Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
U državi koja se na-naše-oči raspada po infrastrukturnim šavovima, u njenoj prestonici koja se ni za života naše dece neće oporaviti od besnila večitog zamenika (virus GV), ponešto ponekad još uvek izgleda kao da je sve uokolo normalno. Izbor događanja i mogućnosti za izlaske, recimo. Koncertna ponuda, najbolje
Na Tašu (stadionu malih sportova Tašmajdan u srcu Beograda) koncerti su i dalje pod budnim nadzorom 3 stuba srpske iracionalnosti: SPC, kafane i RTS-a. Renovirani stadion poslednjih sezona ponovo je ustanovljen kao najbolje mesto za veće svirke pod vedrim nebom – što više nije često ni pouzdano kao nekad – pa je ove godine lestvicu postavila domaća koncertna agencija Long Play, s dve uzastopne i odlično posećene večeri. Za prvu, atrakcija koja je „prevedena“ s (već devetog, četvorodnevnog i sve uspešnijeg) rok-festivala ove kuće, Arsenal u Kragujevcu, koji je i Svetski dan muzike obeležio efektnije od Beogradske filharmonije, ustuknule pred naizmeničnim ofanzivama pljuskova & komaraca. Dakle, Thievery Corporation (dalje: TC; osn. 1995, SAD; ranije u Srbiji 2010. i 2017.), duo koji je ranim albumima Sounds from the Thievery Hi–Fi ‘96, The Mirror Conspiracy 2000, i The Richest Man in Babylon 2002. uspešno patentirao elektronsku muziku s premazom bosa nove, džeza i daba, kasnije indijske muzike, regea itd.
Rob Garza i Erik Hilton više vole oznaku multižanrovski, a producentski pristup omogućio im je da šire sviračku ekipu, angažuju razne pevače/goste (uklj. vokale T. Heads, J. Addiction, F. Lips), koriste brojne jezike, i remiksuju svakoga od The Doors do Nouvelle Vague. I uz lavinu kompilacija, u SAD ostajući na ivici glavne struje, TC su razmerno veći u Evropi i drugde, a kao nezavisno poslujućim svakako im pogoduje internet. Od novijih izdanja preporučljiv je Saudade (2014, ESL), a tekuća turneja promoviše prošlogodišnji Treasures from the Temple, naslonjen na prethodni, jamajkanski The Temple of I & I (2017, ESL).
S ulaznicama od 2500d. na Tašu se okupilo oko 8000 posetilaca, dobro obaveštenih, raspoloženih i ubrzo razigranih. Regeuticaj novijih albuma je prevladao, provukao se poneki staritet i radijski favorit, basista se širom bine šepurio kao DJ Žex dok je još glumio Berkli-muzičara, gitarista je uzeo sitar da iznabada Crnog leptira, vokali se smenjivali, repovanje nije išlo… Ukupno, bend je zvučao kao solidnija cover-postava iz većeg ovdašnjeg lokala, bez identiteta i originalnosti. Nije da su Garza i Hilton naročito doprineli, ali da nisu došli svelo bi to i TC na tezgu ranga izlizanih Nouvelle Vague. Štaviše, uverilo bi me da u svetskom šou-biznisu postoji „srpski voz“: proslaviš se, masno prodaš turneju, tenderišeš za podizvođače, upregneš najjeftinije na put, a Ti ostaneš s razlikom u parama da uživaš i/li raduckaš šta god.
Siguran znak ovakvih ofrlje poduhvata je kad neko s pozornice već u 12. minutu nastupa objavi „Beograde, najbolja ste publika na svetu!“, a u 57. minutu počne da se odjavljuje. Makar posle još dugo/dosadno zavrtali žice sitarske i ostale. Naravno, prisutnima to nije smetalo – naprotiv – a mene samo čudi, od TC poznatih i po naprednim stavovima protiv AIDS-a, ratova, gladi, preterane eksploatacije, globalizma, za ljudska prava i sl. Zar nije to kao kad u IKEI skupo preprodaju običnu staklenu teglu? Nije čak ni brendirana, samo je poturena u prodajni objekat čuvenog proizvođača. No, ko sam ja da zakeram – najstariji u publici, i s besplatnom kartom?
