Buka i poruka

“Pobednik” je pesma ovog trenutka, iako uopšte nismo planirali da je pustimo sada, naprotiv, trebalo je to da bude neka druga stvar”, kaže Bojan Slačala, frontmen i basista grupe “Artan Lili”, dok govori o novom singlu benda. “Artani”, kako im fanovi tepaju, jedna su od najpopularnijih regionalnih grupa i sada se spremaju za koncerte u “Zappa Bazi” 7. i 8. novembra. To je retka prilika da u glavnom gradu vidimo kako trenutno izgleda čistokrvni rokenrol bend koji već trinaest godina odoleva kompromisima. Pored Bojana, grupu čine Romana Slačala (vokal i daire), Marko Ajković (bubanj) i Andrija Babović (gitara).

“VREME”: Koncerti u “Zappa Bazi” postali su tradicija. Da li je novembarski koncert još jedna od svirki, ili u tim nastupima postoji nešto posebno?

BOJAN SLAČALA: Ne, nikako. To je sada jedini datum kada nas možete videti u Beogradu, a poslednjih nekoliko godina nastupamo isključivo u “Zappa Bazi”. To je naš rezidentni prostor i samim tim tu imamo naročit odnos sa publikom. Ljudi dolaze po nešto novo na dobro poznatom mestu. To će biti i ovog puta. Promovisaćemo prethodni album III, ali i nove stvari, od kojih je “Pobednik” prva. Pre nas će nastupiti grupa “Sopot”, a zajedno s nama i stari saradnik benda, VJ Izvanredni Bob.

Da se vratimo “Pobedniku”. To je indirektna posveta Beogradu. Miriše li tebi na pobedu?

Istina je da meni niko nikada neće valjati. Kada se bude desila promena, ja ću opet krenuti u akciju. Nisam siguran ni za one prethodne pobede da li su se ikada potpuno ostvarile. Zato je “Pobednik” na Kalemegdanu tu da nas stalno opominje da je pobeda utopija, ali utopija kojoj stalno treba težiti. Neka od najlepših ljudskih osećanja vezana su upravo za utopiju. Nešto nedostižno, dobro i plemenito čemu stremiš, i nikako da ga uhvatiš. Zato pobednik. A to je i moj mali omaž Meštroviću, koji je bio tema mog diplomskog rada na Fakultetu likovnih umetnosti 2003. A i tema pesme je nikad aktuelnija. “Gde li je pobednik ovih dana”, da citiram jedan stih. Najveći pobednik je neznani junak. Ljudi često traže junake i pobednike u poznatim licima. Bojim se da će se razočarati. Šteta što o ovoj temi čovek može da zaključi nešto tek u zrelim godinama. To nikad ne možeš da zaključiš sa 20 godina, kada možeš samo da letiš. Ako treba i kroz zid.

Beograd je i ovakav i onakav, ali ti ga voliš. Ima li ovde mesta za svačiju priču?

Ja sam došao ovde na nekom ehu nesvrstanih i pozitive prema svakome ko dolazi u veliki grad. Ima Beograd oduvek taj neki kospomolitski fazon. Ali gde god da dođeš, moraš da se dokazuješ. Da odeš iz Velike Plane u Požarevac, takođe. Tako i svi koji dođu ovde. Ali isto bi bilo u Njujorku, isto bi bilo svuda… Mada, ne znam da li bi negde drugde, zarobljen egzistencijalom, uspeo da se 12 do 15 sati dnevno bavim svojom umetnošću. To je diskutabilno.

Imate prepoznatljiv zvuk, ali, opet, on se tokom godina stalno menja. Vidi se da ste naslušani različite muzike. Koliko je to važno za eksperimentisanje, kao što vi to volite da radite?

Mnogo. Svi u bendu smo veoma naslušani i to je sigurno veliki plus. Što više znaš, to ti je umetnost bolja. Ako konstantno radiš i imaš dosta sreće, naravno. Sve treba da se poklopi. Mi uvek pokušavamo da saznamo nešto novo. Samim tim će naša umetnost biti uzbudljivija. Ali što se tiče muzike, ja sam uvek bazično orijentisani pank-roker koji ne stari. Evo, takve su i nove pesme koje pravimo, od kojih je “Pobednik” prva, ali i neke sledeće koje pripremamo i koje su sve zajedno nešto angažovanije. Akcenat će biti više na buci i na poruci, objavljivaćemo uglavnom audio-pesme, uz možda poneki spot. Sledeća stvar se zove “Mir i sloboda”, završavamo je ovih dana.

Vi ste retki koji živite od muzike. Koji je recept?

