Mada fotografije govore o gradu na Seni, u prvom planu su ljudi; tako je Pariz postao ogromna pozornica za mnoštvo svakodnevnih, životnih vinjeta
Ima ljudi, stvari i događaja koji su se stopili sa svojim slikama, bilo da su one književne, filmske, umetničke ili fotografske. Tako u širokom svetu opsada Troje više ne postoji bez Ilijade, Atina bez Atine Partenos, srednjovekovna Firenca bez Dekamerona, David bez Davida, Gernika bez Gernike… i tako u nedogled, a nešto slično se ponavlja i na domaćem planu, svedeno na značaj jedne male sredine koja je, suprotno mitskoj samopercepciji, uglavnom bila na rubovima velikih događaja, skrajnuta od značajnih pojava. No valja kupiti ponešto od domaćeg, pa su i ovdašnje prizore prekrile stranice knjiga, istorijske datume slikarska dela, bitke iz Drugog svetskog rata partizanski filmovi, a umesto izbledelih tragova svakodnevice ostaju fotografije. Tako je neke od prelomnih događaja teško odvojiti od radova Tomislava Peterneka, koji se fotografisanjem za najpoznatije domaće i strane časopise i agencije bavi već pune četiri decenije. Za to vreme njegove fotografije ogrnule su mnoge datume, bilo da je reč o beogradskim protestima protiv ubistva Patrisa Lumumbe, studentskim nemirima ’68, prvim gitarijadama, smrti Josipa Broza Tita nakon koje će dugo u sećanju putovati fotografija kovčega u vozu, ili egzodusa srpskog stanovništva iz Hrvatske. Nakon gotovo četrdeset samostalnih postavki, ovaj fotograf se tematski posvetio prizorima iz glavnog grada Francuske, pa je tako i nastala njegova izložba „Randevu sa Parizom“ koja će do kraja nedelje biti otvorena u Francuskom kulturnom centru.
Dok širokim zamahom ruke skida pakpapir sa radova koji su okrenuti prema Knez Mihailovoj, pretvarajući ovu rutinsku radnju u mali hepening za slučajne prolaznike, Tomislav Peternek priča da je ovom serijom fotografija koje su nastajale od kraja šezdesetih pa do poslednjih godina želeo da dočara svoje susrete sa Parizom, koji su se odvijali u više navrata i u različitim intervalima. „Ovo nije izložba o Parizu koji se očekuje. Jednostavno, muvao sam se po parkovima, snimao i tražio nešto za sebe. Ima tu klošara, ljubavi i zgrada. Gradovi, ljudi i zgrade uvek su bili glavni motiv na mojim fotografijama.“
Galerijom Francuskog kulturnog centra, gde je izloženo šezdesetak crno-belih fotografija i samo tri rada u koloru, valjda u inat svima koji tvrde da se crno-belom tehnikom služe samo oni koji nisu ovladali bojom, promiču prizori pariskih kišnih dana, ispijanja jutarnje kafe u bistrou, usamljene stolice na obali reke, doručka na travi, skinhedsa, pasa, tinejdžerskih šminkanja na ulici i svega onoga što jedan grad čini gradom, a Pariz različitim od ostalih metropola. Na tragu prepoznatljivog, pre svega novinskog stila koji je Peternek godinama izgrađivao, napravivši od toga prepoznatljiv brand, u prvom planu su ljudi i njihovi životi, dok Pariz ostaje u backgroundu kao neka vrsta velike pozornice za mnoštvo životnih vinjeta. Naravno, nema Pariza bez njegovih simbola, ali se Peternekova Ajfelova kula razlikuje od miliona drugih koje se mogu videti na turističkim fotografijama i razglednicama. „Veličina jednog fotografa je u tome da vidi ono što drugi nisu u stanju da primete, i da sa ostalima to podeli. Fotografišem život sa margine jer želim da sačuvam određene detalje pred kojima smo skloni da zažmurimo praveći se kao da tako nešto ne postoji“, govori ovaj autor, dok galeriju Francuskog kulturnog centra polako ispunjava sve veći broj i iskrenih ljubitelja i znatiželjnika koji su došli na otvaranje izložbe.
