Skupština grada Bremena bila je već dupke puna – prevashodno školskim odeljenjima. Ta Skupština nadasve je poznata, ali i ona me je pritiskala poput svih drugih poznatih gradskih skupština koje su me, uopšte uzev, pritiskale.
Svaka čast svim monumentalnim Izdavačkim Poduhvatima, ali jedan od najkrupnijih događaja minulog Sajma knjiga jedna je tanušna knjižica, ma lepo je nema čovek šta videti: mali format, malo preko stotinak strana, neka nedefinisana naslovna strana, ništa da zove, mami i šljašti… A tek unutra: ni slika, ni recepata, ni šore ni ševe, a i šege ima tek sasvim uslovno, to jest, ima je u izobilju, ali samo ako ste spremni za jedno posve iščašeno gledanje na svet, kakvo je svojstveno Tomasu Bernhardu, čoveku za koga bismo rekli da je klasik savremene austrijske i vaskolike namačkojezične književnosti jedino ako bismo želeli da ga posthumno uvredimo; pošto to ne želimo, radije ćemo reći ovako: radi se o piscu koji je stvorio jedan od najosebujnijih književnih svetova XX veka, pri tome ni najmanje ne težeći bilo čemu tematski osobito začudnom (ništa Hobiti, vampiri, vanzemaljci…). Zapravo, ne težeći uglavnom ničemu osim besomučnog i bespoštednog opisivanja i (auto)dijagnostifikovanja jednog osob(e)nog egzistencijalnog slučaja, a sve to u kontekstu Austrije u drugoj polovini XX veka, zemlje po autorovom mišljenju duboko obolele od provincijalnog katolicizma i nezalečenog, tek ovlaš preodevenog nacizma. Hm, ne grešite ako vam se učini da te boleštine primećujete i u svojem, nekako baš sasvim neaustrijskom okruženju, mada se neke od njih drugačije zovu. Imena i obrazine nisu tu ni važni nego je bitna jedna univerzalna suština kojom su impregnirani; zato je Bernhard tako impresivno „nadnacionalan“ pisac iako je u većini svojih knjiga naizgled opsednut gotovo pa parohijalnim temama i brigama. Tačnije, parohijalnost i svakovrsna skučenost njegov su svet upravo zato što je sva njegova književnost neprestani urlik – ili pre: grcaj – pobune protiv njih. Pobune koja – ovo je važno – nije nekakav „ideološki“ projekt u ime humanizma i ostale renesanse, koliko je naprosto stomačna: opsesivno-kompulsivni, logoreični izliv otpora i nepristajanja, ali još više one parališuće zastrašenosti pred zlom koje tako lako i prirodno ide u paru s banalnošću – i pre Ajhmana, i nakon Hane Arent.
Elem, knjiga Tomasa Bernharda Moje nagrade (prevela Bojana Denić; LOM, Beograd 2012), mada žanrovski neuhvatljiva i neodrediva, čitana danas doživljava se kao integralan deo „centralnog“ Bernhardovog opusa koliko i bilo koji od njegovih razglašenih romana, a ne kao tek jedan od onih skrpljenih „restlova“ kakvi umeju ostati iza pisaca – ili ih izdavač, porodica ili već neko ume naknadno isfabrikovati bez prave potrebe. Činjenica da se ona, „kao knjiga“, nije nikada ni pojavila za piščevog života, u ovoj stvari baš ništa ne menja.
Naime, šta je u pitanju? Moje nagrade su zbirka, hm, recimo autobiografsko-putopisnih zapisa u kojima Bernhard razmatra „slučajeve“ svih (za pisca takvog značaja – ne baš brojnih) književnih nagrada koje je dobio, uredno ih ispisujući iz „donjeg“ rakursa čoveka koji, ni kada ga hvale i slave, naprosto organski ne pripada književnom i uopšte društvenom establišmentu, čoveka koji se loše oseća kada treba da se pojavi negde u „dobrom“ odelu, među Uglednim Zvanicama, sve samom „solju“ austrijske, nemačke ili neke druge zemlje, jedne zapravo opsesivno „privatne“ ličnosti kojoj sva ta galama užasno ide na živce… Pa dobro, zašto onda lepo nije poodbijao sve te ponuđene nagrade i ostao kod kuće, ili gde već voli da tavori?! Eh, pa nije Bernhard Žan-Pol Sartr… Nije on čovek Velikog Gesta koji gordo stoluje u Cafe de Flore a svi mu prilaze da mu poljube stopala, nego književni i društveni marginalac i proleter, večito bez para i u dugovima, pa mu svaki šiling ili marka dobro dođe, a gde ćeš boljeg ćara od neke nagrade? U tom bi smislu zapravo više „nebernhardovski“ bilo odbiti nego uzeti neku nagradu! Mada, nisu pare za sirotinju: i kada ih se dočepa, pisac ne ume s njima, nego brzopleto kupi groznu ruinu od kuće, ili nerazumno skup automobil koji posle uredno slupa, i to gde – u Opatiji…
Moje nagrade jesu, dakle, knjiga zapisa ispunjenih s jedne strane „trivijalijama“ o pripremama za ceremonije (kupovina odela ili cipela, recimo), ali možete li uopšte zamisliti da kod Berrnharda „trivijalno“ bude zaista trivijalno?! Apsolutno nein, te su i ovakve prigode zapravo poligon za piščevo bespoštedno samoskroziranje, a ono drugo, sva ona pompa oko nagrada, zapravo je sjajan povod za pisca da prikaže sav sadržaj šupljine kulturno-ekonomsko-društvenih elita i njihovih rituala, i apsolutnu, suštinsku, neizlečivu irelevantnost i stranost pisca (bilo kojeg) u svemu tome, jer je pisac – o knjizi da i ne govorimo – tu samo kao neophodno pokriće za orgije samolaskanja i samovažnosti onih Stvarno Bitnih. E sad, pošto se taj pisac zove Tomas Bernhard, onda ni to ne ide baš lako i jednostavno; autor se neretko trudi i muči u hotelu, pred sam nastup na dodeli, da „smisli nešto prigodno“ što će svakome biti milo i simpatično, ali mu to nekako nikako ne ide, pa uglavnom od svega ispadne neki skandal, neki Važni Ljudi se silno naljute pa ustanu i odu, pa ga posle oni koji pred Važnima strepe i od njih zavise gledaju prekorno, kao da im je naneo neko nepopravljivo zlo…
Moje nagrade delo su starog majstora, moćno i zrelo, brespoštedno ka unutra i spolja, a opet i sasvim lišeno onog „nadmoćnog“ cinizma koji slabiji pisci prečesto brkaju sa subverzivnošću. I možda će vam zvučati čudno – mada ne znam zašto – ali ovo je zapravo i užasno zabavna knjiga. Warum nicht?! Imati morala, a nemati iluzija (i nikada neprilično ne mešati to dvoje), to nije baš jako komforna pozicija; ta, šta ti onda drugo preostaje nego da potražiš malo zabave? Po mogućnosti, u kučinama sopstvenog postojanja.
