Davna budućnost

Provukavši se između Scile & Haribde tj. doministra Čorbe zaokupljenog s’Niš i jurišnika Mihajlova začitanog u osnovački sastav na slobodnu temu, ovogodišnji, deveti po redu festival Ring Ring ipak je ostao na samom rubu inače efektnih proslava 15. rođendana B92. Nažalost, nije privukao više pažnje ni od nedavnog, znatno mlađeg i uže zamišljenog festivala Refract, nego se pod pritiskom neveselih okolnosti stisnuo u 9 nastupa u 4 večeri, i uglavnom u svoju kolevku Rex, gde se poseta takođe vratila na već gotovo zaboravljenu donju granicu klupske zanimljivosti. Štaviše, i neki od izvođača, favoriti beogradske publike i Ring Ringa nastupili su sami (npr. rumunski violinista Alex Balanescu bez kvarteta) ili u minimalističkom izdanju (britanski pevač Phil Minton u duetu Toot, samo s trubačem). Ovo nužno sažimanje festivala – nalik onom iz 2000? – i uz podršku inostranih kulturnih centara, Fonda za otvoreno društvo i Skupštine grada, nalaže preispitivanje celog poduhvata, kako bi mu se osiguralo preživljavanje kad nam bude radikalno/realno bolje.

Povrh svega, dva koncerta u organizaciji same koncertne agencije B92 – Tuxedomoon; Michael Gira (ex-Swans) – „naslonjena“ kao specijali na kraj Ring Ringa zasenili su glavni, zvanični program. S Tuxedomoon (u ranoj postavi obnovljeni 1988) imali smo sreće da oni među prvima posle oktobra 2000. gostuju u Beogradu i, izvodeći uglavnom svoj stari materijal, popune večnu prazninu. Pre gotovo četvrt veka, kada je njihova zajednička diskografska etiketa Ralph značila više nego svi prefiksi (art, alter, andergraund…) zajedno, njihove ploče su i na mojim LP-policama počele da se ređaju kao prvi do Residents. Makar izopačivanjem, naginjali su pop-pesmi, i to pre pojave tehno-popa, u vreme dok je Elektronika još podrazumevala trud da Roland-mašine zvuče akustično, da ljudi ručno izvode ono zbog čega su ubrzo izmislili sikvensere, i uopšte da se zevzeče sa spravama kao npr. drumulator. Mešanje i/ili prevazilaženje žanrova bilo je postupak za istraživanje, a ne samo za iskorišćavanje, a kult Tuxedomoon čvrsto je zasnovan albumima Half Mute (1980) i Desire (1981), te brojnim solo-izdanjima gde je prednjačio multiinstrumentalista/autor Blaine L. Reininger, koji je poslednji od ovih Amerikanaca napustio evropsku prestonicu Brisel. Drugim rečima, posle koncepta, a naročito posle postmodernizma, eventualno ostaje samo muzičarstvo (eng. musicianship), komponovanje/svirka, ili – ne ostaje gotovo ništa.

Nažalost, prilikom druge posete T-moon su ponudili bitno manje. Na turnejici od Grčke ka Belgiji, promovišući novi album Cabin In The Sky (CramBoy, njihova etiketa u saradnji s Crammed Discs) koji upravo izlazi u svetu, svratili su u Zagreb i Beograd. Međutim, prvo studijsko ostvarenje ove geografski vurtuelne postave (NY, Mexico…) posle toliko godina ne ostavlja naročit utisak, pa i uživo deluju bolje kad se ne utiskuju u pop-okvirčiće. Kvartet na bini predvode Reininger (violina/gitara) i Steven Brown/Joeboy (klavijature/saksofon itd.), podržani basistom, trubačem i diskretnim ritam-mašinama/matricama. Iako su nesumnjivo sposobni muzičari, zvuk je suvoparan, aranžmani krti a pevanje povremeno neubedljivo. U najboljim trenucima kad el. violina i duvači motaju oko bas-fraza to liči na mutirani diksilend, ali uglavnom se čekalo da nove numere „preseče“ nešto standardno kao Desire. Filmični kvaliteti njihove svirke ovog puta samo me navode na pitanje je l’ to za dobar ili loš film, pošto pozadinske projekcije nisu ni po čemu izuzetne a na pozornici im se pridružila neka prišipetlja sa sitnim ali neveštim scenskim efektima.

U velikoj/bioskopskoj sali Doma omladine opet su izvađena sedišta (ura!) pa se i do 1000 obožavalaca s ulaznicama po 900 din. skupilo da potvrdi: kult živi! Publika nije baš mlada, ali jeste oduševljena. Kako se učešće starijih numera povećava ovacije rastu, no posle svega sat vremena koncertu je kraj! Naravno, urnebesni zahtevi su uslišeni pa bisevi traju 45 min. (lukavo, ili šta?), mada ne doživljavamo prekrasni Jinx. Lepo je videti naraštaje koji slede kako burno prihvataju neke od najboljih stvari sa ivice sedamdesetih (New/No Wave), ali Novi zvuk je odavno ostario. Bio je ovo podnošljiv live-dokument, čas pop-istorije zanimljiviji i ubedljiviji nego recimo Damo Suzuki (ex-Can). Bolje to nego iskopavanje fosilnih ostataka, zna se… Ali, ako avangarda kao predstraža čuva mesto na kom odavno nikog nema, odakle su svi nekud otišli – nije li krajnje vreme za napredovanje? To više nije parče obale koje vredi braniti, jer se i glavna struja pomerala.

Verujem da će se Tuxedomoon vraćati ovamo. Ima šanse, jasno.