Tri su događaja – sva tri sveža i neposredno vezana za našu svakodnevicu – povod za moguće revizije stavova za koje smo mislili (ili su barem neki od nas mislili) da su jednom za svagda nepromenjivi. Prvi slučaj se tiče Petera Handkea, najnovijeg laureata Nobelove nagrade za književnost.
Opšti stav nepomiriljivo podeljene Srbije su – dva mišljenja. Po prvom, Handke je jedan od najvećih prijatelja Srba, pisac koji nam je pritekao u pomoć kad nam je bilo najteže, dolazio nam u posetu, putovao uzduž i popreko Srbijom i, što je najvažnije, usprotivio se svetskoj antisrpskoj zaveri koja nas je devedesetih godina minulog stoleća označila kao „rđave momke“. (Istina, ne samo zbog političke korektnosti, nego na osnovu činjeničnog stanja, bilo je tu i „rđavih žena“, a ima ih i danas, baš kao što razumni insajder, žitelj Srbije koji sa skepsom baziranom na životnim iskustvom sluša izveštaje međunarodne zajednice o stanju u našoj zemlji, ne vidi previše razloga da ona karakterizacija iz 90-ih danas bude korigovana.)
Zastupnici drugog gledišta Handkeu ne praštaju što je podržao Miloševića, pa mu je još i na sahrani držao govor, što je negirao srebrenički genocid i, uopšte, što je išao uznos našoj tadašnjoj (a i sadašnjoj) opoziciji. Kako to ovde vazda biva, sve što s nama ima veze (katkad, međutim, i ono što s nama nikakve veze nema) postane povod za mnogo šire debate i sukobe koji ponekad prerastu i u ratove. Tako i „slučaj Handke“ preti da poput cunamija preplavi svetske medije, već je provocirao silne reakcije, a američki PEN od Nobelovog komiteta traži da revidira odluku o dobitniku.
Uvidom u ovako uspostavljene rovove nije, međutim, teško zaključiti da se stavovi dveju strana ne zasnivaju na osnovnoj temi „priče“, a ona proizilazi iz odrednice koja ide uz ime nagrade te glasi „za književnost“, što će reći da zastupnici oba gledišta zanemaruju činjenicu da je autor Psovanja publike nagradu dobio za književno delo, a ne zato što je tukao svoju prvu ženu ili se ponašao kao slobodni intelektualac kojem na nerve idu unisoni pozivi na bombardovanje Jugoslavije. Razume se, ovu činjenicu je teško objasniti ovdašnjoj čaršiji koja je još davnih dana „pouzdano“ utvrdila da je Andrić dobio Nobela jer je potpisao dokument kojim Kraljevina Jugoslavija pristupa Trojnom paktu (potpisao nije, a prisutan jeste bio), zato što je bio Titov protivnik (ni to nije bio, barem zasigurno ne javno, već i zato što je bio član Saveza komunista, Prezidijuma Narodne skupštine NR BiH, Saveta Federacije, predsednik Saveza književnika Jugoslavije, potpredsednik Društva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom…), a popularno je bilo i mišljenja da je postao laureat ove nagrade samo zato da je ne bi dobio Miroslav Krleža, inače Titov intimus i osvedočeni komunista. (Ono prvo je Krleža izvesno bio, dok je ono drugo, nakon Dijalektičkog antibarbarusa iz 1939. i Pricinog odgovora Barbarstvo Krležinog „Antibarbarusa“ iz 1940, pod znakom pitanja.)
No, vratimo se Handkeu. On sâm je konstatovao da se o njemu mnogo priča, ali da njegove knjige malo ko čita. Kada bi pomenuti odnos bio izražen u procentima, on bi kod nas verovatno bio veći no ma gde u svetu, bilo da je reč o Handkeu ili ma kojem drugom piscu. Ono po čemu se, međutim, uklapamo u svetske trendove tiče se fenomena brkanja biografije autora i njegovog umetničkog dela. Šekspira, na primer, ceo svet smatra jednim od najvećih svetskih dramatičara (i mislilaca) premda o njemu veoma malo znamo. Nepobitno utvrđene činjenice iz njegove biografije ne bacaju previše lepo svetlo na njegovu ličnost, dok podatak da je za sobom ostavio samo tri svojeručna potpisa – sva tri različita, provocira i izvesne sumnje u vezi s autorstvom njegovog opusa. Ni biografije, ili barem neki njihovi delovi, Getea ili Betovena, Bajrona ili Ženea, Sartra ili Remboa, ne poklapaju se uvek s uvreženom predstavom o uzvišenim umetnicima i, posebno, njihovim uistinu veličanstvenim delima. Odnos koji se uspostavlja između biografije autora i njegove umetnosti složen je, pa bi otuda mnogi ljubitelji poezije Branka Radičevića (1824–1853) bili zgranuti kada bi znali da je slavnu pesmu Kad mlidijah umreti (1845) napisao u času kada je pucao od snage i životnog elana. Šta, uostalom, pouzdano znamo o životima Eshila, Sofokla i Euripida, pa ih ipak smatramo velikanima tragičke umetnosti.
