Od mnogih scena iz filma Dejvida Lina Lorens od Arabije (1962) koje su obeležile istoriju umetnosti, izdvaja se jedna. Piter O’ Tul, kao britanski oficir Lorens, sa svojim vodičem beduinom dolazi do izvora usred pustinje, posle iscrpljujućeg puta. Beduin baca mešine u izvor, kleči i izvlači vodu, a onda pogleda ka horizontu. Skoči na noge i ukoči se, a u očima mu je užas. Kroz jaru koja drhti iznad zemlje, u daljini se nazire crna senka. U sprženom beskraju senka lagano raste i pretvara se u kamilu koja se lakim kasom kreće ka izvoru, a na njenim leđima je jahač odeven u crno. Beduin se prene iz ukočenosti, potrči ka svojoj kamili na čijem sedlu je okačena puška, ali odjekne pucanj i on pada mrtav. Jahač stiže do izvora i mirno sjaše. „Zašto si ga ubio!?“, vrišti Lorens. „Njegovo pleme ne sme da pije vodu sa ovog izvora, i on je to znao“, odgovara ravnim glasom čovek i skida maramu kojom mu je obmotana glava. Pojavljuje se markantno lice na kome su najuočljivije plamene, crne oči. Tako je svet upoznao Omara Šarifa.
Lorens od Arabije sniman je u Jordanu, u delu pustinje koji se zove Vadi Ram. Kasnije je filmska ekipa svedočila da su svi umalo poludeli jer su u pustinji bili mesecima, po nesnosnoj vrelini, a samo pomenuta scena snimana je stotinama puta, sve dok Dejvid Lin nije bio siguran da je napravio savršenstvo.
OD LINA DO PRATA: U intervjuu za „Gardijan“ Omar Šarif pričao je 2012. o Lorensu od Arabije: „Kada sam snimao taj film, pomislio sam: pa ovo je potpuno ludo. U filmu nema devojaka, nema najpopularnijih glumaca, samo muškarci. Čak nije bilo ni mnogo akcije, ni mnogo tuče. Ali taj film je postao veliki samo zbog jednog genijalnog čoveka, reditelja Dejvida Lina.“
Linova genijalnost jeste sigurno dala najjači pečat ovom delu, a deo te genijalnosti bilo je i biranje savršenih glumaca za likove koje je kreirao. Tako se, u nizu briljantnih rola, u ulozi Lorensa našao Piter O’ Tul, vođu jednog od arapskih plemena Audu igrao je Entoni Kvin, budućeg kralja Fejsala Alek Ginis, a Omar Šarif, glumac koji je do tada igrao samo u egipatskim filmovima, izneo je ulogu šerifa Alija ibn el Kariša na takav način da je stvorio arhetipski lik.
Možda najbolji opis tog lika dao je mnogo kasnije još jedan genijalni stvaralac, tvorac Korta Maltezea Hugo Prat, na koga je Dejvid Lin imao veliki uticaj. Kroz čitav ciklus Etiopljana provlače se posvete Lorensu od Arabije, a u kratkoj biografiji Kortovog prijatelja Kuša, abisinskog ratnika i posvećenog muslimana, Prat je napisao: „Čovek časti i rata.“ Šarifov i Linov Ali je veliki ratnik koji usred istorijskih lomova, kada se u Prvom svetskom ratu na Bliskom istoku formira nova slika tog dela sveta, pokušava da se sa oružjem u ruci izbori za mesto svog plemena i naroda u tom svetu. U toj borbi, Aliju je čast na prvom mestu, ali se njegov zanos sudara sa cinizmom velikih sila, koje crtaju granice i stvaraju nove države vođene samo svojim interesima planiranim decenijama unapred, ali i sa okovima tradicije i razmiricama sopstvenog naroda, koje ih guraju iz pobeda u poraze i poniženja. U takvim događajima ljudi poput Lorensa, sa kojim je Ali postao prijatelj, samo su figure koje igraju zadate uloge, čak i ako na trenutak pomisle da nije tako. Cenu plaćaju životima ili gubitkom časti, kao Lorens koga Ali gleda kako se pretvara u čudovište koje je sposobno i da povede ljude da masakriraju zarobljenike i da izda prijatelja. U jednoj sceni, Ali krije suze dok govori Audi (Entoni Kvin): „Ako ga se ovoliko plašim ja koji ga volim, kako li se tek boji on koji sebe mrzi“, zaklinjući se da će pokušati da nauči ono što stranci zovu „diplomatskim veštinama“, što je mnogo važnije za konačne ishode ratova neko herojstvo i čast.
Omar Šarif je dobio Zlatni globus za ulogu šerifa Alija, ali nije ostao zatočenik jednog lika. Lin ga je pozvao da igra u još jednom njegovom filmu, Doktoru Živagu iz 1965. godine, samo naizgled potpuno drugačijoj priči. Šarif glumi ruskog pesnika i lekara Jurija Živaga u predvečerje, tokom i posle boljševičke revolucije.
