Umro je Zdravko Zupan, najznačajniji istoričar stripa u nas. Njegovim nestankom nestaje ne samo najveći poznavalac već i najveći čuvar stripskog blaga
Krajem septembra, kao član žirija na konkursu beogradskog Salona stripa, popeo sam se na binu Studentskog kulturnog centra, zajedno sa Zdravkom Zupanom, kome je trebalo da bude uručeno Specijalno priznanje za doprinos srpskom stripu. Vreme do proglašenja nagrada, dok su trajali aplauzi i govori, proveli smo sedeći na bini ali nekako u pozadini, razgovarajući, kao i mnogo puta pre toga, o arhivskim stripovima, i o planiranom novom izdanju, na kojem smo zajednički radili. U jednom momentu smo se okrenuli zbivanjima na sceni, ali sam krajičkom oka primetio da Zdravko, koji se žalio na zdravstvene probleme, nekako… tone. Ustao sam i – bio je tu još neko (Vladimir Vesović?) – počeli smo da neprimetno dajemo znak organizatoru, Mikiju Pješčiću, da postoji problem. On je predložio da pozovemo Hitnu pomoć. Zdravko je to odbio, sačekavši još nekoliko minuta, nakon čega je primio nagradu i zahvalio se. Iako je sala SKC-a bila puna, rekao bih da niko nije pretpostavljao šta se zapravo događa. Poznajući Zdravka, znam da mu nagrade (naročito svečanosti povodom istih) nisu bile naročito važne, i kasnije me je uveravao da se njegovo zdravstveno stanje popravilo, ali – kada je stigla vest o njegovoj smrti u bolnici u Zemunu, svega par nedelja kasnije, bilo je jasno da je nagrada, iako to niko tada nije mogao da pretpostavi, simbolički potcrtala njegovo izuzetno važno bavljenje stripom na ovdašnjoj sceni.
Zdravko je sredinom šezdesetih počeo da svoje stripove objavljuje u „Malom ježu“, da bi kasnije radio na velikim serijalima poput Fix und Foxi za nemačkog izdavača „Kauku“, Tom i Džeri pod licencom zagrebačkog „Vjesnika“, i Diznijeve stripove za francusku reviju „Le journal de Mickey“, ali radeći i na vlastitom serijalu Zuzuko, u dečijem časopisu koji je sam izdavao.
Međutim, Zdravko Zupan će pre svega ostati upamćen po svom istoriografskom radu i izučavanju ovdašnje strip scene, naročito one iz tridesetih i četrdesetih godina. Tačnije, Zupan je bio najzaslužniji što sve to nije gurnuto u bezdan zaborava. Jugoslovenski strip, naročito beogradski krug, u predratnom periodu je uspeo da ovaj žanr popularne kulture dovede do evropskog nivoa. Mi danas možda ne shvatamo razmere ovog smelog dostignuća. Na nesreću, aprilsko bombardovanje 1941. uništenjem Narodne biblioteke je zatrlo i zbirku predratne periodike, u kojoj su bili arhivirani strip izdanja i drugi listovi u kojima je pre rata strip bio objavljivan. Rat je razvejao i veći deo generacije crtača koji su objavljivali stripove, neki su emigrirali, neki su, sa političkim promenama koje nisu favorizovale strip, izgubili mogućnost da objavljuju i prestali da se bave stripom. Neki su čak završili pred streljačkim vodom (kao što je bio slučaj sa Veljkom Kockarom, streljanim 1944, čija je sudbina rekonstruisana prvenstveno zahvaljujući naporima Zdravka Zupana). Poverenje u strip polako se vraćalo nakon razlaza sa Sovjetskim Savezom, ali mnogi su već bili dovoljno razočarani. Trebalo je da prođu decenije dok nije ponovo mapirana i izučena predratna strip produkcija, i taj posao i danas se čini daleko od završetka. Zdravko Zupan je bio taj koji je prikupljao originalna izdanja stripova, umesto da se time bave bibliotečke zbirke, umesto muzeja pronalazio je izvanredno retke originalne crteže, kao i pisma i dokumenta, zato što nije bilo arhiva koji bi se time bavili. Zdravko je intervjuisao malobrojne svedoke, čak i rođake aktera strip scene, bila je važna i njegova veština da prepozna individualne stilove pojedinih autora (s obzirom na to da većina predratnih stripova nije bila potpisana). Kako institucije nisu učinile praktično ništa da sačuvaju ovo važno savremeno nasleđe, sa Zdravkovim nestankom nestaje ne samo najveći poznavalac, već i čuvar ovog blaga (u ovom slučaju, u pitanju su dragocenosti kojima ne preti opasnost da budu poharane, već da budu… zaboravljene). U sve to on je uložio ogroman životni napor, bez nadoknade, pretrpevši nešto palanačke zavisti i nešto pohvala, ali opet verujem da je to istraživanje bilo izvor njegovog velikog ispunjenja. Ne poznajem nikoga ko se toliko radovao stripu. Uostalom, ko šiša ignorante? Nek se zabavljaju svojim poslom.
