Kako stilizovati stvarnost u savremenoj srpskoj prozi kada je u književnosti, uvek, stvarno samo ono što je umetničko? Razlog da se obnovi ovo prastaro pitanje nije teorijske prirode; teško da se o ovom problemu išta može reći a da to ne zvuči poznato i da se u istoriji mišljenja brzo ne pronađe kako je već upotrebljen sličan ili isti argument. Razlog je sasvim praktičan – u savremenoj srpskoj prozi suočavanje s iskustvom, životom i stvarnošću budi novo književno nezadovoljstvo, najvidljivije, naravno, kod nekoliko mlađih pisaca.
PRERADA ISKUSTVA: Prvo je časopis Reč, okosnica književnog života na kraju prethodne decenije, drastično promenio profil i književnost iz povlašćenog zabrana umetnosti vratio u vrevu društvenih promena i rasprava, a kada je izgledalo da je ovaj preokret, kao što to najčešće biva, sasvim porazan za književnost i kritiku (u toj vrevi uvek ih lako istisnu grlatije društvene nauke i oni koji pružaju korisnije usluge javnom mnjenju), pojavila se čitava serija knjiga u istoimenoj, novopokrenutoj biblioteci „Reč“ kao izdanja Samizdata FreeB92. O odličnom i provokativnom (ipak)romanu Saše Ilića Predosećanje građanskog rata već je bilo reči u jednom od ranijih brojeva Vremena, a sada su odjednom izašle tri zbirke priča koje bi zbog nekih – ali samo nekih – odlika možda trebalo da budu zajedno pročitane. Nenad Jovanović je, kao da se oprašta od poezije, napisao porodičnu parapoemu Ujaci kojom otvara zbirku priča Plombe, a Vule Žurić je posle nekoliko uglavnom zapaženih proznih knjiga objavio zbirku priča provokativnog naziva Valceri i snošaji, koja je posle oproštaja od Sarajeva i ratnog iskustva znak daljeg pripovednog susreta sa svetom. Ipak, sudar s iskustvom svakodnevice najdramatičniji je u prvoj knjizi Mihajla Spasojevića, zbirci priča Labudova pesma Faustina Asprilje, utoliko pre što je balkanski pokolj u nedavnim ratovima ovde već simbolički prerađen u slikama klanja svinje, ili ćurke, a nasilje obogaljenih ljudskih bića vraćeno u krug porodice. Prerada iskustva, dakle, uzela je maha na jednom dubljem planu i ostaje samo pitanje hoće li ga površinski efekti i grubosti olakšati ili zaprečiti.
Dok se Jovanović i Spasojević pojavljuju i u zborniku Pseći vek, generacijskom/poetičkom projektu zbog kojeg se uslovno mogu smatrati bliskim, Vule Žurić je upravo u ovom zborniku „jaranski“ kritikovan, što omogućuje bolje (poetičko) poređenje. Šta se uz svu neizvesnost onoga što sledi može reći za ova pripovedačka traganja? Očigledan je, pre svega, talenat za priču i pripovedanje. Žurić, recimo, u Valcerima i snošajima, pompezno nazvanoj knjizi inače nepretencioznih pričanja, dokazuje posebno dobar osećaj za male zahvate, u čemu je njegova proza naslednik priče kao „isečka“ života. Kratka narativna sekvenca i brz dijalog, lagan stil i mala jezička stilizacija, sve to služi da se težište priče odloži ili prebaci na ono što nije rečeno i time eventualno produbi osnovni plan pripovedanja. Najbolje što bi tu moglo da se dogodi jeste da se priča proširi u pravcu parabole, dakle naknadno bolje opremi značenjem, a osnovna prepreka da se u tome uspe jeste preterana opuštenost. Sudbina Žurićeve proze zavisi od toga hoće li ona pronaći veličinu skrivenu od oka i slučaja, hoće li ono sitno i usputno uspeti da veže za simbolički rad nesvesnog.
ZAMKE JEZIKA: Problem male zapremine smisla vidi se najbolje u tome kako priče ne mogu da izađu na kraj sa pritiskom književnog pamćenja: književni „boršč“ na ruske teme u priči „Jedna soba u polutami“ taman je počeo nešto da obećava (uprkos Abotu i Kostelu ili Lebovskom), kad dolazi intertekstualna besmislica Burek sa Pinčonom u kojoj su slabo izvedeni pinčonovski motivi potrage i tajnih službi dokrajčeni atletičarskom asocijacijom – uz Abebe Bikilu kao šifru nema ni parodije ni humora.
Dok Žurić jednog svog junaka ostavi da spava „u mokraći“ (str. 66), Mihajlo Spasojević svoga pušta da zahrče „i, malo-pomalo – mic po mic – pljuvačka je počela da mu se sliva niz obraz“ (str.95). Fiziologija uzima maha toliko da pripovedači, a to važi i za prozu Nenada Jovanovića, imaju potrebu da čitaoca uredno izveštavaju o svakovrsnim telesnim pražnjenjima, što je valjda najniži nivo sudara sa stvarnošću. To je slaba ilustracija čak i priglupe iskrenosti. Pravo pitanje je šta sa „tuđim mislima“, „tuđim rečima“ (Spasojević, str.122), nazaustavljivim taloženjem kulture bez koje bismo se sveli na animalne potrebe tela. I ono što misle, govore i ćute, osećaju i ne spoznaju junaci uhvaćeno je u zamke jezika i kulture, samo sada ne visoke kulture, u kojoj se ogleda najbolje što je ljudski duh umeo sebi u sudaru sa svetom da predoči, već one niske, koja više nije ni pučka nego se pretvorila u običan prostakluk. No, Zola je svog junaka već ostavljao da se budi u bljuvotini od sopstvenog povraćanja, a ova pražnjenja nisu ni prineti renesansnom repertoaru, ili simbologiji kod Čosera i Rablea, da i ne govorimo o fenomenologiji olakšavanja Džojsove Moli Blum.
