Ćirilica i pouke

Knjige o istoriji pisma svuda su retkost, a kod nas su – izuzetna retkost. Zato je knjiga Stjepana Filekija Istrorija pisma sa poukama za umetničku praksu, koju će uskoro objaviti kragujevački Filološko-umetnički fakultet, kapitalno delo. Za sredinu u kojoj se ne znaju i ne poštuju pisma kojima se piše i čita, kao što je naša, ova knjiga je i jedan od malobrojnih delotvornih pokušaja da se ublaži taj problem.

Istorija pisma sa poukama za umetničku praksu bavi se razvojem pisma od praistorije do danas, što se i očekuje od ovakve vrste knjige, ali i objašnjava kako su ta pisma projektovana, što je razlikuje od publikacija o istoriji slova. „Postojala je potreba za takvom vrstom uputstava, a meni je, s obzirom da sam predavao istoriju pisma i kaligrafiju, bila dužnost da to napišem“, kaže za „Vreme“ Stjepan Fileki, profesor u penziji Fakulteta primenjenih umetnosti, autor, pored ostalog, više od trideset pisama ćirilice za korišćenje u elektronskim medijima, i verovatno naš najveći stručnjak za slova. „Otkako sam ja upisao fakultet pa do sad, objavljene su samo tri knjige do kojih mogu da dođu oni koje interesuje istorija pisma: Ukrasno pismo Olge Heker iz dvadesetih godina, tri decenije mlađa Knjiga o knjizi Zvonimira Kulundžića koja se čita kao roman, i najmlađa, Istorija pisma Dragana Baraća. U njima su podaci o svim slovima na svetu, ali im nedostaje deo o umetnosti pisanja. Zbog potrebe da svojim studentima pokažem ono što ja nisam imao tokom studija, počeo sam da skupljam sve što je nedostajalo u postojećem publikovanom znanju o pismu. I, od tog materijala nastala je ova knjiga. Stalno osećam potrebu da dodam još nešto, i valjda je zbog tog osećaja i pišem više od decenije. Jednom me je Oto Bihalji Merin, nekim drugim sličnim povodom, posavetovao: ‘Stani, moraš jednom da završiš. Pa ako posle uvidiš da si nešto zaboravio ili da je trebalo drugačije, napiši novu knjigu.’ Pitanje je da li ću imati snage i vremena za još jednu knjigu s obzirom na moje godine, ali, svejedno, odlučio sam da je sad pustim.“

Profesor Fileki u knjizi opisuje najstarija pisma, i to najpre Egipta pa Mesopotamije, što bi neki istoričari mogli da mu zamere s obzirom na usvojenu periodizaciju pisma, a razlog tome je, kako navodi, što „u likovnom smislu egiptsko pismo na najočigledniji način ukazuje kako je nastalo slovo“. Vrhovi evolucije pisma su vreme starih Grka koji su svetu podarili i dva savremena pisma – ćirilicu preko Ćirila i Metodija, odnosno njihovih učenika, i latinicu, u starom Rimu gde počinje i umetnost pisanja, zatim veličanstvena renesansa tokom koje se po profesoru Filekiju javljaju „najbolji štamparski stilovi“. Uzlazna evolucija traje sve do XX veka kada su se novi oblici pisma sveli na interpretaciju starih klasičnih stilova. Svako istorijsko pismo u knjizi je, osim dokumentom koji ilustruje njegov autentični oblik, prikazano i njegovom savremenom interpretacijom. Zainteresovanost sadašnjih kaligrafa i projektanata pisama za stare oblike, za koju bi se moglo reći da je zavidna, po profesoru Filekiju govori da su stara pisma inspirativna, da ih je, naravno prilagođene novim medijima, moguće koristiti i danas, i da su potrebna. Takođe, profesor Fileki smatra da se time ujedno i čuva pravilan oblik pisama. Ovaj poslednji detalj izuzetno je važan po ćirilično pismo.

ĆIRILIČNA NORMA: Kao što je poznato, mi imamo visok procenat nepismenog stanovništva. Da nevolja bude veća, i oni koji znaju da čitaju ne znaju pravilno da pišu ćirilična slova. Profesor Fileki kaže da zbog reforme učenja pisanja u posleratnoj Jugoslaviji niko više ne ume da razgovetno, čitko i lepo piše: „U republičkim reformama školstva ćirilica je dospela u drugi plan, jer je komunistički režim institucionalno zapostavljao ćirilicu. O tome se u to vreme nije moglo govoriti javno, niti su postojale uredbe koje govore o javnoj upotrebi pisma, osim kada su u pitanju nacionalne manjine.“ Na Fakultetu primenjenih umetnosti u programu nastave predmeta „istorija pisma“, u vreme kad je Stjepan Fileki počinjao profesorsku karijeru, učila se samo latinica. Ćirilicu su u fakultetsku nastavu uveli tek profesor Fileki i njegov tadašnji asistent, sada profesor, Aleksandar Dodig, svojevoljno, bez znanja i odobrenja univerzitetskih i drugih vlasti.

