Ćacilend kao pučki teatar

Neko od profesora sa Fakulteta dramskih umetnosti primetio je, pre nekoliko dana, da se u beogradskom Pionirskom parku upravo odvija svojevrsni teatar apsurda. Ne zamerite što nismo sasvim sigurni o kom se profesoru radi, teško je sve razabrati u ovom cunamiju informacija, ali njegov iskaz je, svejedno, sasvim tačan – događaj kome svedočimo poslednjih dana zaista jeste apsurdan i zaista ima mnogo elemenata pozorišnog čina. Možda ne klasičnog, dramskog teatra, ali onog avangardnog ili preformansa, nesumnjivo.

Pozornica

Pođimo od scenskog prostora. Radi se o, očevidno, ambijentalnom pozorištu, scena u parku je jasno omeđena sa sve četiri strane i čak i ograđena metalnim ogradama, što jeste prilično nekonvencionalan, ali ne i bez presedana, metod odvajanja publike i scene u izvođačkim umetnostima. Setimo se, na primer, sekvence u kantri baru iz filma Blues Brothers, Džona Lendisa, sa bendom koga od publike deli metalna mreža za kokošinjce. Publika može da stoji u mestu ili da se slobodno kreće kraj ograde i tako posmatra performans.

U tom prostoru nalazi se narastajuća grupa ljudi, izvođača najrazličitijih uzrasta i stepena obrazovanja, svi sa jasnim zadatkom da se publici predstave kao studentska omladina koja žudi za učenjem. Oni rade sasvim obične, svakodnevne stvari – jedu, hodaju, razgovaraju međusobno, a neki od njih i spavaju.

Ranija iskustva

Nešto slično ovome imali smo u performansu koji je izveden u beogradskom teatru Nova osećajnost, sredinom osamdesetih, kada je grupa od četvoro dobrovoljaca pristala da tokom tri dana neprekidno boravi u prostoru opremljenom kao običan stan, odvojeni od publike zidom od pleksiglasa. Cilj je bio da se ponašaju i deluju kao prosečna porodica, a publika je mogla da prati njihovu svakodnevicu i međusobne odnose. Imamo i primer Breta Bejlja, umetnika iz Južnoafričke republike, koji je na festivalu u Edinburgu 2014. godine izveo svoj kontroverzni performans Exibit B u kome je sedeo pred publikom u kavezu poput onih u kojima se drže životinje, aludirajući na monstruoznu praksu ljudskih zooloških vrtova, kakvi su u nekim zemljama postojali u 19. veku.

TV rijaliti

Može se, tako, reći da ova predstava ima i jasne elemente televizijskih rijalitija, a publika je prostor u kome se ona održava spontano nazvala Ćacilend, verovatno kao ironičnu aluziju na Barbilend iz skorašnjeg holivudskog blokbastera.

U pogledu forme, deluje da je namera autora iventa u Pionirskom parku bila da krene tragom Augusta Boala i njegovog koncepta “nevidljivog pozorišta” u kome publika ne bi trebalo ni da bude svesna da prisustvuje pozorišnom činu, već realnom, svakodnevnom životu. Boal je tako organizovao predstave u kupeu voza u kome bi izvođači i publika sedeli zajedno, glumci bi započeli pripremljen dijalog, vršili određene scenske radnje i postupke tako da ostali putnici iz kupea i ne shvate da se radi o pozorištu.

U ovom našem slučaju, taj cilj nije postignut, niko od publike, naime, ni za trenutak nije i ne bi mogao da poveruje da gleda grupu u kojoj su samo ili prevashodno studenti željni edukacije. Svi učesnici predstave su naturščici, među njima nema profesionalnih glumaca, uz jedan zabeležen izuzetak. Naime, primećeno je da se među njima nalazi i jedan profesionalni performer, doduše sa karijerom u industriji filmova za odrasle.

