Da li je naš film i evropski

Među 14 filmova Glavnog programa nedavno završeng Festivala evropskog filma na Paliću ni jedan nije bio iz Srbije. Da li je domaći film sam sebe isključio iz ove priče sa odrednicom „evropski film“ ili ga je isključio Nenad Dukić, umetnički direktor ovog festivala, festivala koji je nedavno proglašen za najbolji u Evropi u svojoj kategoriji? Podsetimo da je između dva festivala snimljeno i međunarodnu ili nacionalnu premijeru imalo 13 celovečernjih igranih filmova: Patuljci sa naslovnih strana, Izgrednici, Prokleti pas, Ederlezi rising, O bubicama i herojima, Grande punto, Horizonti, Nigde, Teret, Zlogonje, Banditi u potrazi za mamom i Sistem. Osim ovih, do kraja godine premijeru će imati još deset filmova u zemlji ili na inostranim festivalima.

Nenad Dukić je filmski kritičar, ali poslednjih deset godina i producent filmova Rekvijem za gospođu J Bojana Vuletića (program „Panorama special“ Berlinskog festivala), Zvizdan Dalibora Matanića (nagrada u programu „Izvestan pogled“ Festivala u Kanu), Neke druge priče (prvi eks-jugoslovenski omnibus)… „Lagodno je doći u bioskopsku dvoranu na nekom od festivala, pogledati film i onda izaći i nešto kazati ili napisati o tom filmu. Ali preći na onu drugu stranu i pokušati napraviti film, e, tek onda vidite koliki je to posao i koliko je to teško. Teško je napraviti i loš film, a dobar film je malo čudo. Sve ono što sam do sada radio produkciono bili su scenariji, filmski projekti koji su se meni izuzetno dopali, sa ljudima, rediteljima i koproducentima koji su meni odgovarali i kao stvaraoci i kao prijatelji. Biti i na jednoj i na drugoj strani je dobar korektiv za uspešno obavljanje oba posla.“

Zašto je odlučio da 25. Palićki festival prođe bez domaćeg filma? „Na učešće domaćeg filma utiču dva kriterijuma: da li je film iz nove produkcije i da li poseduje vrednosti koje su na nivou ostalih filmova u konkurenciji za nagrade.“ Dukić napominje i da su to kriterijumi za sve filmove, bez obzira na njihovo poreklo. „Ako određeni domaći film kvalitetom ne uspeva da se nosi sa evropskim kontekstom, njegovo pozivanje na Palićki festival bila bi medveđa usluga i tom filmu i našoj kinematografiji. Strani filmovi koji su u svetu prikazani premijerno u prvoj polovini godine i koji su na Paliću bili srpske i regionalne premijere, koji su pre toga nagrađivani na festivalima u Kanu i Berlinu, i koje je i publika i kritika visoko ocenila, uklapali su se u moju koncepciju. Reč je o filmovima kao što su Devojka, Granica, Stiks, U ratu i drugim. Bila je to relevantna selekcija u svakom pogledu. Naravno, u pitanju je uvek subjektivni sud, odnosno kriterijum onoga koji bira filmove. Dobro je kada se taj sud u najvećoj meri podudari sa procenama i nekih drugih relevantnih instanci kao što se ispostavilo da je od 10 filmova iz najužeg izbora komisije za kulturu i umetnost Evropskog parlamenta, takozvane Lux prize, šest bilo u mojoj selekciji ovogodišnjeg Palića. A ta lista objavljena je posle zaključenja programa Palića“.

