Malo pozorište „Duško Radović“Iz današnje vizure, junaci kultne knjige za omladinu Dečaci Pavlove ulice Ferenca Molnara, napisane pre jednog veka, više ne deluju kao opasni ulični mangupi, već skoro kao romantična družina organizovana prema viteškom kodeksu. Ovo, radikalno drugačije čitanje, nije samo rezultat „rada vremena“, gledaočevog promenjenog iskustva, već je ono svesno uspostavljeno rediteljskim konceptom Nikole Zavišića, a u predstavi Malog pozorišta „Duško Radović“. Značenjski aspekt rediteljskog koncepta sastoji se u tome što su, u Zavišićevoj postavci, situacije i društveni problemi iz Molnarove knjige duplirani komentarima na odgovarajuće teme beogradskih problematičnih klinaca, koji se, kako se eufemistički kaže u programu, „nalaze u evidenciji Centra za socijalni rad Vračar“. Ti su komentari plasirani putem video-projekcija, a što nas momentalno, pre razvijanja priče o značenjskim pomeranjima, dovodi na plan pozorišne forme. Ona je u ovoj predstavi vrlo radikalna, te zato zahteva posebnu pažnju.
Maja Pelević nije sprovela neku klasičnu dramatizaciju Molnarove knjige, u smislu doslednog pretakanja romaneskne strukture u dramsku, već je prožimala dijaloške delove s pripovedačkim. Pored toga što nema klasičnu dramatizaciju, predstava nema ni klasičnu inscenaciju: tekstovi su snimljeni, njih ne izgovaraju profesionalni glumci već upravo ti klinci sa Vračara, a ono što se pred nama odvija kao „scenska radnja“ jeste prenos video tehnikom lutkarske animacije sa jednog stola-pozornice koji, zapravo, predstavlja maketu grada. Drugim rečima, likovi i situacije iz knjige su prikazani pomoću šahovskih piona koje, u stilizovanoj maketi grada, pokreću trojica lutkara, a ta se radnja projektuje na platno pred nama. Kao što je već naglašeno, ova radnja se prekida i duplira unapred snimljenim komentarima naših „uličnih klinaca“ na opšte teme odrastanja, socijalizacije ili morala, koje Molnarovo delo pokreće.
Iako veoma radikalan i savremen, ovakav pozorišni izraz nije nepoznat u kontekstu svetskog teatra. Naime, korišćenje dokumentarnog materijala, angažovanja amaterskih izvođača kojih se taj materijal najdirektnije tiče, animacija objekata i video-prenosa – sve su to pozorišna sredstva koja su nama veoma dobro poznata iz rada Rimini protokola; konkretno, Dečaci Pavlove ulice najviše asociraju na predstavu Mnemopark ove trupe. Suštinska razlika, i to u korist Mnemoparka, leži u tome što su u švajcarskoj predstavi glumci-amateri na sceni, a to rezultira neodoljivom scenskom zaigranošću i radošću, dok se u našoj oseća nedostatak živog prisustva, jer je sve medijski transponovano. Takođe, čini se da je i lutkarski deo u našoj predstavi – figure i maketa grada – mogao da bude inventivnije zamišljen. Ipak, i sa ovim rezervama, Dečaci Pavlove ulice su neosporno, na planu pozorišne forme, jedno od smelijih i zanimljivijih ostvarenja u našoj aktuelnoj produkciji i to ne samo u onoj namenjenoj omladinskoj publici.
I pored napredne forme, značaj ove predstave se, da se vratimo na početnu tezu, prevashodno nalazi u pomenutoj radikalizaciji u pogledu značenja Molnarovog dela. Dok njegovi junaci poštuju neka pravila hijerarhije i fer pleja u organizovanju i funkcionisanju uličnih „bandi“ – borbi za fudbalsko igralište, na primer – našim današnjim klincima, što jasno zaključujemo iz snimljenih komentara, to deluje gotovo smešno (svi „štićenici“ koji su učestvovali u ovom projektu morali su da pročitaju knjigu). Konkretno, paralela je ostvarena tako što se izdvajaju pojedini pojmovi iz dela (hrabrost, izdaja, hijerarhija, smrt), a onda ih deca komentarišu. Tako smo saznali da se današnji dečaci (i devojčice) iz Pavlove ulice dele na „blejače“, „blejače-narkomane“ (to su, valjda, oni što puše travu) i „blejače-kockare“ (poker aparati), da se organizuju tuče jedan na jedan, ali da one nekad završavaju tako što grupa izubija pojedinca šipkama, da nema hijerarhije niti autoriteta… Sve u svemu, Molnarovi delikventi deluju, zaista, skoro pa kao vitezovi u poređenju s našim klincima, iako i oni, kada ih gledate i slušate, ne deluju kao mali zlikovci, kao beznadežni nasilnici; oni su čak i simpatični, ali ono što nesumnjivo ostavlja užasavajući i zabrinjavajući utisak jeste njihova beslovesnost i skučenost njihovog sveta.
Ova predstava još jednom potvrđuje socijalni značaj omladinske scene Malog pozorišta „Duško Radović“, jedinstvene u našoj sredini, odnosno napora koji se u okviru ovog konteksta ulažu da bi se prepoznali problemi našeg društva koji imaju dugotrajno dejstvo. Značaj je tim veći kada znamo da ne postoje temeljna sociološka i psihološka istraživanja naše omladine, one koja je danas – a kao rezultat odrastanja u izolovanom, ratnom, ksenofobičnom i turbo-folk okruženju – veoma često izraz potpune beslovesnosti i najnazadnijih društvenih vrednosti… Idite da pogledate predstavu Dečaci Pavlove ulice da saznate ko su, zapravo, klinci što pljuckaju na stepeništu u vašem komšiluku ili bleje ispred televizora u… vašoj dnevnoj sobi.
