Umetnički model koji je uspostavila Nadežda Petrović, kao borbenu umetničko-političku viziju budućnosti, po svojoj umetničkoj odlučnosti i beskompromisnosti, u svom modernizmu, bio je više nego što je Srbija prvih decenija 20. veka imala sposobnosti da prihvati. Ono što je ostavila iza sebe na umetničkom polju – njeno slikarsko delo, stoji potpuno zasebno, jedinstveno i neuporedivo
Rođena je u Čačku 1873. godine. Njen otac Dimitrije Mita Petrović maštao je o studijama slikarstva podstaknut pohvalama Steve Todorovića, osnivača prve škole crtanja u Beogradu, ali je, poštujući želju svoga oca, od toga odustao; postao je predsednik poreske uprave, istoričar, član Narodne radikalne stranke, narodni poslanik, kolekcionar starih dokumenata i autor kapitalne trotomne knjige Finansije i ustanove obnovljene Srbije (vidi okvir). Nadeždina majka Mileva, rođena Zorić, bila je izuzetno obrazovana žena, naklonjena istoriji i poeziji. Milevin ujak bio je Svetozar Miletić, borac za nacionalna prava Srba u Austro-Ugarskoj monarhiji.
Nadežda je bila je prvo od devetoro dece. Sva su deca, kažu, bila darovita, a najpoznatiji od njih postao je Rastko Petrović, pesnik, pripovedač, putopisac. Porodica Petrović se 1884. godine preselila u Beograd. Živeli su u kući Nadeždinog dede hadži Maksima Petrovića, na Paliluli. Ta kuća, osim što je bila mesto na kome se okupljala tadašnja beogradska kulturna i politička elita, bila je i prava umetnička riznica, Petrovići su posedovali veliku zbirku starih ikona, jednu od najboljih privatnih biblioteka, zbirku muzičkih instrumenata; u takvom okruženju formirala se i živela Nadežda Petrović. Prve časove slikanja dobila je od ujaka Svetozara Zorića, dobrog poznavaoca slikarstva i profesora Velike škole; njegovi časovi su, najverovatnije, bili presudni da Nadežda postane slikarka.
EVROPSKI KRUG: Višu žensku školu završila je u Beogradu 1891. godine, a sledeće je položila ispit za nastavnicu crtanja. Godine 1893. uvažena je njena molba za posao nastavnice crtanja u srednjoj školi, a Nadežda nastavlja učenje u ateljeu kod čuvenog Đorđa Krstića, da bi 1896. godine upisala slikarsku i crtačku školu Kirila Kutlika. Sa stipendijom vlasti, 1898. nastavlja studije slikarstva u Minhenu, kod Slovenca Antona Ažbea, u isto vreme kada u tom ateljeu boravi i Vasilij Kandinski, a zatim i u ateljeu Julijusa Ekstera. Od velikog značaja bilo je druženje i prijateljstvo koje je u Minhenu započela sa Ivanom Meštrovićem, Miroslavom Kraljevićem, Ivanom Groharom i Rihardom Jakopičem. U Minhenu je nameravala da ostane jednu, a ostala je četiri godine. Za to vreme naučila je nemački, ruski i francuski jezik.
Njena prva samostalna izložba održana je u Beogradu 1900. godine. Pratile su je loše kritike, neprihvatanje i nerazumevanje sredine nespremne za nove ideje. Godine 1903. vraća se u Beograd, jer joj Ministarstvo nije odobrilo dalje odsustvo s posla. Međutim, prema nekim izvorima razlog njenog povratka je očevo iznenadno penzionisanje. Naime, Miti Petroviću, odličnom poznavaocu srpske istorije 19. veka, kralj Aleksandar Obrenović je ponudio da napiše biografiju kraljice Drage u kojoj bi dokazao navodno plemenito poreklo njenog dede Nikole Lunjevice, te tako i njeno. Mita Petrović je odbio ponudu, a kralj je naredio da ga penzionišu. Nadežda se vraća iz Minhena da pomogne porodici.
U tom periodu ona zajedno sa Branislavom Nušićem u sali „Kolarca“ avgusta 1903. godine osniva Kolo srpskih sestara, organizujući tada najveći ženski miting u Srbiji. Sredstva koja je Kolo prikupilo za pomoć makedonskim ilindenskim ustanicima 1903, kao sekretar udruženja sama nosi u Makedoniju, iz koje je kao novinar izveštavala za listove „Slovenski jug“ i „Pijemont“. Aneksija Bosne i Hercegovine 1908. godine bila je povod za njene vatrene patriotske govore sa balkona Narodnog pozorišta.
