Braća po Šengenu

Italijanski reditelj Salvatore Tramaćere je saradnju sa smederevskim Patos teatrom započeo još 2007. godine u okviru „Nomad scene“, kada je došao na ideju da pripremi Brehtovu Prosjačku operu, u adaptaciji Džona Geja, sa grupom Roma iz „Jerininog grada“, koji postaje sve značajniji na pozorišnoj karti Srbije. Teatro Koreja, iz italijanskog grada Leće, Region Pulja i CEI (Centralnoevropska inicijativa), sa italijanske i Centar za kulturu, kao i Romski informativni centar „Drom“ iz Smedereva, sa naše strane, organizovali su tada tronedeljnu radionicu. Osam mladih smederevskih glumaca, sa zavidnim teatarskim iskustvom svoje alternativne scene i jedanaest Roma su, sa Tramaćereom, pripremili performans Prosjačka opera i sa njim postigli zavidan uspeh. Igrali su ga na Bijenalu mladih umetnika Evrope i Mediterana, na 41. BITEF-u (u okviru „Bitef polifonije“), na Međunarodnom festivalu romske kulture na Paliću i u Subotici, na Međunarodnom multimedijalnom festivalu Patosoffiranje, u Smederevu… Salvatore Tramaćere je snimio i dokumentarno-igrani film Opera Rom, u kome je pomešao život svojih glumaca u smederevskom romskom naselju sa scenama stvarne Prosjačke opere. Stekao se utisak da je „pozorište potkazalo život“.

Dvoje stvarnih entuzijasta, Dragoljub Braca Martić, koordinator projekta i Marija Aničić, organizatorka, često podvlače činjenicu da njihovi romski članovi, osim što teško i naporno žive (gotovo svi su zaposleni u smederevskoj Gradskoj čistoći), imaju mnogo problema na svakom koraku i u svom „životu u umetnosti“. Dok smo bili sa one strane bele šengenske liste, nikada, ali nikada, nisu, kao pozorišna trupa, dobili vizu da zaigraju na mnogim evropskim festivalima na koje su pozivani. A urgirali su i naše Ministarstvo za kulturu, koje pomaže ovaj projekat, Franko Ungaro, agilni menadžer Teatra Koreja, mnogi drugi, naši i njihovi… Ovog leta, kada se putuje jednostavno, sa crvenim pasošem, sa Romima se, na italijanskoj granici, dogodilo isto. Čim je prvi romski glumac stigao do policajca, svi su izdvojeni iz grupe, i pretraživanje i propitivanje se oteglo nepristojno dugo. Uz traženje „dlake u jajetu“. Tu su smederevski glumci prošli malo bolje, ali sigurno ne zadugo. Sam srpski pasoš je dovoljan da policajci na granicama izuvaju putnike, da ih detaljno pretražuju i streljaju neprijatnim pitanjima. To nam je zajednička antička (šengenska) „krivica predaka“.

Salvatore Tramaćere je, zatim, izašao sa svojom mešovitom smederevskom grupom iz okvira puke kulturne razmene, zadate integracije manjinskih kultura u blisko okruženje. Postavio je na scenu novi projekat, koji se bitno naslanja na „Prosjačku operu“, ali je ovoga puta u pitanju „komedija del arte“, umetnička predstava, u koju uključuje koreografa (Silvija Travesi), kompozitora (Admir Škurtaj), muzičare (iz Italije i Albanije)… Zajednički, došli su na ideju da nova predstava treba da se zove Brat, jer to značenje podrazumeva inkluziju, a i proširuje značenje zajedničkog poduhvata do brisanja granice između antiheroja i stvarnog pozitivnog junaka. Juna meseca ove godine Brat učestvuje na najprestižnijem svetskom pozorišnom festivalu savremenog teatra, u Napulju. U avgustu Brata izvode u Južnoj Italiji, na međunarodnom festivalu Kastel dei Mondi, a onda, najzad, u Teatro Romano, u Leću, gde ga je gledao i vaš izveštač.

Prošle sedmice, od 30. novembra do 5. decembra, Smederevci i Italijani su Brata predstavili milanskoj publici, u Tiefe Teatru Menoti. Sa izvrsnim razlogom.

Naime, predstava Brat je ovogodišnji laureat najprestižnije svetske nagrade za inkluziju, „Tereza Pomodoro“, u čijem žiriju su najpoznatiji svetski pozorišni reditelji (svi odreda BITEF-ovi poznanici), Euđenio Barba, Peter Štajn, Luka Ronkoni, Lev Dodin… Žiriju je predsedavala Livija Pomodoro.

Međunarodna pozorišna nagrada za inkluziju „Tereza Pomodoro“ ustanovljena je od strane Asocijacije NO’HMA i grada Milana. Dodeljuje se ove godine po drugi put, pod pokroviteljstvom Ministarstva spoljnih poslova Italije i uz podršku predsednika Republike Italije.

Brat je u Italiji primljen sa velikim oduševljenjem. S obzirom na to da je u pitanju svojevrsna ljubavna priča, u kojoj, čak, jedan romski mladić igra žensku ulogu (vrlo zanimljivo i potresno), publika se lako identifikuje sa radnjom. U Teatru Romano, u Leću, pod vrelim avgustovskim italijanskim nebom, uz originalnu muziku i izvrsno izvođenje italijanskih i albanskih muzičara, Brat je zaista imao značenje koje promoviše pozorište inkluzije: teatar otvoren za sve, bez obzira na geografske, rasne, kulturne, starosne, polne odrednice. I glumci i „glumci“ su delovali spontano i radosno. I smrt, i muzika, i nova lica koja na scenu donose sopstveno uzbuđenje iz stvarnog života, čista, dobra energija, sve deluje kroz Brata, i bez pominjanja Aristotela.

Čovek, nekako, shvata kako je pozorište nastalo i kuda ide. Stvarnost postaje najbolja metafora za krivicu koja je mera etičnosti jednog društva, sposobnog za inkluziju.