ŠARIFOV PASTERNAK: Film je rađen po romanu Borisa Pasternaka, knjizi čija je sudbina oslikavala atmosferu turobnih pedesetih godina dvadesetog veka. Decenijama je bila zabranjena u Sovjetskom Savezu zbog „antisovjetske propagande“, dok je pesnik za svoja književna dela, među kojima je Doktor Živago bio master piece, na Zapadu bio nagrađen Nobelovom nagradom. Pod pritiskom u svojoj zemlji, Pasternak je bio prinuđen da se Nobelove nagrade odrekne.
I dok su u hladnom ratu Pasternak i njegova knjiga bili samo povod za igre velikih, Lin je iz Doktora Živaga izvukao ono najdragocenije, sledeći sjajno u svom filmu poetski duh romana u kome se krhotine svetova ruše na leđa običnih ljudi, sve to kroz jednu od najlepših ljubavnih priča ikada napisanih i snimljenih. Još jednom se pokazalo da poreklo nije ograničavajući faktor u dubinskom „proziranju“ drugih i drugačijih, ako se za to ima volje, duha i poštenja: Britanac ser Dejvid Lin je rasparao arapski svet, sa svim njegovim slabostima i vrlinama, usput filigranski objašnjavajući ciničnost politike imperija, u ovom slučaju britanske; na drugom kraju planete, uronio je u tuge i tragedije sveta koji nestaje i nastaje u plamenu, za koje bi se moglo pomisliti da ih na takav način može razumeti samo onaj ko je tako nešto proživeo.
A Omar Šarif, Egipćanin, uspeo je da svojom glumom postigne ono što je pošlo za rukom malom broju njegovih kolega – da je čitajući takvu knjigu poput Doktora Živaga u liku Jurija Andrejeviča nemoguće zamisliti bilo koga drugog.
Svet je posle Lorensa i Živaga bio pod nogama Omara Šarifa, mogao je da bira filmove u kojima će igrati. I bilo ih je, na desetine, ali čini se da se magija kojom je Šarif mogao da se transformiše iz pustinjskog ratnika u blagog ruskog pesnika ponovila još samo jednom. Film Noć generala je režirao Anatol Litvak 1967. godine, a u njemu je Šarif igrao nemačkog oficira koji usred pakla varšavskog geta istražuje ubistvo prostitutke, i zaključuje da ju je ubio nemački general. U filmu još jednu svoju fascinantnu ulogu, nemačkog generala – patološkog ubicu, igra i Piter O’ Tul, sa kojim je Šarif postao blizak prijatelj još od snimanja Lorensa.
BIOGRAFIJA, DETALJI: U vestima koje mediji prenose povodom smrti Omara Šarifa navode se podaci o bogatom životu čoveka koji je rođen u Aleksandriji kao Mihael Demitri Šalhub, od oca Libanca i majke Jevrejke, o diplomiranom matematičaru i fizičaru koji je porodični biznis sa drvetom zamenio glumačkom karijerom.
Uz svetsku slavu koju su mu doneli Linovi filmovi, Šarif je postao i ljubimac žena na svim meridijanima. „Kada je moja tetka za nekoga mislila da je lep i faca, uvek je govorila: ‘Kakav je to dasa bio! Kao Omar Šarif!’“, piše u komentaru na odlazak glumca neka obožavateljka sa ovih prostora. Prešao je iz hrišćanstva u islam i promenio ime da bi se oženio egipatskom glumicom Faten Hamama. Brak mu se raspao 1966. godine. Kasnije su ga povezivali sa mnogim ženama, između ostalog sa Barbarom Strejsend, ali nikada se nije ponovo oženio. U nekrolozima se pominje i njegova strast prema kocki, bridžu, konjima. Sumirajući svoju glumačku karijeru, jednom je rekao: „Dala mi je slavu, ali dala mi je i usamljenost takođe. I mnogo nostalgije za mojom zemljom, mojim narodom i mojom državom.“
Omar Šarif bio je jedan od simbola epohe u kojoj su se filmovi i knjige činili većim od života, kada je bilo moguće da milioni ljudi širom sveta pročitaju „tešku“ Pasternakovu knjigu zbog Šarifovog Živaga i Lare Džuli Kristi, a ne zbog toga što je Pasternak reklamiran kao komunistički disident. Tada su i Lin i Omar Šarif, i Lorens i šerif Ali, svako na svoj način, slali poruku da se vredi boriti za ono u šta veruješ, ma kolika se cena za to plaća. Ta epoha je, čini se, nepovratno prošla. Da nije, svet bi se istoriji, ljudskosti i časti još uvek učio na Lorensu od Arabije i Doktoru Živagu.
