Nedavno je, u izdanju Umetničke galerije „Nadežda Petrović“ iz Čačka, objavljena knjiga sabranih likovnih kritika Nadežde Petrović. Ovom prilikom prenosimo pogovor priređivača
Trebalo je da prođe 105 godina pa da se pred čitaocima nađe ova knjiga sabranih likovnih kritika Nadežde Petrović. Zašto je ovoliko vremena bilo potrebno kada je ona bila jedan od onih koji su svojim tekstovima postavili pitanja i dali odgovore na mnoge probleme likovne umetnosti s kojima se, posle jednog veka, i danas suočavamo, kada je predstavljala temeljac uspostavljanja savremene likovne kritike kod nas? Jedan od odgovora bi mogao biti nedovoljno poštovanje sopstvene tradicije i strah od sopstvenog mišljenja, iako se može reći da je upravo Nadežda bila među prvima koja je shvatila značaj spoja nacionalnog i onoga što su bile nove ideje u tadašnjoj Evropi. A činjenica je da su njene likovne kritike od izuzetne dragocenosti kako za vreme kada su pisane tako i za naše. Dragocene su kao svedočanstvo o modernoj umetnosti koja je kod nas bila u začetku, o kulturi koja se, samo u drugom kontekstu, suočavala sa sličnim problemima, dilemama, stranputicama i opredeljenjima s kojima se i mi danas suočavamo.
Kada se Nadežda pojavila sa prvim svojim tekstovima 1904. godine, naša likovna kritika se još uvek temeljila na idejama Mihaila Valtrovića i refleksu njegove polemike sa Đorđom Miletićem oko slikarstva Đorđa Krstića. Značaj te polemike je bio ne toliko u njenom konkretnom uticaju na tadašnju likovnu umetnost koliko na formiranje, bolje reći podelu, dva smera likovne umetnosti i kritike te umetnosti: na struju konzervativnog klasicizma i na tada progresivni realizam. U suštini, bilo je to pitanje odnosa idealno lepog i lepog kako su ga shvatali novi umetnici. Ovo je bio sukob od suštinskog značaja, jer je otvorio vrata umetničkoj slobodi, vrata iza kojih je grunula sila novih ideja i novog izraza, izraza koji je od ustaljene i okoštale slikarske teme vodio ka individualnoj, unutrašnjoj, izmenjenoj slikarskoj realizaciji i interpretaciji. Bio je to takoreći prelazni trenutak likovne umetnosti i likovne kritike u Srbiji. Zajedno sa mladim, obrazovanim i obaveštenim kritičarima Nadežda je prihvatila nove ideje, pre svega impresionizam, i o njima pisala povodom prve jugoslovenske umetničke izložbe 1904. godine. Te nove ideje, ako izuzmemo Valtrovića, prvi je iskazao arheolog Miloje Vasić svojim tekstom „Kako treba slike posmatrati“ u kojem je značajna čuvena rečenica: „Mi moramo ne samo svojim telesnim okom umetničko delo posmatrati, nego ga moramo umeti posmatrati i duhovnim okom, kojim ga je sam umetnik posmatrao.“ Vasića su sledili naš prvi estetičar Bogdan Popović, a za njim i Božidar Nikolajević, prvi profesor istorije umetnosti na Beogradskom univerzitetu.
U tom prelomnom trenutku Nadežda je bila na putu za ono vreme idealnom likovnom kritičaru: želela je da pokaže kako umetnost živi sa vremenom u kome nastaje, s jedne, i kako umetničko delo postoji samo za sebe, kao samostalan svet sa svojim principima, zakonitostima, težnjama, jezikom i mogućnostima, s druge strane. U to doba bile su to velike vrline: živeti i gledati, a umetnički biti.
U svojoj antologiji Srpska likovna kritika, Lazar Trifunović je, govoreći o Nadeždinom značaju, ukazao na njenu „razvijenu kulturu i savladanu stručnu tehnologiju“, na moć da napravi „inostrane paralele“, „a klasifikacija impresionizma kao naturalističkog pravca, koliko god to u ono doba izgledalo čudno, danas je i sa teorijske i sa naučne strane sasvim prihvatljivo“. Zbog toga su neke njene procene umetničkih pojava, umetnika i njihovih dela i posle jednog veka utemeljene i neosporne.