Istovremeno, Nadežda je bila aktivna i na zbližavanju južnoslovenskih naroda. Bila je jedan od inicijatora i osnivača umetničkog udruženja „Lada“, baš uoči Prve jugoslovenske izložbe septembra 1904. godine na kojoj su prvi put zajednički izlagali slikari iz Srbije, Hrvatske, Slovenije i Bugarske. Ubrzo nakon Prve jugoslovenske izložbe Nadežda osniva Prvu jugoslovensku umetničku koloniju u Sićevu.
Posle burnog perioda društvenog angažmana 1910. godine odlazi u Pariz. To je period njenog intenzivnog upijanja avangardnih umetničkih tokova, ali pošto je u Pariz stigla kao već formirana umetnička ličnost, Nadežda u njemu nije sticala avangardni duh već ga je samo potvrdila. Susreće se sa Matisom i Pikasom i učestvuje na dva Jesenja salona.
Balkanski ratovi počinju 1912. godine, ona se vraća u Srbiju, umire joj otac, pa majka, a Nadežda se pridružuje vojsci na frontu kao bolničarka. Brinula je o ranjenicima u Prvom i Drugom balkanskom ratu, a vojsci se pridružila i odmah posle izbijanja Prvog svetskog rata. Hrabra i požrtvovana, umrla je Valjevskoj bolnici u kojoj je radila, od posledica trbušnog tifusa 15. aprila 1915. godine.
DELO I TUMAČENJA: Pravo vrednovanje dela Nadežde Petrović, kako umetničkog tako i društvenog, usledilo je tek posle njene smrti; upravo njena mitska, ratnička smrt obeležila je percepciju njene ličnosti. „Iako je slikarsko delo Nadežde Petrović veliko, nju su tek ratničko, a ne umetničko izjednačavanje sa muškarcima i njena prerana smrt na frontu, a ne za štafelajem, učinili heroinom“, piše o takvoj percepciji istoričarka umetnosti Lidija Merenik u monografiji o Nadeždi Petrović. Moderna je u srpskom slikarstvu stvorena zahvaljujući Nadeždinom individualnom delovanju 1905. godine, a svoj vrhunac je imala u ostvarenjima slikarkine pariske i postpariske faze, između 1910. i 1914. godine. Nadežda Petrović je progresivna slikarka koja nije hroničarka grada, prizora i običaja modernog doba i ideala modernizacije. Nije slikarka estetizovane Srbije, već onakve kakva je Srbija bila – živopisna, patrijarhalna, siromašna i neprosvećena. Nije bilo ničeg privlačnog u njenim portretima seljaka, čobana i seljanki sa obramicama. Nadeždini narodski portreti bili su dovoljno stvarni i neprivlačni da nikad ne postanu vizuelni stereotip „naroda“, i time ne uspevaju da nadmaše popularnost savremenika koji su se bavili nacionalnim temama, poput Paje Jovanovića. Njeni pejzaži Srbije su očigledno više insistirali na slikarskom eksperimentu nego na idiličnom sadržaju. Istorijske kompozicije su previše moderne i „nejasne“ da bi podržale poželjni nacionalni mit. Nadeždin moderni projekat nastao je u najboljem spoju individualnog, inovativnog stvaralačkog poriva i mitova tradicije, što njeno delo čini jednom od najvećih prekretnica u nacionalnoj umetnosti. Ono što je ostavila iza sebe na umetničkom polju – njeno slikarsko delo, stoji potpuno zasebno, jedinstveno i neuporedivo. „Ono će ostati u našoj kulturnoj istoriji kao samo njeno. Ono bi bilo, pouzdano, mnogo značajnije da nije prekinuto. Zbog toga je njena lična žrtva postala toliko dragocena i toliko teška“, piše Merenikova.
Umetnički model koji je uspostavila Nadežda Petrović, kao borbenu umetničko-političku viziju budućnosti, po svojoj umetničkoj odlučnosti i beskompromisnosti, u svom modernizmu, bio je više nego što je Srbija prvih decenija 20. veka imala sposobnosti da prihvati.