Kostimi i JSO

Takođe možemo primetiti da je deo izvođača i kostimiran, iako većina, u tradiciji avangardnog teatra, nosi svoju privatnu odeću. Od pre nekoliko dana u ograđenom prostoru parka boravi i grupa koja se predstavlja kao Veterani jedinice za specijalne operacije.

Ta jedinica je učestvovala u nizu atentata i zločina, kao i u ubistvu premijera Zorana Đinđića, nakon čega je rasformirana. Uprkos takvoj, zločinačkoj, prošlosti, deo pripadnika je pomislio da bi bilo dobro da nastavi da neguje njene tadicije. Izgleda da takvih osoba nije bilo previše, pa su bili prinuđeni da za potrebe ovog performansa angažuju i druge ljude, različitih profesija, presvuku ih u vojne uniforme i predstave kao bivše pripadnike JSO.

Njih su vrlo brzo, zahvaljunući svemoćnim društvenim mrežama, prepoznali prijatelji a juče smo imali prilike i da čujemo tonski zapis razgovora u kome neka ženska osoba objašnjava novim “regrutima” kako da se kostimiraju.

Uvođenje ove nove grupe likova predstavlja i određeni dramaturški razvoj u strukturi same predstave. Sada osim aktera koji žele da nas uvere da su studenti, iako to, u mnogim slučajevima sasvim očigledno, nisu, imamo i one kojima je cilj da nas uvere da su bivši vojnici. Ovde bi se moglo naći prostora za određenu dodatnu dinamiku u odnosima između likova, naravno u koliko se izvođenje  predstave nastavi i narednih dana.

Publika

Posebno je, iz teatrološkog ugla, zanimljiva uloga publike u ovom performansu. Pozorišni stvaraoci oduvek su se delili na one koje žele da njihova publika pasivno, sa punom pažnjom prati predstavu i one koji žele i provociraju što aktivnije učešće gledalaca.

Ako je ovo drugo bila namera autora predstave koju analiziramo, mora se konstatovati da su u njoj potpunosti uspeli. Okupljena publika glasno komentariše viđeno na sceni, obraća se direktno izvođačima i traži direktnu komunikaciju sa njima. Gledaoci jedni druguma ukazuju na neke detalje koji možda mogu da promaknu na ovako velikoj sceni sa više stotina učesnika i što je posebno interesantno, pozivaju i druge ljude, slučajne prolaznike da se priključe.

U najlepšoj tradiciji publike elizabetinskog teatra Šekspira i Marloua, u trenucima kada im se nešto ili neko na sceni posebno ne dopadne, ne libe se i da izvođače zaspu različitim predmetima, obično voćem, povrćem ili jajima. Ponekad su takvi postupci izazivali i reakciju glumaca koji su pokušavali u nekoliko navata da pređu scensku rampu i to doslovno, preskakanjem ograde i objasne se sa publikom, što je samo pojačalo utisak da se ovde radi o snažnom, punokrvnom pozorišnom činu.

Miris

Posetioci predstave, u svojim komentrima na društvenim mrežama, insistiraju na još jednoj sličnosti predstave u Ćacilendu i pozorišta u doba Elizabete I. Naime, da li zbog količine pomenutih organskih materijala bačenih na scenu ili kiše koja često pada ovih dana ili iz nekih drugih razloga, gledaoci kažu da čitav scenski prostor odiše izvesnim karakterističnim, intenzivnim mirisima. Baš kao što je to bio slučaj, kako nam istoričari kažu i u Glob teatru i drugim elizabetinskim pozorištima. Radi se, dakle, o pučkom pozorištu u njegovom punom sjaju.

Na kraju, zapazili smo još jedan detalj koji dodatno potkrepljuje našu tezu da ovaj događaj ispred zgrade Predsedništva ima prirodu pravog pozorišnog čina. Mogli smo ga videti predhodne večeri, kada je objavljen snimak na kome se vide učesnici predstave kako stoje u podužem redu i čekaju da im se isplati honorar za nastup. I to na način na koji glumci, od nastanka teatra pod toplim suncem antičke Grčke, pa sve do dan-danas, najviše vole – odmah posle nastupa i na ruke.