Svoj istoriografski rad Zupan je dokumentovao u izdanjima kao što su Istorija jugoslovenskog stripa (sa Slavkom Draginčićem, 1986), Vek stripa u Srbiji (2007), Stripovi koje smo voleli (sa Živojinom Tamburićem i Zoranom Stefanovićem, 2011), i u mnogim časopisima, među kojima su, pored domaćih, i „The Comics Journal“, „SIGNs“, „International Journal of Comic Art“ i brojnim drugim. Tokom poslednjih godina, objavio je nekoliko monografija u izdanju Kulturnog centra Pančeva. Zigomar – Maskirani pravednik (2011) bio je omaž najpopularnijem liku predratnog srpskog stripa, dok su Doživljaji Mike Miša (koizdavač „Komiko“, 2014) dokumentovali balkansku varijantu popularnog lika, koju su domaći autori kreirali već 1932. godine.
Sa Zdravkom sam delio i sklonost ka pretraživanju buvljaka. Neka od važnih otkrića desila su se upravo na takvim mestima. Pričao mi je da su ga ponekad u mislima, poput halucinacije, progonili artefakti koje je video, ali je iz nekog razloga propustio da ih kupi na buvljoj pijaci. Bio je veoma uzbuđen kada bi na buvljaku „izronili“ (Zdravkov izraz) neki novi, dotad nepoznati podaci. I otkud taj osećaj da, iako Zdravka više nema, njegova potraga još uvek traje?
Zdravko Zupan je prvi čovek koga sam, na samom početku osamdesetih, upoznao iz sveta stripa. Imao sam sreću, naišao sam na autentičnog poznavaoca i – predstavnika tolerancije. On me je doveo na okupljanja u „Mažestiku“. Prišao mi je u tada legendarnoj knjižari u Cetinjskoj ulici, video da držim knjigu o stripu Srbe Ignjatovića i, kada je čuo moje ime, ubedio me da treba da dođem sa njim u „Mažestik“ i upoznam se uživo sa ostalima iz „Beogradskog kruga 2“. Od tada se Zdravko i ja nismo razdvajali. I danas se družimo i-mejlovima, a ja ne propustim nijedan dolazak u Beograd da se opet družimo. Moram da ispravim poslednju rečenicu, važila je do pre neki dan. Na otvaranju Salona stripa 24. septembra rekao sam publici da sam srećan što sam ponovo u Beogradu baš te večeri kad mogu da podelim radost za nagradu za životno delo sa Zdravkom, mojim prvim i najdužim prijateljem u svetu stripa i da on ovu nagradu zaslužuje više od svih ljudi. Gledao me je i prekorno klimao glavom, neiskorenjivo skroman. U ponedeljak mi je poslao mejl: „Hvala na poslatim ilustracijama. Inače, tu knjigu sam pročitao kao klinac i po njoj počeo da crtam strip.“ Odnosilo se na ilustracije Aleksandra Hecla za knjigu Aleksandra Beljajeva Zvezda Kec. U petak, u amsterdamskoj samoposluzi me je zveknula poruka: Zdravko je umro. Plakao sam kao dete, zatečen vlastitom reakcijom među ljudima koji su blenuli u mene. A što ridati? Uvek sam se podsmevao metafori o moralnim vertikalama. E, Zdravko je bio samozatajni stub ontološkog poretka stripskog sveta.