Iako je došlo do obećavajućih kulturnih promena posle promene političkog režima, kaže profesor Fileki, proces zapostavljanja ćirilice nastavljen je, po inerciji. Između ostalog, ni do danas nije ustanovljen jedinstven standard ćiriličnog pisma. Odbor za standardizaciju ćiriličnog pisma, koji je osnovan prošle godine pri Vukovoj zadužbini inicijativom profesora Stjepana Filekija, još uvek nije počeo sa radom. „Ideja o osnivanju Odbora koji bi utvrdio norme pisanja ćirilice i predložio ih Skupštini Srbije, odmah je prihvaćena. Lako je organizovan i konstitutivni sastanak, zadovoljena je i forma, a ja sam izglasan za predsednika“, priča profesor Fileki. „Onda sam zatražio da svaki član Odbora napiše teze o sprovođenju standardizacije, ali do danas sam dobio samo predlog Draga Čupića, bivšeg direktora Instituta za srpski jezik pri SANU-u. Na tom prvom sastanku Odbora, jedan član je, neću da mu navodim ime, pitao ‘a šta će nam standardizacija?’. Eto, dotle smo došli. A mi moramo da napravimo standardizaciju. Tražiću da se promeni sastav Odbora. Bila bi nacionalna sramota da se od toga odustane.“

Godinama unazad se zna da naša tipografska ćirilica ne poštuje pravila rukopisne, pa zato u knjigama i u štampi čitamo ćirilicu sa latiničnim i sa ruskim oblicima slova, i sa dvadeset velikih slova koja su mehanički, smanjenjem, pretvorena u mala slova. „I, nikom ništa!“, kaže profesor Fileki. „Ovo što se događa, vrlo je opasno. Loše se piše ćirilici kakvu nam je Vuk ostavio, i koju treba da negujemo i čuvamo, ako se ne stane na put njenom razarajućem prekrajanju. Već sam ko zna koliko puta ponovio da pomanjkanje državne brige proističe iz niske ili gotovo nikakve pismovne kulture onih koji vode državne institucije. Ministarstvo kulture, na primer, je promoter razaranja Vukovog nasleđa uvođenjem latiničnih slova u srpsku ćirilicu u znamenju svoje ustanove.“

LATINIZACIJA: Prilog tezi da nebriga nije osnovni razlog nepoštovanja pravilnog pisanja jeste i primer upotrebe pogrešnih latiničnih slova. Profesor Fileki ukazuje na „pogrešno učenje pisanja (tobožnjih) latiničnih slova: lj, nj i dž, kako velikih tako i malih. Navedena slova kao posebni oblici (grafeme) ne postoje, to su dvoslovnici (ligature), pa čak nisu ni prave ligature, već slova ili digrafi. Postoje na primer reči (kao nadživeti) u kojima ova slova imaju funkciju pojedinačnih slova. Ovi digrafi proglašeni su za slova da bi se obezbedila ravnopravnost ćirilice i latinice koje su se paralelno koristile u bivšim jugoslovenskim republikama, a da bi na taj način i latinica funkcionisala kao fonetska. Bitna karakteristika naše ćirilice jeste fonetska čistota ili savršenost i nema nikakvog razloga da fonetizujemo latinicu. Pisanje našeg jezika latinicom predstavlja svojevrsnu transkripciju. Istovremeno, slova latinice x, y, q i w iz nepoznatih razloga su izostavljena u udžbenicima za učenje latinice.

Latinizaciji ćirilice nikako nisu krivi računari, kako se to uvreženo misli. Oni je čuvaju, tvrdi Stjepan Fileki: „Programi računarske tehnologije nude niz tehničkih i dizajnerskih pogodnosti za izvođenje i najsloženijih projektantskih zadataka. Na primer, prošle godine je na Filozofskom fakultetu promovisan prvi deo četvorotomnog projekta Elektronski rečnik srpskog jezika koji obuhvata period od početka pismenosti do kraja perioda pisanja rukom. Ja sam u tom projektu bio zadužen za likovno-grafičku sintezu svega najboljeg i najvažnijeg u tom dobu, kako bi današnji proučavaoci imali odgovarajući font za svoje radove. Napravljena je azbuka od 48 slova koja su se tokom raznih perioda koristila. Međutim, više je, nažalost, primera zloupotrebe računara koji ionako siromašan font ćirilice još više zagađuju. Eto, i zbog toga je neophodna standardizacija, nekakav minimalni program za uređenje stanja u tipografskom fontu.“

Knjiga Istorija pisma sa poukama za umetničku praksu indirektno će pričati o ovim i ostalim detaljima odnosa prema nacionalnom pismu. „Sad, međutim, osećam potrebu da i direktno pokažem, na jednom mestu, sve što ne valja pa zato mislim da ću odmah napisati i sledeću knjigu“, najavljuje profesor Fileki. „Sakupljajući valjane primere za prethodnu knjigu, sakupio sam i mnogo drugačijih primera. Zvaće se Posrtanje ćirilice. Hoću da objavim šta je ko dosad uradio, odnosno šta ko nije uradio iako mu je to bila dužnost: i ministarstva kulture i prosvete, i izdavači na čelu sa Zavodom za udžbenike, i škole i mediji. Tu će naravno biti i već čuveni logo sadašnje „Borbe“, i znak Ministarstva kulture, i Publikumov kalendar i ostali primeri na koje sam već ukazivao i na koje nisam. Možda sve to ne vredi, ali polako. Ja ću kopati dok mogu, strpljivo i uporno.“