S obzirom na to da se Peternek još od ranih radova ugleda na čuvenu Magnum grupu, njegove fotografije, poput onoga što su uspeli da stvore njegovi uzori, služe samo kao podloga za mnoštvo ličnih priča koje se talože na temeljima same slike. Pri tom crno-bela tehnika Tomislava Peterneka ima snagu čitave palete boja, jer na njegovim fotografijama postoji nepregledno more nijansi i prelaza od crnog ka belom, koje je često punije od svake koloritne mešavine.
Bez obzira na to što časopisi poput „Figaroa“ Peterneka nazivaju „srpskim Kartije-Bresonom“, nad beogradskom izložbom „Randevu sa Parizom“ ipak lebdi senka pariskih fotografija samog Anrija Bresona, koje potvrđuju da se fotografskim aparatom može uhvatiti trenutak koji u sebi nosi samu bit nekog mesta. A upravo zbog tog umeća Bresonovo opipavanje svakodnevnog pulsa ovog grada postalo je prepreka za one koji to pokušavaju nakon njega, jer nema mnogo čega da se doda, barem dok se drastično ne promeni lik ovog grada. Do tada se Bresonovim slikama Pariza može verovati više nego Parizu samom.
Sin i ja stvaramo u porodičnoj kući, u našem kućnom studiju, ne sukobljavamo se, imamo blizak i topao odnos. Isto sam to zaključio dok sam čitao knjigu koju je napravio Spenser Tvidi, o ljudima koji prave muziku iz svog “bedroom” studija. Išao je sa drugarima po kućama i gledao kako ljudi snimaju uz pomoć štapa i kanapa
Na kraju “običnih” godina prave se liste knjiga, filmova i pozorišnih predstava. Međutim, ova godina je bila jedna od onih koju ćemo pamtiti po intenzivnoj borbi za društvene promene pa nema smisla ponašati se kao da je sve regularno. Zato ću u ovom tekstu pisati ne samo o predstavama već i o pozorišnim utiscima koje ćemo poneti iz 2025. godine
Neki od najvećih, poput Vitolda Gombroviča i Česlava Miloša, bez Ježija Gjedrojća gotovo sigurno ne bi postali ono što jesu. Ni s jednim od njih, međutim, nije bio u dobrim odnosima: bio je odveć konzervativan da bi prihvatio raspusnog Gombroviča i isuviše iskusan da bi tek tako ukazao poverenje preobraćenom komunisti Milošu. Nikada, međutim, nije odbio ni Gombrovičev ni Milošev tekst. Bio je previše dobar urednik da ne bi, sebi uprkos, shvatio o kakvim je piscima reč
Crkni, ljubavi, režija Lin Remzi, igra Dženifer Lorens; Marti Veličanstveni, režija Ben Safdi, igra Timoti Šalame
Poslednja objava o aktivnostima ministra Nikole Selakovića na sajtu Ministarstva kulture je od 29. decembra. Ali to što ne otvara izložbe, ne znači da nema druga posla
Teško je izračunati ko je koliko kriv za ponor u kojem je košarkaški klub Partizan. Ali predsednik Ostoja Mijailović volontira za najvećeg krivca time što ne razume da mora da ode i tako otvori šansu za novi početak
Pa šta ako je na trotoarima debeli sloj leda!? Nemojte da ste diletanti koji kukaju i kude vlast zbog više sile
Šta je pravi bezbednosni izazov za Srbiju? Većina građana u podne i u ponoć zna odgovor – to je Vučićev naprednjački režim
Novi Trampov poredak (I)
Najpoželjnija nekretnina za američkog predsednika Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