Gotovo kao potrebu da pokaže granicu sopstvenog pisanja upravo Mihajlo Spasojević na početku priče Mesto na kom je stajala slika uzima Džojsove Dablince, ili samo Hjustonov film po priči „Mrtvi „, da obeleži najdalju tačku do koje se može pobeći od književnog pamćenja: „pamtiti telom“ (str. 91). To ne spasava dijalog sa Tolstojem i Nabokovim o srećnim porodicama koji kao neuspela groteska završava telesnim pražnjenjem (str. 31). Spasojević bi da piše okom, zbog čega film i kamera ostaju ideal, tu je „svima sve jasno“ i zato „priče nema“ (str. 112). Ipak, Spasojevićeva knjiga završava autopoetički obeleženom pričom Labudova pesma Faustina Asprilje, po kojoj je i knjiga dobila naziv, pokazuje kako takvo pričanje nije u miru samo sa sobom i da se za nečim još uvek traga. Završavajući knjigu „nevoljama oko pisanja“ i komentarima te nevolje, i Žurić kao da daje do znanja da je na novim „poetičkim pripremama“. Simbolički potencijal Spasojevićeve proze neuporedivo je veći nego što su to „fudbalske metafore“, a njima završava i Žurićeva knjiga (čemu će se možda obradovati Vladušić).
SUMNJA: Tamo gde bi trebalo da deluje književno pamćenje, da se bogate kodovi kultura, ostala je rupa koja se kod sve trojice pisaca popunjava muzičkom svakodnevicom načinjenom od starih šlagera i evergrina, folklora i novokomponovanih gluposti, roka i džeza. Ako ostanu na površini ovi paracitati, komentari fudbala i televizijskih emisija ne doprinose ni stvaranju ambijenta ni razvoju priče. Bolje rezultate u tome daju metafore filma jer su sadržajnije, ali ni jedno ni drugo neće otvoriti pravi put do osećanja sve dok priča o ljubavi bude svedena na grotesku. Pozivi na kopuliranje i priprosti dijalozi ne mogu da otklone sumnju kako se u ovoj prozi ipak duboko čezne za nežnošću, a posebno grubost i nasilje u Spasojevićevoj prozi bude brigu – gde se rađa takva imaginacija? Čega se to njegovi pripovedači oslobađaju? Nije li nužno da priča „probije“ ovu opnu da bi stigla do pravog izvorišta simboličkih potreba? Ta poetička „defloracija“ oslobodila bi veći smisaoni potencijal i moć dočaravanja koja Spasojevićevoj prozi obezbeđuje uverljivost i podmuklu snagu. Priča deluje kao posttraumatski udarac u pleksus, zato joj je potrebna poetička obratnica, život i eros izgubljene generacije, nešto više i bolje od predočavanja nasilja i zla, perverzije i uskraćene ljubavi. Između Henrija Milera i Hemingveja, Gertrude Stajn i Anais Nin, ogroman je prostor za pripovedačka otkrića. Ovako su prave razmere tragedija kojima Spasojević pokušava da priđe sasvim blizu prepokriveni trivijalnošću.
Prozi Nenada Jovanovića svojstveno je delikatnije podizanje tenzije, suprotstavljanje urbanih scena i analitika porodičnog života, sve bez jakih reči i izraza, sa nekim tihim očajem i nezadovoljstvom za koje ne postoji razrešenje. Teret rastakanja porodice i potrebe da se ona uspostavi prati se iz priče u priču kao skrivena nit koja sve povezuje. Jovanović pri tome zadire i u tabu teme kao što su nasilje nad roditeljem i muška nevinost. Kako priče odmiču, to je potreba za suočavanjem sa pričom, kojom završavaju i Žurićeva i Spasojevićeva knjiga, sve veća. Tibet, Priča o bijelom kruhu, Plombe i Pitanje srca najbolje uspostavljaju ravnotežu simboličkog podteksta i pripovednog izraza, pa je Nenad Jovanović, prema tome, pokazao dobre rezultate i u prozi.
Vidi se i iz nove serije „Reči“ koliko je neophodno da pripovedanje sve potčini sebi. Dok je za Hegela ideal da stvarno bude samo ono što je logično, za priču stvarno zaista i jeste samo ono što je ubedljivo ispripovedano. Grubost telesnog ispoljavnja ili dočaravanje onoga što je primitivno u neprerađenom obliku ništa ne znače za priču ako ona od njih ne gradi neku bolju i umetnički vredniju simboličku predstavu. Tek onda boja poetičkog amalgama, zvuk valcera i labudova pesma postaju književno vredni.