Osamdesetih smo se bacili na iskorenjivanje kulturnog neuvažavanja stripskog medija, zajedno organizovali niz izložbi za koje drugi kažu da su bile ključne – od Studentskog kulturnog centra, preko Doma armije do Muzeja savremene umetnosti – pisali kataloge zajedno, žirirali diljem tadašnje Jugoslavije, lobirali za stripske vrednosti i protiv klanskih privrženosti. Bili smo zanimljiv par, Zdravko kao pre svega zastupnik klasičnih vrednosti u stripu i ja, u to vreme pre poznat kao zastupnik moderniteta i subverzije stripskih kanona. Obojicu nas je poražavala uzajamna otvorenost da slušamo argumentaciju jedan drugoga. „Klasičar“ Zdravko je bio osoba zahvaljujući kojoj je na prvom Salonu jugoslovenskog stripa u Vinkovcima 1984. uvedena nagrada „Strip novog senzibiliteta/inovacija“. Pred ratove, godinu i po dana smo radili metodologiju za zajedničku enciklopediju svetskog stripa. Onda sam otišao u Amsterdam, pre dvadeset četiri godine. Ove godine pregovarali smo da li da radimo Leksikon stripa, projekat koji nam je ponuđen. Opet smo se sa zajedničkom strašću baktali metodologijom.
Zdravku su najveći svetski uzori bili Hal Foster i Aleks Rejmond. Oko domaćih genija stripa bili smo u potpunosti saglasni: Andrija Maurović, prvi među najkreativnijima, magovima ovog medija. Pre par godina Zdravko mi je poslao jednu fotografiju, rekao mi je da mu je možda najdraža. Na njoj grli velikog maga. Sada su zajedno.
U Beogradu je medijsku i javnu pažnju okupiralo Narodno pozorište, pa se ne primećuje da ostala pozorišta ove sezone imaju po jednu do dve premijere, a to je tačan pokazatelj položaja kulture u ovoj Srbiji
Emisija „Ode ponedeljak“ Dejana Cukića skinuta je sa programa Radija 202 zato što je ovaj muzičar odnedavno u penziji
Upravni odbor je odlučio da ne produži ugovore za tri emisije rađene kao inostrane franšize kako bi napravio mesta za nove projekte, dok Vladimir Kecmanović više neće uređivati Kulturno-umetnički program
U Muzeju devedesetih izložba logotipa i vizuelnih identiteta Jugoslavije „Yugo.logo“ vraća u vreme kad je dizajn oblikovao svakodnevnicu
„Mala Frida“ je četvrta premijera Malog pozorišta „Duško Radović“ ove sezone. Ostala beogradska pozorišta su realizovala jednu do dve
Kako se na vatri podmetnute paljevine ocrtala mafijaška priroda vlasti? I zbog čega ne prestaje režimska odmazda nad Milomirom Jaćimovićem
Pobeda Tise Petera Mađara prevazilazi granice malene Mađarske. Ona se preliva i na susednu Srbiju kao noćna mora za Aleksandra Vučića i motivacija za sve one koji žele da mu vide leđa
Raspiše li Vučić izbore za leto, studentski pokret i zborovi moraju biti spremni. Iskustva stečena u Kuli, Sevojnu ili Aranđelovcu su dragocena, ali ne i dovoljna. Današnji mali propusti, već sutra mogu biti fatalni. U pitanju je budućnost Srbije
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