Bitan je trenutak kada prelomiš da budeš umetnik. Da živiš od toga, da je to tvoja misija, da je to tvoj put, da nema nazad, i posle toga se sve posloži samo. Onda shvatiš da ima sijaset mogućnosti da prezentuješ svoj rad i da ga naplatiš. To je sažet princip mog življenja i egzistencije od umetnosti na Balkanu, što je samo po sebi misaona imenica. Ne znam mnogo ljudi koji u tome uspevaju, to je na nivou incidenta. Ali onda ispada da se nešto busamo i hvalimo. Ja sam samostalni umetnik koji plaća poreze ovoj državi. Naša nezavisnost je skupo plaćena, nezavisnost svih nas u bendu. Svi živimo od toga. Svi to mogu da urade, nego ne smeju, jer znaju da nije lako. Zato nas i nema mnogo. Svuda okolo prisutan je javašluk u svom najgorem obliku. Zašto? Zato što je nemoguće uvesti višepartijski sistem (u nama poznatom obliku) bez korupcije i sličnih sistemskih anomalija koje iscrpljuju budžet konstantno. Pazite vi to – gotovo je bilo nula posto budžetskih odvajanja za kulturu, ili malo preko. Merimo se u promilima. Nešto što bi trebalo da bude lična karta svake države. Pa gde to ima? I kada ima malo, daje se za film, ostali uglavnom trpe.

Šta znači biti umetnik ovde i sada?

Biti umetnik znači služiti svom narodu, kritikovati, prvi primećivati promene u društvu i težiti ka njegovom poboljšanju, ka nekoj što većoj i univerzalnijoj dobroti. To je misija umetnika. Svako ko je to zaboravio trebalo bi da se seti šta to znači. Ako nemaš tu ulogu u društvu, ti si “odumetnikovan”.

Međutim, dosta muzičara danas ćuti…

Ja reagujem kroz umetničku formu. To je jedini ispravan način. Sve ostalo je egzibicionizam netalentovanih u medijima i na mrežama. Ali nije lako ni držati se samo umetničke forme, jer se i umetnički radovi žestoko cenzurišu. Dok svedočim o tome, meni je i dalje jedina zagarantovana sloboda – umetnička.

Na prošlom albumu imali ste saradnje sa Canetom, Vranjkovićem, Đusom, Zoranom iz “Bjesova”, pa i Cobijem, što je iznenadilo deo publike, jer on po mnogima pripada nekom drugom (muzičkom) svetu. Bilo je i zlobnih komentara. Kako sada gledaš na te reakcije?

Sve te saradnje su zamišljene i koncipirane u doba korone. Ali pošto sve radimo sami, potrebna su ozbiljna finansijska sredstva za finansiranje pet spotova i kompletnu produkciju. Dok smo mi to uradili, prošle su tri godine, od inicijalne ideje do trenutka kad smo izbacili sve te singlove. Početna ideja za sve te pesme sa gostima bila je izraz neke ljudskosti i solidarnosti sa društvom u teškom trenutku. Sećamo se svi kako je bilo tada. Mi smo želeli da pokažemo jedinstvo na sceni, između svih pravaca. Da smo te pesme objavili tada, to bi bilo potpuno drugačije doživljeno. Međutim, ostali smo bez konteksta tog “korona” trenutka, ali je važno da su pesme ostale. Nekome se dopadaju, nekome ne, ali kakav je to bend koji se svima svidi?

Gitarista se kod vas u bendu relativno često menjao, sad je tu Andrija Babović. Kažu ljudi da ima “ono nešto”. Je l’ to najzad to?

Da, i te kako. Uneo je neku novu energiju i novi fazon u bend. Lepo sarađujemo, dobro se čitamo i to je najvažnije. Vidim da i on uživa u tome kao i mi. Sad se i on potvrđuje u novim pesmama, i mogu da najavim da radimo na njima detaljno i temeljno. Evo, ovaj intervju dajem u pauzi između dva seta snimanja u studiju, i jedva čekamo da sve to izbacimo.

Vratio se i originalni bubnjar benda Marko Ajković.

Ponovo je ta dobra stara energija za bubnjevima, gde i treba da bude. Lepo je, on je konstitutivni član benda. Činimo čuda u studiju, a na koncertima blistamo.

I u Zagrebu imate svoju publiku, hvale vas tamošnji mediji.

Razlog za naš uspeh je sigurno i to kako nas primaju u celom regionu. Ljudi vole našu muziku. Stalno se pitam kako će to biti kada negde odemo, ali onda vidim da se to stalno širi, neki novi mladi se stalno pojavljuju. Svi nas nekako doživljavaju kao domaće, gde god odemo, i to je super.

Kako ti izgleda ovdašnja rokenrol scena?

Postoji gomila autora u pokušaju. Ali društvu uvek fali dobra lirika i oštrica. Makar i tupa. Ako misliš ozbiljno, onda napiši nešto, dirni nas nečim ozbiljnim. Ne možeš ti razlupati toliko gitara koliko te može razlupati nekoliko vešto složenih reči. To je veliki izazov za generacije mladih autora koje pokušavaju da nam kažu nešto o sebi. Koliko nas dirnu, toliko su dobri. I to je oduvek bilo pravilo. Jednu dozu uobraženosti je dobro posedovati, ali sa pokrićem. Cane je možda bio uobražen kao mlad, ali je imao pesme. A koliko je takvih? Pojavi se nekad neko, jako retko.