Nedavno je, u izdanju Umetničke galerije „Nadežda Petrović“ iz Čačka, objavljena knjiga sabranih likovnih kritika Nadežde Petrović. Ovom prilikom prenosimo pogovor priređivača
Trebalo je da prođe 105 godina pa da se pred čitaocima nađe ova knjiga sabranih likovnih kritika Nadežde Petrović. Zašto je ovoliko vremena bilo potrebno kada je ona bila jedan od onih koji su svojim tekstovima postavili pitanja i dali odgovore na mnoge probleme likovne umetnosti s kojima se, posle jednog veka, i danas suočavamo, kada je predstavljala temeljac uspostavljanja savremene likovne kritike kod nas? Jedan od odgovora bi mogao biti nedovoljno poštovanje sopstvene tradicije i strah od sopstvenog mišljenja, iako se može reći da je upravo Nadežda bila među prvima koja je shvatila značaj spoja nacionalnog i onoga što su bile nove ideje u tadašnjoj Evropi. A činjenica je da su njene likovne kritike od izuzetne dragocenosti kako za vreme kada su pisane tako i za naše. Dragocene su kao svedočanstvo o modernoj umetnosti koja je kod nas bila u začetku, o kulturi koja se, samo u drugom kontekstu, suočavala sa sličnim problemima, dilemama, stranputicama i opredeljenjima s kojima se i mi danas suočavamo.
Kada se Nadežda pojavila sa prvim svojim tekstovima 1904. godine, naša likovna kritika se još uvek temeljila na idejama Mihaila Valtrovića i refleksu njegove polemike sa Đorđom Miletićem oko slikarstva Đorđa Krstića. Značaj te polemike je bio ne toliko u njenom konkretnom uticaju na tadašnju likovnu umetnost koliko na formiranje, bolje reći podelu, dva smera likovne umetnosti i kritike te umetnosti: na struju konzervativnog klasicizma i na tada progresivni realizam. U suštini, bilo je to pitanje odnosa idealno lepog i lepog kako su ga shvatali novi umetnici. Ovo je bio sukob od suštinskog značaja, jer je otvorio vrata umetničkoj slobodi, vrata iza kojih je grunula sila novih ideja i novog izraza, izraza koji je od ustaljene i okoštale slikarske teme vodio ka individualnoj, unutrašnjoj, izmenjenoj slikarskoj realizaciji i interpretaciji. Bio je to takoreći prelazni trenutak likovne umetnosti i likovne kritike u Srbiji. Zajedno sa mladim, obrazovanim i obaveštenim kritičarima Nadežda je prihvatila nove ideje, pre svega impresionizam, i o njima pisala povodom prve jugoslovenske umetničke izložbe 1904. godine. Te nove ideje, ako izuzmemo Valtrovića, prvi je iskazao arheolog Miloje Vasić svojim tekstom „Kako treba slike posmatrati“ u kojem je značajna čuvena rečenica: „Mi moramo ne samo svojim telesnim okom umetničko delo posmatrati, nego ga moramo umeti posmatrati i duhovnim okom, kojim ga je sam umetnik posmatrao.“ Vasića su sledili naš prvi estetičar Bogdan Popović, a za njim i Božidar Nikolajević, prvi profesor istorije umetnosti na Beogradskom univerzitetu.
U tom prelomnom trenutku Nadežda je bila na putu za ono vreme idealnom likovnom kritičaru: želela je da pokaže kako umetnost živi sa vremenom u kome nastaje, s jedne, i kako umetničko delo postoji samo za sebe, kao samostalan svet sa svojim principima, zakonitostima, težnjama, jezikom i mogućnostima, s druge strane. U to doba bile su to velike vrline: živeti i gledati, a umetnički biti.
U svojoj antologiji Srpska likovna kritika, Lazar Trifunović je, govoreći o Nadeždinom značaju, ukazao na njenu „razvijenu kulturu i savladanu stručnu tehnologiju“, na moć da napravi „inostrane paralele“, „a klasifikacija impresionizma kao naturalističkog pravca, koliko god to u ono doba izgledalo čudno, danas je i sa teorijske i sa naučne strane sasvim prihvatljivo“. Zbog toga su neke njene procene umetničkih pojava, umetnika i njihovih dela i posle jednog veka utemeljene i neosporne.
