Bez pompe i bez provokacije, u svom kratkom govoru ministar za kulturu Vojislav Brajović proglasio je u subotu veče 41. Bitef otvorenim. U punom Sava centru, na plesnoj predstavi izraelske trupe Batsheva s kojom smo ušli u 41. Bitef, bilo je oko 3000 gledalaca, od kojih mnogi nisu kupili karte.
Teško je izračunati pre koliko vremena je prva predstava na programu najprestižnije pozorišne smotre u zemlji postala „Otvaranje Bitefa“ i kada je postala magnet za „elitu“ koja se na Otvaranje počela masovno odazivati. Neki su ove godine prvi put bili na Bitefu, a čini se istovremeno i prvi put na nekoj plesnoj predstavi. I nikome ta multi-level-kulturalnost ne bi smetala, naprotiv, da se još pre početka predstave nije morala saginjati glava pod strelama „koliko će ovo da traje“ ili, kasnije, pod žaokama na račun muškog dueta, obnaženih igrača… Reč je o manjini gledalaca, mada, ako računamo i one koji su izjurili iz sale na pola ove jednosatne predstave, te broj nestrpljivih i „smorenih“ koji su hitali ka izlazu dok se igračima još aplaudiralo, onda ta manjina i nije tako mala. Nostalgije za tom istom salom Sava centra od pre desetak godina, jedva do pola ispunjenom – nema, ali nostalgije za feštom otvaranja Bitefa prilikom koje publika samoj sebi nije bila toliko važna – i te kako ima.
Elem, ovogodišnji Bitef počeo je, već po tradiciji, predstavom iz domena savremenog plesa. Osim nje, u vreme kad se zaključuje ovaj broj „Vremena“, publika će videti i mađarsku predstavu Samlešemenestadoh, u režiji Viktora Bodoa.
O UMETNOSTI: Čast da otvori festival imala je plesna trupa Batsheva (Batsheva Dance Company) sa predstavom Tri, po mišljenju mnogih, ingenioznog koreografa Ohada Naharina. Batsheva ne samo što je vodeća trupa u Izraelu već je mnogi svrstavaju u prvu liniju evropske plesne scene.
Koreograf Ohad Naharin i njegova trupa mladih igrača, karakteristični po inteligentnom „radikalnom“ sklopu izlomljenih linija pokreta, zbog svog specifičnog jezika izražavanja, i pored primedbi koje se mogu čuti na njihov račun, danas su simbol inovativnosti na plesnoj sceni. Međutim, istina je da će publici tokom njihove predstave zaista biti potrebno strpljenje; istina je i da pojedini „amaterski“ trenuci nekoga mogu navesti na pomisao da prisustvuje času baleta; ni stidljivo obnaživanje igrača nekome ne mora biti zabavno, naročito ako se duboko traga za njegovim „umetničkim opravdanjem“.
Naharin je svoju predstavu, inače premijerno izvedenu u februaru 2005, jednostavno nazvao Tri. Ona se sastoji iz tri dela: Bellus, Humus, Secus, u prevodu Lepota, Zemlja, Naprotiv (secus se prevodi i kao „to i ne to“, čak i kao „egzistencija“). Svojevremeno je koreograf objasnio da su sva tri dela potpuno nezavisna jedan od drugog, ali da su nastajala pod istim okolnostima i u isto vreme. U predstavi, formalno ih povezuje monitor preko koga nas u intermecu duhoviti, intrigantni „tumač“ multipliciranog miksovanog glasa, afektirajući svaku reč, upoznaje s onim što nas čeka u narednom komadu.
Prvi deo, prema Guldovom izvođenju Bahovih Goldberg varijacija, već od samog početka kazuje da ovde nema reči o konvencionalnoj koreografiji i plesu. Naglasak je, moglo bi se reći, na ritmu i na trenutku: i onda kada se igrači pojavljuju na sceni, i kreću po njoj, na gledaocu nepredvidiv način, i onda kada traje duet koji nema početak i kraj, već je samo mnoštvo zasebnih trenutaka.
Drugi deo, Zemlja, postavljen je prema tihoj, ambijentalnoj muzici Brajana Ina. Devet igračica savršeno ujednačeno izvodi – vežbe, rutinske, ponavljajuće. Sporost i „jednostavnost“ pokreta odaju utisak namerne koreografove naivnosti, ali s druge strane, minuciozna igra svetla na pojedinim delovima tela doprinosi monumentalnosti ove koreografije. Naharin toplo govori o zemlji, u početku verovatno misleći na plodnost, „princip žene“, prvo nežnim njihanjem tela, širokim ekstenzijama, a onda koračnicom i kratkim odsečnim pokretima kojima verovatno kazuje o militantnom duhu i stvarnosti Izraela.
U trećem delu, uz pop i tehno muziku, tempo je većim delom furiozan, pokret izlomljen, oštar, nametljiv. Neujednačen temperament koji je u prva dva dela proizveo povremene padove ritma predstave, u trećem delu takođe nije odoleo nepredvidivim promenama. Pokret igrača, naizgled nedovršen i istraživački, na kraju je kulminirao u svoj snazi i žestini. Možda se baš ovde, u trećem delu, najviše primećuje i to kako je koreograf Naharin apsolutni vladar prostora, kako se poigrava njime, oblikuje ga, cepa, pa opet iznova pravi celinu ansambla, opet deleći je na dva, tri dela… Takođe, kao jedan od smelijih odgovora na konvencionalnost, Naharin postavlja i romantični duet dva muška igrača, koji bezrezervno osvaja pre svega spontanošću i strašću, ne toliko plesnim majstorijama. Koreograf se tokom predstave naizgled povukao, prepuštajući inicijativu grupi tehnički izvrsno pripremljenih igrača. Oni, opet, kao da sami smišljaju pokret i kao da se na njega odlučuju u trenutku. Međutim, Naharinova superiornost skrivena je u njihovoj kompaktnosti i u disciplinovanoj podanosti ritmu.