Sutradan uveče, još više (oko 10.000) – sasvim drugih – ljudi, sa još skupljim ulaznicama (2500–3500d.) na istom mestu, zbog 5. ovdašnjeg gostovanja hard-rokera Whitesnake (premijerno 2006, baš Taš). Iako su počeli odvajanjem od Deep Purple, ovo nije najava hiljaditog dolaska Purple za par meseci, nego pokazatelj da i rok(enrol) još uvek može da skupi veću masu od sednica GO SNS-a po sportskim halama. U zaletu obeležavanja svojih 40 godina, Whitesnake su takođe prvobitno najavljivani za festivalski događaj van Beograda – Gitarijadu u Zaječaru – ali su tehnički uslovi presudili. Vremenske/meteo međutim nisu mogli da zauzdaju i, uveliko u drugom satu koncerta, sručio se pljusak. Bend je izdržao radno i bučno, pa i verna publika; klavijaturista nabacio ciradu i nastavio, masa skandirala … Srbine (ko da je to neka premija), sve postade (sic!) viralno, takoreći prvi put u novijoj istoriji. Što znači da je 1985. preistorija, jer su tada Bajaga i Instruktori isto na Tašu trijumfalno održali koncert pod pljuskom, samo nije bilo digitalno da se javi pa da se u kolektivnu memoriju ureže via globalno.
Only Happy When It Rains je rani, na-račun-darkera duhoviti, verovatno i najveći hit (nekad alternativnog) izdržljivog rok sastava Garbage (osn. 1993, SAD). Predvođeni Škotlanđankom Širli Menson, prodornog glasa i promenljivih oblika i boja kose, i oni su gostovali ovde (2005, EXIT, sa višečasovnim odlaganjem zbog oluje), da bi se sad pojavili na bazenima „11. april“ na Novom Beogradu. Uz ulaznice po 2500–2900d. i grupu Autopark za odgovarajući uvod, i tu beše velika gužva. Žestoki odjeci navode na pomisao da sam pogrešio provodeći to vidovdansko veče u rasprodatoj velikoj dvorani Sava centra (ulaznice 2900d.-), na koncertu Dead Can Dance (dalje: DCD, osn. 1981, Australija, i brzo preseljeni u London), u organizaciji iste agencije – Charm Music, deo mreže sa sedištem u Turskoj – čiji je i nastup Garbage.
Kreativnim vekovima pre nego su izrazi ambijentalno, new age, etno, pa i projekat upropašćeni u srpskom jeziku, gitarista/multiinstrumentalista Brendan Peri i pevačica Liza Džerard bili su osovina, pa (do neka doba i životni) tandem oko kog se smanjivao bend a širio krug saradnika. DCD su odmah postali i perjanice danas možda zaboravljene, ali tokom Novog talasa i ‘80-ih elitne, male disko-kuće 4AD i zapaženo učestvovali i u njenom studijskom superkolektivu This Mortal Coil – divnoj dodatnoj vrednosti tadašnje britanske alterscene. Lizin dramski kontraalt i pesme koje je pisala bili su crni labud za belog, prozračni lebdeći sopran Elizabet Frejzer (Cocteau Twins), a u taj raspon stao je ceo svet fantazija od kog danas gotovo ništa nije ostalo, bar ne u radu DCD. Da ne grešim dušu, antičkogrčkih i bliskoistočnih (manje muzičkih, više konceptualnih) uticaja bilo je kod DCD i ranije, ali najviše se čuju od 6. studijskog albuma Into The Labyrinth (1993, 4AD) i ne popuštaju ni posle duge pauze, na osmom Anastasis i prošlogodišnjem Dionysus (redom, 2012. i 2018, PIAS). Ničeg lošeg u tome, bar su utekli nalepnici „gotik“, jedino je manje zanimljivo ukoliko ste takvih stvari već naslušani; nekadašnja