Ako bismo želeli da nabrojimo Nadeždine umetničko-kritičke vrline od najvećeg značaja, na prvom mestu, po ondašnjoj važnosti, treba istaći njenu jugoslovensku ideju o ujedinjenju i zajedničkom izlaganju umetnika sa južnih prostora Balkana (Slovenskog Juga, kako ona kaže). Ta ideja nije bila samo odraz sentimentalnih razloga, nego je bila, da kažem, ideja prirodna, ideja po srodstvu, ali ne po prostornom srodstvu, nego po srodstvu duha – to je bila ideja po etosu. Zbog toga će ona isticati značaj nacionalnog u umetnosti – što je bila druga njena velika vrlina – ali nikako ne isključujući moderno: „Umetnost prava i istinska mora biti nacionalna umetnost i pored svih internacionalnih osnova koje joj se postavljaju pri njenom stvaranju.“ Ova ideja je i danas dostojna divljenja, jer nam naša savremenost pokazuje da ovakva simbioza i duhovno jedinstvo nisu shvaćeni i prihvaćeni u meri koju svaka umetnost želi i traži: „Revolucionarna umetnost nosi u sebi između ostalih zadataka i nacionalne osećaje temperamenta i karaktera rase. Ukoliko je umetnost individualnija utoliko nosi temeljnije u svim svojim potankostima nacionalni karakter.“
Nadeždina velika zasluga je i neprekidno insistiranje na umetničkom obrazovanju naroda, na društvenoj potrebi umetnosti i na tendencijama da se genijalni i kreativni pojedinci inkorporiraju u društvo kako bi ono dostiglo nivo kulture (a ovu će njenu ideju kasnije sa istim žarom širiti Milan Kašanin). I društvo i umetnost njenog vremena lebdeli su na ivici: ili da se uliju jedno u drugo, ili da se raziđu – da na jednoj strani ostane neprosvećena usamljena gomila, a na drugoj superiorna neprihvaćena elita. I ovaj problem ni danas nije razrešen, na šta nam ukazuje potrošačko društvo kiča i šunda.
Istina je da u raznim vremenskim epohama i segmentima mogu preovlađivati određene ideje i umetnička opredeljenja. Umetnička imaginacija kruži iz jednog vremena u drugo, uvek sa novim saznanjima. Nadežda je to otvoreno prihvatila budući da je verovala da nova umetnost ne isključuje onu prethodnu, naprotiv, njihov susret je susret prepoznavanja, istovremeno i sudar i zagrljaj, želeći da istakne da je umetnost nepredvidiva tvorevina, da je odraz nepoznatog u poznatom. Kakav smisao za osećanje tradicije kao karike koja povezuju, a ne „lanaca koji okivaju“!
Nadeždu umetničko delo interesuje ne samo u susretu sa prošlošću i nacionalnim mitovima, nego istovremeno i njegovo značenje, njegova likovna osobenost i celovitost, verujući da se time postiže i treća dimenzija – umetnost koja formira ukus i stil. Mora se priznati da je ona bila sklona slikarima simbolizma (Marko Murat, Paško Vučetić), uzimajući često kao primer Arnolda Beklina; ali, bili su to refleksi Minhenske škole. S druge strane, sila njenog traganja, njena umetnička intuicija kasnije su razorili tu tajnu i ličnu slikarsku emociju, o čemu govori njeno slikarstvo.
Iz njenog odnosa prema problemima umetnosti o kojima je bilo reči, o problemima odnosa prošlosti i sadašnjosti, značenja umetničkog dela i osobina umetničkog dela po sebi proizilazi i njen stav prema likovnoj kritici. Kritičar mora da shvati da „moderna umetnost ne pati od jednolikosti i ponavljanja, bljutave uglađenosti, porculanskog izražavanja, kopiranja prirode…, šablonisanja; priznajući sve moderne sheme, analizirajući ih, ona ih razvija“. U ovome je u suštini tajna moderne umetnosti.
Ovu ideju razradiće u sasvim modernom duhu kritičari koji će doći posle Prvog svetskog rata. A pre svih Nadeždin brat Rastko Petrović, „Apoliner srpske moderne umetnosti“.
Aleksandra Zantaki specijalna izvestiteljka UN za oblast kulturnih prava, tražila je od Vlade Srbije odgovore povodom zabrinjavajućih informacija o Generalštabu, Savskom mostu, Sajmu i Kalemegdanskoj tvrđavi
Radove za izložbu „Šta da kupim“ birali su kustosi s namerom da se uključe u kulturni dijalog, ali i da istaknu činjenicu da umetnici moraju od nečega da žive
Na festivalu Horor filma obeleženo je 40 godina od premijere filma „Davitelj protiv davitelja“. Branislav Zeremski, čija je glumačka karijera tada počinjala, podelio je nekoliko uspomena na to vreme
Kopola je bio usred neverovatno plodnog kreativnog perioda kada je snimao ovaj film. Nakon što je 1972. godine pretvorio bestseler Marija Puza u iznenađujući kritički i komercijalni hit, Kopola je 1974. snimio film Prisluškivanje (The Conversation), koji je osvojio Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu, a zatim se brzo vratio da snimi ovaj nastavak, ponovo napisan u saradnji s Puzom
Partenopa, kako je Sorentino predstavlja i usmerava, u biti je nedopadljiv lik koji je esencijalno papirnati konstrukt i ne mnogo više i šire od toga
Doba sarme i ruske salate neće ugasiti bunt u Srbiji. Na opoziciji je sada da preuzme politički deo posla, napravi dogovor i svim silama traži prelaznu vladu
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