No, uzaman je nada da će oni koji su povodom Handkea zauzeli busije revidirati stavove. Kod nas posebno, pre svega jer čaršija ne voli da čita, a i zato što su politički govori i odgovarajuća retorika i smišljeni da se ljudi ne bi zamarali čitanjem i izlagali opasnom dejstvu knjiga.
SLUČAJ BROJ DVA
Ako narodu nije jasna distinkcija između biografije pisca i njegovog dela, kako mu tek objasniti razliku između književnog lika i glumca koji na sceni taj lik tumači? Nemoguća misija! A šta tek reći o tome da predmet koji glumac koristi u predstavi, tumačeći dramski lik, ima ulogu rekvizite, te da se njegova scenska upotreba uklapa u složeni odnos između označitelja i označenog?! U prilog ovdašnjim ignorantima mogao bi da ide podatak da se ovom temom, istina na ponešto drugačijem nivou (znatno drugačijem, naime) bavio i Platon, te da je – menjajući ono što je za promenu – na koncu prognao pesnike iz idealne države. To će reći da će Branislava Trifunovića, inače po zakonu potpuno nevinog jer srpsku zastavu u predstavi Pad nije pocepao ni kao B. Trifunović a ni kao lik, prognati iz Srbije oni koji Platona nisu čitali. Kao što nisu čitali ni Handkea, Andrića, Krležu, Šekspira i Radičevića. Uostalom, zašto bi se oni držali zakona kao pijan plota?
VLAST I NJENA OPOZICIJA
Drugi aktuelni događaj koji podleže mogućoj reviziji tiče se Branislava Nušića. Odnosno Nebojše Romčevića. Tačnije, Egona Savina koji je u niškom Narodnom pozorištu režirao Romčevićev komad Vlast i njena opozicija, nastao kao više-manje otvorena replika na Nušićeve komedije. U Romčevićevom komadu predstavnik aktuelne vlasti nudi ovdašnjem ubogom intelektualcu koji se bavi društvenim naukama pozamašnu svotu novca a kao protivuslugu traži da ovaj počne javno da kritikuje vlast. I naučnik i predstavnik vlasti znaju šta sledi: „topli zec“ kroz koji će tabloidi provući nesrećnog intelektualca, obojica su svesni da će društveni rejting intelektualca skočiti u opozicionim krugovima, ali – brate – pare su pare, a vlast će opozicionara držati pod kontrolom.
Premda s literarnog stanovišta Romčevićeva ideja nije originalna, jer je u različitim varijetetima srećemo kod Nušića (Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Dr), u komediji Vlast i njena opozicija ona dramaturški funkcioniše na duhovit, efektan i provokativan način, te u istoj meri tangira i vlast i našu prilično šarenu opoziciju. Na niškoj premijeri reprezentanti vlasti su se kiselo smejali, a lokalna opozicija se ubrzo ogradila od predstave.
Kad ne lezi vraže, samo nekoliko dana docnije, drugi Trifunović – Sergej, naime – obznanio je da je dobio nepristojnu ponudu: neko iz vlasti mu je ponudio pola miliona evra i status budućeg koalicionog partnera, razume se, pod određenim uslovima.
Osim logične pretpostavke da su se sa sličnim ponudama suočili i neki drugi opozicionari, ali da tim povodom nisu imali dileme koje su podelili s javnošću, te da naša opozicija (ni) u tom pogledu nije monolitna, šta bi u ovom slučaju mogao još da bude predmet revizije? Na prvom mestu je to prethodno izrečena konstatacija da ovde niko ništa ne čita. (Možda je, ipak, neko čitao Nušića. Ili Romčevića.) Drugo, teza da se u Srbiji išta promenilo od Nušićevih vremena. I napokon, treća moguća revizija se odnosi na podatak koji se pojavljuje u Romčevićevoj komediji. Tamo, naime, predstavnik vlasti nudi intelektualcu 100.000 dinara mesečno, a stvarnost demantuje pisca jer je Trifunoviću ponuđen znatno veći iznos. U najmanju ruku, dakle, valja revidirati stav da je ovde intelektualni angažman jeftin.