srednjovekovna, crkvena i – najbolje – sasvim apstraktna, od značenja i asocijacija oslobođena sazvučja („pusti pejzaži“) bolje su im išla, bar što se mene tiče. No, dvostruko mlađa publika očito je do nekad ezoteričnog, ovde jedva pominjanog sastava stigla drugim net-putevima, i dočekala ih oduševljena njihovom live-premijerom u Srbiji. Elektronska „geometrija“ petoro pratećih svirača (među kojima i Brendanov brat Robert, sa sve buzukijem), brojne – čak i manje izvođene – numere iz prve decenije DCD (prastari Avatar), prosečno ali poduže B. Perijevo pevanje, sve je odlično primljeno. U ogromnom belom kostimu, kao matica-mater, okrupnjala Liza zvuči i nazalno i grleno, i anđeoski i folk (u divnoj, gotovo akapela irskoj baladi Wind That Shakes The Barley), povremeno svirajući „samo njen“ jancin, kineski instrument nalik cimbalu. Amnesia je u ovom naoko obrednom repertoaru među retkim tačkama s poslednjih albuma, prvi bis je T. Baklijeva Song To The Syren (vokal Peri, nažalost ne Džerard), drugi zatvara Severance, ali ovog koncerta se neću ni setiti čim sledeći put pustim Waves Become Wings (Liza, za TMC ‘84). DCD su u zaletu priprema za obeležavanje svojih 40 godina, tako da verujem – eto ih uskoro ponovo kod nas. Svačega je još bilo zanimljivog tih koncertnih dana po Beogradu. Recimo, VIS Kongres Jehovinih svedoka s koncept-albumom Ljubav nikada ne prestaje, pa Dani orgulja od Muzeja nauke i tehnike do crkava u mirnim ulicama, sa sve širim i modernijim repertoarom, i dečijim programom. Dok se Beogradska filharmonija borila za svoje mesto (uveče) pod vedrim nebom, u njenoj sali sedmoro mladih, predvođenih pijanistkinjom Majom Bosnič, izveli su Phones:On, interaktivni koncert nove muzike. Kompozicije stranih i domaćih autora (uklj. par Majinih) na razne (audio i video) načine koriste mobilne telefone, kombinuju ih s tradicionalnim instrumentima, a pozadinska projekcija vodi nas kroz gimnastiku za uši, i posle traži da upotrebimo svoje mobilne.
Nenametljivo, briljantno, događaj sezone! Naravno, nisu sva sedišta bila popunjena, iako je ulaz besplatan (rezervisan i očitan smart-telefonski). Za kraj, jedini selfi koji nije odbojan. Iz posturaganskog Nju Orleansa, 30-i-kusur godina pošto je ovuda prvi put prošao neki marching band – odličan Dirty Dozen Brass Band – iz kolevke džeza, kao najbolja najava jesenjeg džez festivala u Domu omladine Beograda pojavio se The Hot 8 Brass Band (osn. 1995, SAD).
Naravno, moderniji od Dirty 12, imaju više fanka i repa, više pevaju, ali u korenima je i dalje ritam-i-bluz, i tradicija druge linije na paradi – to ni Bregović ne može da zatre svojim orkestrima za svadbe i sa’rane. Žestoki uživo, Hot 8 s lakoćom vuku publiku kroz rituale mnogo većih rok koncerata, i oduševljavaju obradama M. Gejove Sexual Healing i J. Division Love Will Tear Us Apart, s ovogodišnjeg, dvosmisleno naslovljenog izdanja Take Cover. Počeli su naravno ispred zgrade, i za one koji nisu platili 1000d. za ulaznicu, i unutra nas uverili da za pravi ulični ugođaj nisu dovoljni samo bubnjari – trube, braćo, trube!
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve