Bez uzmicanja

Nekoliko meseci posle postavke komada Barbelo Biljane Srbljanović, naš teatar se hrabro uhvatio u koštac s još jednim sjajnim delom još jedne velike savremene evropske spisateljice; reč je o komadu Nevinost Nemice Dee Loer postavljenom u Ateljeu 212. Pojam iz naslova funkcioniše kao misaoni lajtmotiv u kome se sustiču mnogobrojni, raštrkani, poetički raznovrsni i složeni slojevi ove drame. Sve njene, potpuno samostalne ili ovlaš povezane priče, tretiraju slična pitanja: krivicu, odgovornost, žrtvu, mogućnost iskupljenja, čežnju za nevinošću, iskušenje samoubistva u svetu blagostanja i besmisla.

Neke od njih su realistički uverljive i imaju društvenu pozadinu karakterističnu za savremeni zapadni svet, konkretno Nemačku. One se kreću u rasponu od griže savesti mladog ilegalnog emigranta iz Afrike koji je, podlegavši strahu od policijske i bolničke administracije, dozvolio da se jedna žena utopi, do preispitivanja roditelja koji su, pod teretom nemačkog osećanja kolektivne krivice, učili ćerku da bude žrtva i tako, moguće, postali odgovorni što je ona zaista završila kao tragična žrtva. S druge strane, neke sudbine su začudne i nestvarne, mada se i one mogu tumačiti nemačkim iskustvom: gospođa Haberzat prisvaja tuđe krivice da bi zadobila identitet, stekla uporište u životu.

Ove priče se pokazuju kao realistične ili začudne tek onda kada čitalac uspe da se probije do njihovih situacija i likova kroz specifičnu formu koja je, u svim slučajevima, sasvim apartna, postdramska. U njoj se vrlo slobodno mešaju dijalog i didaskalije, stalno se prelazi iz predstavljanja u pripovedanje; pojedini iskazi imaju formu pesme, dok se njihov sadržaj takođe odlikuje poetskom snagom, ali i filozofskom oštrinom. Iako imaju i parodijski prizvuk (kao sredstvo u građenju lika), filozofiranja rezignirane intelektualke Ele mogu da se shvate i kao neka misaona platforma ove drame: u savremenom svetu više nema opšteg smisla, velikih ideja, objedinjujućih sistema, revolucionarnih kretanja, ostaje samo bavljenje pojedinačnim, nesigurno povezivanje parcijalnog iskustava. Takav pogled na svet je ovde u potpunom saglasju sa svojim dramskim izrazom, jer je u oba slučaja na delu princip – fragmentarizacije.

Posle Psećeg valcera, Trga heroja, Skakavaca i Barbela, reditelj Dejan Mijač još jednom se suočio sa veoma složenom formom i odgovarajućim značenjima, potvrđujući tako da ga danas u pozorištu zanimaju samo veliki izazovi, složene zagonetke koje treba razotkriti. I ovog puta Mijač je proniknuo u svu tu složenost i osobenost, ali je, kao ni u ranijim slučajevima, nije artikulisao ekstravagantnim rediteljskim postupcima. Naprotiv, drami je prišao iz svog pozorišnog iskustva, što je sasvim legitiman pristup, koliko god je legitimno i očekivanje da radikalni dramski jezik iznedri i isti takav teatarski jezik. Mijačev scenski koncept zasnivao se na simultanom prostoru (scenografija Juraja Fabrija) s nekoliko punktova razdvojenih providnim ekranima; glumci su sve vreme na sceni i u toku promena uvek nam se ponovo prikazuju. Ovo rešenje ima puno opravdanje u tome što su sudbine pojedinačnih likova samo kockice u mnogo većem mozaiku, kao i u tome što pitanja koja pokreće delo – krivica, odgovornost, žrtva – ne dozvoljavaju uzmicanje, sakrivanje iza kulisa i u garderobi. Ta pitanja su uvek tu, kao sudbina.

Kao i u nekim ranijim predstavama, Mijač je i ovde tačno prepoznao komični aspekt komada i štedro ga preneo na pozornicu. Međutim, bilo da ih reditelj nije dovoljno suspregnuo, bilo da su mu se naknadno oteli, pojedini glumci su isuviše igrali na komički efekat kod publike, a neki su imali i izlišnu potrebu, proisteklu iz iskustva realističke glume, da isuviše oštro razdvajaju pripovedanje od igre iz lika, iako su u drami ti prelazi neprimetni. Bravura Gordana Kičića i Srđana Timarova kao repera-samoubica sigurno je efektna, ali se u njoj potpuno gubi tragički ton njihove priče, ta spoznaja da bol ne može i ne treba da se zaboravi, jer se u njemu sadrži naš identitet. Komičkog preterivanja bilo je i u liku gospođe Cuker, koja svoj mizeran život hoće da poboljša ulepšavanjem svoje prošlosti i zagorčavanjem ćerkine sadašnjosti (Ljiljana Dragutinović), ali posebno u liku Ele, grubo svedenom, u igri Aleksandre Janković, na parodiju intelektualke u farsičnom sukobu s mužem, iako je, zapravo, reč o složenom spletu prezira i zavisti prema čoveku koji, za razliku od nje, može da se iskreno posveti malim stvarima i smisao nađe u lepoti.

Većina glumaca ostvarila je potrebnu meru, te ponudila galeriju vrlo upečatljivih tragikomičnih likova. Od stondirane, umrtvljene, bizarne, zgažene Roze, koja još uvek ume da čezne i želi (Nada Šargin), preko nekako dečački ljutitog i uvek zbunjenog Elizija (Goran Jevtić), do sumanute, opsesivne, u svoj svet zatvorene i sasvim nesrećne gospođe Haberzat (Dara Džokić). Veoma upečatljivu epizodu doneo je Bojan Žirović tumačeći, bez imalo karikiranja, lik gej doktora koji se bori s osećanjem krivice zbog samoubistva svog usputnog ljubavnika. Možda i najjači dramski naboj ostvario je mladi, daroviti i sve zapaženiji Nikola Rakočević u liku ozbiljnog, dubinski ustreptalog, ponekad i fanatičnog Fadula, koji kao da još uvek ima iluziju da su u ovom svetu mogući veliki iskupiteljski postupci, da se nevinost zadobija ili vraća plemenitim delima… Bez obzira na oscilacije u glumačkoj igri, a imajući u vidu težinu zadatka, na kraju se zaokružuje utisak o jednom umetnički veoma značajnom projektu koji služi na čast repertoarskoj politici Ateljea 212.