Za mesec dana, na ovogodišnjem Beogradskom festivali igre bilo je 34 izvođenja 18 kompanija iz 12 zemalja sveta na 10 lokacija u Beogradu, Novom Sadu i Subotici
U ovdašnjim krugovima medijske i kulturne scene Beogradski festival igre je asocijacija na miljenika vlasti, zato što godinama unazad na konkursima Ministarstva kulture za sufinansiranje programa i projekata dobija najviše novčane iznose. S obzirom da je direktorka ovog festivala Aja Jung bila druga na listi SNS na izborima za Beograd 2018. godine (pa je odustala), kao i da podržava vlast, pomenuta asocijacija je razumljiva.
Ali, šta god da su motivi i razlozi tradicionalnoj izdašnosti Ministarstva kulture prema Beogradskom festivalu igre, nepravedno bi bilo ne primetiti da je taj novac dobro upotrebljen.
Upravo završeno 21. izdanje Beogradskog festivala igre trajalo je mesec dana na deset lokacija u Beogradu, Novom Sadu i Subotici. Bilo je 34 izvođenja 18 kompanija iz 12 zemalja: SAD, Kina, Kanada, Izrael, Australija…, a sve to je odgledalo 17.000 ljudi. 
Onima koji kažu da je program bio na visokom nivou se može, a i ne mora verovati, ali je činjenica da su na ovom festivalu bili selektori i slični profesionalci zato što im je bilo lakše da dođu u Beograd i na jednom mestu odgledaju sve što ih zanima, nego da putuju po svetu.
Shodno sloganu „Savršene različitosti“, predstavljeni su najraznovrsniji žanrovi savremene igre, od kamernih do velikih produkcija.
Najveću medijsku pažnju, organizatori kažu da je ove godine bila zavidna, dobili su Joan Buržoa i njegova Neuhvatljiva tačka odlaganja, vodeći koreografi današnjice Damjan Žalea (Proklizavanje) i Šaron Ejal (SAABA), u izvođenju Kompanije igre Opere Geteborga, i slavna Kristal Pajt sa Skupštinom – izvođenje u Novom Sadu je bila međunarodna premijera, i svakako Aurelija Tijere Čaplin, unuka Čarlija Čaplina, u komadu Zvona i čini.
U jeziku su naše pojedinačne svijesti, u jeziku je sve moje (i tvoje!) ja. Nas samih izvan jezika nema, ili nas ima na onoj razini na kojoj ima virusa i bakterija. Nisam, nažalost, religiozan, ili to nisam do one mjere koja bi mi pružila utjehu, ali bih, recimo, mogao povjerovati da je jezik Bog. Dakle, ne da je jezik od Boga, nego da je baš Bog
Autoput zločina, scenario i režija Bert Lejton, uloge Kris Hemsvort, Hale Beri, Mark Rafalo i Beri Kigan Je l’ ovo čudo radi?, režija Bredli Kuper, uloge Vil Arnet i Lora Dern
Momo Kapor, Una, režija Dejan Projkovski,
uloge Nikola Ristanovski, Magdalena Mijatović,
Marko Gvero, Sena Đorović; Zvezdara teatar, Beograd
Pisac Miljenko Jergović za „Vreme“ priča o knjizi „1983“ gde se sudara sa 17-godišnjim sobom. I pomalo priča o nama, društvu i politici
U Beograd konačno stiže Brent Sadler koga na N1 i Nova TV očekuju kao glavnog cenzora. Da li su dani profesionalnog novinarstva na televizijama koje kidaju živce Vučiću odbrojani
Zašto su naprednjački nasilnički eskadroni tri puta palili cvećaru „Imela“ Jovana Nenadića. Šta im je bio cilj? I zbog čega se ovo nedelo odnosi na sve građane Srbije
Aleksandar Vučić nudi da Srbija uđe u EU i bez prava veta. Takva trgovina – geopolitički interes EU za interes režima da večno vlada – bila bi pogubna po građane Srbije
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
