. Videli smo snimke HRT-a, kada je pustilo generala Blaškića. Dočekali ga u Zagrebu kao da je osvojio zlatnu medalju u patriotizmu, pa mu to sada optuženicima u Srbiji dođe kao reklama za predaju. Eto, kao ima pravde, samo valja biti strpljiv i lepo se ponašati na mardelju. O Hagu se govori i u emisiji „Arena“, koja se emituje na Studiju B. Zanimljiva postavka i scenografija, kompetentni učesnici i publika u studiju koja ne navija, nego postavlja suvisla pitanja. Sve je u televizijskom smislu urađeno profesionalno, osim bazične ideje koju – priznajem – ne razumem. Živimo u zemlji gde (prema najsvežijim relevantnim istraživanjima) natprosečna većina građana ne izlazi na izbore i (u otprilike istom procentu) ne podržava saradnju sa Hagom. Diskusije o prirodi Tribunala, modalitetima saradnje, ili daleko bilo pravičnosti, čine mi se blago rečeno neproduktivnim. One se, ma kako stručne bile, utapaju u more poluistina, glasina i kafanskih naglabanja udaljujući nas od suštine. Ona je nemilosrdna, jasna i neizbežna. Saradnja je obavezna. Plašim se da će nas mudre rasprave dovesti u demagošku poziciju sličnu onoj sa malinarima, radnicima EPS-a i svima koji su danas došli da naplate demagoške floskule izgovorene pred izbore. Televizija tu bira između zavaravanja, što je ovdašnji dugogodišnji specijalitet, ili razjašnjavanja, što je verovatno lošije po rejting.
Koliko je teško verovati televiziji, pokazuje primer emisije „Pod sjajem zvezda“ , inače tv-tabloida, gde za kafanskim stolom defiluju naizmenično sponzori i estradni umetnici. Emisija je na programu TV Stankoma. Tu se pojavio čovek koji je otkrio da je jedan ovdašnji lekar pronašao lek za rak, sarkom, sidu i manje-više sve neizlečive bolesti današnjice. Zašto nismo čuli za njega – u pitanju je, naravno, zavera belih mantila, farmaceutskog lobija (dalje sam zaboravio). Nekako u isto vreme, Srbijom kruži priča o lapotu, jer pacijenti stariji od 60 godina, navodno, ne mogu da dobiju baš sve citostatike – moraju da ih plaćaju. Da li iko osim tv-manijaka gleda tv-program i vodi računa o izgovorenom, ili je super da nam između dve pevaljke neko kaže da nema zime, jer mi imamo čarobni eliksir. Ili ga možda nemamo, na pozitivnoj listi lekova, pa ćemo da plaćamo participaciju.
Čudan primer ovdašnjeg odnosa medija i kapitala dobili smo u emisiji BK televizije gde je gost Bojane Lekić bio Bogoljub Karić. Urednica se dakle suočila sa gazdom i našla se u škripcu profesionalizma i promocije. Nije tu bilo jeftinog ulizivanja, jer Bojana ne može pobeći od svog razuma, ali ovakva diskusija pre ili kasnije dođe do teme vlasništva, a posle toga sva pitanja i dileme prestaju. Samo nekoliko dana ranije, dotični Bogoljub se mnogo iznervirao kada ga je voditelj tokom gostovanja na RTS-u pitao o detaljima njegovog plana za obnovu Srbije. OK, skinuće se lanci i katanci, ali šta dalje? Šta dolazi posle parola o snazi Srbije, automobilima iz Kragujevca, televizorima iz Niša, kamionima iz Priboja ili odelima „Prvog maja“. Ko će to da kupi, kod nas ili bilo gde u svetu? Zašto Bogoljub ne ulaže u privredu ove zemlje? Voditelj je optužen da radi za G17 plus, a Bogoljub se naljutio. Kod Bojane se smeškao.
U Beogradu se ipak odigrava važan košarkaški turnir, u sali koja izgleda potpuno svetski. RTS je otkrio nove kadrove beogradske Arene, sve zasad funkcioniše korektno, pa izgleda kao da gledamo prenos iz neke daleke, lepe, nama prijateljske zemlje. Videćemo kako će izgledati meč sa Amerikancima, jer tada se ova lepa slika može obojiti lokalnim koloritom koji uvek nije lep. Tako biva i sa Gučom, koja je sledeći veliki spektakl, a najavljen je polufinalom na Zlatiboru. Južna divizija obično se bira u Vlasotincima, pa su to dva finala pre finala. Gotovo sam siguran da će pobednika u večitom derbiju zlatiborske trube i južnjačkog čočeka odrediti vremenske prilike. Ako ostane ovako melanholično kišno leto, veće šanse, po meni, ima šumadijski melos, a ako pripekne – pobediće crni zvuk sa lomljenjem iz kukova. Šta god bilo, i tamo će se polemisati o Hagu, barem putem majica sa likovima Karadžića i Mladića.