Film Teret Ognjena Glavonića, koji je Nenad Dukić pozvao u takmičarsku selekciju, nije prikazan zato što je, kako je reditelj objasnio medijima, želeo da učestvuje na festivalu u Sarajevu koji uslovljava učešće u takmičarskom programu regionalnom premijerom filma. Dukić smatra da je takva odluka legitimno pravo reditelja. „Učešće na Paliću, po mom dubokom uverenju, moglo je samo da koristi a nikako da šteti promociji filma. Gotovo sam siguran da bi organizatori Sarajevskog festivala uvrstili film u neki od paralelnih programa i da je film prethodno prikazan na Paliću. To je moglo da umanji negativan odijum koji je film imao u delu srpske javnosti pre nego što ga je iko video. Film je svetsku premijeru imao u Kanu, tako da je evropsku afirmaciju već doživeo, te ga neuvrštavanje u takmičarski program Sarajevskog festivala ne bi nimalo oštetilo.“ Inače, kaže Dukić, Teret je bio jedini domaći film koji je u maju, kad je izabran Savet festivala odnosno kada je moglo da se odlučuje i krene u realizaciju programa (vidi „Vreme“ 1436), zadovoljavao njegove kriterijume. „Video sam ga u Kanu i odmah uvrstio u program. Od tada do početka festivala ni jedan drugi film nije premijerno prikazan.“ Dukić kaže da je Teret, u osnovi, „road movie; njegovi likovi i značenja proističu iz konteksta radnje filma i svedenog dijaloga. Film zapravo govori o tome kako su neki ljudi teskobno doživeli devedesete i kako se, verovatno, i dan-danas osećaju.“

Bobanu Jevtiću, direktoru Filmskog centra Srbije nije „najjasnije zašto selektor nije pozvao neke od filmova koji će imati premijeru do kraja godine. Znam da će Niški festival ovog meseca imati najmanje tri premijere domaćih filmova. Možda ni jedan od njih ne zadovoljava visoke kriterijume selektora, a možda je samo reč o neobaveštenosti.“

Poslednjih godina povećan je budžet za film, ali i Nenad Dukić i Boban Jevtić podsećaju da je potrebno prosečno tri godine da bi se zatvorila finansijska konstrukcija i počelo snimanje filma. Kao primer, Jevtić navodi film Rekvijem za Gospođu J, koji je „dobio sredstva 2013. godine, a premijerno je prikazan na Berlinskom festivalu tek 2017. godine. Činjenica da smo ove godine imali najveći budžet za kinematografiju ne znači da ćemo momentalno izbaciti više filmova. To je ulaganje u budućnost, prve filmove koje danas podržimo u najboljem slučaju videćemo tek krajem iduće godine. Podsećam vas da pre no što sam ja došao na čelo FCS gotovo dve godine nije bilo konkursa za celovečernji igrani film, pa bi bilo logično da nemamo niti jedan film ove godine. Međutim, mislim da smo pametnom strategijom uspeli to da prebrodimo. Dakle, razlozi za manje premijera u prvoj polovini ove godine nisu posledica trenutnog stanja u srpskom filmu, već stanja kakvo je bilo godinama pre toga.“

Dukić ocenjuje da bi za većinu filmova iz ovogodišnje produkcije bilo kontraproduktivno da su se pojavili na Paliću, festivalu gde o filmovima u takmičarskom programu odlučuje međunarodni žiri, odnosno, da među njima ima samo nekoliko naslova vrednih pažnje. „Međutim, ti filmovi su već prikazani na Festu, neki su i nagrađeni, pa zbog toga nisu mogli biti uvršteni u Glavni program Palića. Sa profesionalnog stanovišta, sa stanovišta vrednosti i rediteljskog postupka, filmovi Banditi u potrazi za mamom i Ederlezi rajzing su odskočili ali, ponavljam, oni su učestvovali na Festu a i ne bi mogli da podnesu kriterijum vrednosti koji su posedovali izabrani evropski filmovi, tako da ih nisam pozvao. Banditi u potrazi za majkom bio je u palićkom programu „Sudari i paralele“, što znači da ga nismo izostavili, jednostavno smo ga stavili u drugi kontekst.“

Čini se da je ovogodišnji Palićki festival iako bez domaćeg filma, itekako skrenuo pažnju na domaći film. Moguće čak i više nego da je imao svog predstavnika u Glavnom programu.