Ako bismo želeli da nabrojimo Nadeždine umetničko-kritičke vrline od najvećeg značaja, na prvom mestu, po ondašnjoj važnosti, treba istaći njenu jugoslovensku ideju o ujedinjenju i zajedničkom izlaganju umetnika sa južnih prostora Balkana (Slovenskog Juga, kako ona kaže). Ta ideja nije bila samo odraz sentimentalnih razloga, nego je bila, da kažem, ideja prirodna, ideja po srodstvu, ali ne po prostornom srodstvu, nego po srodstvu duha – to je bila ideja po etosu. Zbog toga će ona isticati značaj nacionalnog u umetnosti – što je bila druga njena velika vrlina – ali nikako ne isključujući moderno: „Umetnost prava i istinska mora biti nacionalna umetnost i pored svih internacionalnih osnova koje joj se postavljaju pri njenom stvaranju.“ Ova ideja je i danas dostojna divljenja, jer nam naša savremenost pokazuje da ovakva simbioza i duhovno jedinstvo nisu shvaćeni i prihvaćeni u meri koju svaka umetnost želi i traži: „Revolucionarna umetnost nosi u sebi između ostalih zadataka i nacionalne osećaje temperamenta i karaktera rase. Ukoliko je umetnost individualnija utoliko nosi temeljnije u svim svojim potankostima nacionalni karakter.“
Nadeždina velika zasluga je i neprekidno insistiranje na umetničkom obrazovanju naroda, na društvenoj potrebi umetnosti i na tendencijama da se genijalni i kreativni pojedinci inkorporiraju u društvo kako bi ono dostiglo nivo kulture (a ovu će njenu ideju kasnije sa istim žarom širiti Milan Kašanin). I društvo i umetnost njenog vremena lebdeli su na ivici: ili da se uliju jedno u drugo, ili da se raziđu – da na jednoj strani ostane neprosvećena usamljena gomila, a na drugoj superiorna neprihvaćena elita. I ovaj problem ni danas nije razrešen, na šta nam ukazuje potrošačko društvo kiča i šunda.
Istina je da u raznim vremenskim epohama i segmentima mogu preovlađivati određene ideje i umetnička opredeljenja. Umetnička imaginacija kruži iz jednog vremena u drugo, uvek sa novim saznanjima. Nadežda je to otvoreno prihvatila budući da je verovala da nova umetnost ne isključuje onu prethodnu, naprotiv, njihov susret je susret prepoznavanja, istovremeno i sudar i zagrljaj, želeći da istakne da je umetnost nepredvidiva tvorevina, da je odraz nepoznatog u poznatom. Kakav smisao za osećanje tradicije kao karike koja povezuju, a ne „lanaca koji okivaju“!
Nadeždu umetničko delo interesuje ne samo u susretu sa prošlošću i nacionalnim mitovima, nego istovremeno i njegovo značenje, njegova likovna osobenost i celovitost, verujući da se time postiže i treća dimenzija – umetnost koja formira ukus i stil. Mora se priznati da je ona bila sklona slikarima simbolizma (Marko Murat, Paško Vučetić), uzimajući često kao primer Arnolda Beklina; ali, bili su to refleksi Minhenske škole. S druge strane, sila njenog traganja, njena umetnička intuicija kasnije su razorili tu tajnu i ličnu slikarsku emociju, o čemu govori njeno slikarstvo.
Iz njenog odnosa prema problemima umetnosti o kojima je bilo reči, o problemima odnosa prošlosti i sadašnjosti, značenja umetničkog dela i osobina umetničkog dela po sebi proizilazi i njen stav prema likovnoj kritici. Kritičar mora da shvati da „moderna umetnost ne pati od jednolikosti i ponavljanja, bljutave uglađenosti, porculanskog izražavanja, kopiranja prirode…, šablonisanja; priznajući sve moderne sheme, analizirajući ih, ona ih razvija“. U ovome je u suštini tajna moderne umetnosti.
Ovu ideju razradiće u sasvim modernom duhu kritičari koji će doći posle Prvog svetskog rata. A pre svih Nadeždin brat Rastko Petrović, „Apoliner srpske moderne umetnosti“.
Branko Kukić
