Imao sam utisak da ležeći na propalim Greberovim stvarima, zapravo ležim na poslednjem rtu starog DDR–a, koji će turski moleri pod Gruhmanovom komandom već sutradan potopiti u jednolično more nove uređenosti. Pre nego što to učine, moraću da skupim svoje stvari i krenem na jug. Ka svome poslodavcu, kome ću ponuditi kasete sa nepotpunom Arifovom pričom. Ne znam da li će ga to zanimati. Danas sve užasno brzo prestaje da interesuje ljude, naročito nečija nesreća. O tome više ni knjige ne govore.
Ima nečega u tome da knjige koje su danas „in“ obazrivo ali uporno izbegavaju ljudsku nesreću, barem onu izazvanu kovitlanjem i praćakanjem istorije, kao da je šugava: to, naime, ili nekako nije „politički korektno“, ili je, naprotiv, isuviše „politički korektno“ za ukus one i onakve publike – vaspitavane na ideološko-patriotskim Velikim Naracijama čiji perverzno izbaždareni patnjomer registruje samo ono što narečenim Naracijama ide u prilog – koja bi radije da živi i umre sa svojim omiljenim predrasudama, ili pak naprosto „nije dobro za prodaju“… Utoliko gore citirani iskaz naratora romana Saše Ilića Berlinsko okno (Fabrika knjiga, Beograd 2005) možemo shvatiti i kao ironijsko-autopoetičku proklamaciju. Jer Berlinsko okno jeste, po svojim najbitnijim osobinama, (samo)svesna kontra toj vrsti eskapizma.
Nastavljajući plovidbu otprilike na onom kursu koji je naznačio njegov zapaženi prvenac Predosećanje građanskog rata – a kojim je 2001. Samizdat B92 otvorio ediciju „Reč“ – Saša Ilić svog pripovedača ovaj put odvodi u savremeni Berlin, ali ne na neku narkofilsko-postistorijsku Love Parade raspašojku ili makar na demonstracije neke od tamo vazda jakih a sada i globalno pomodnih levo-anarhističko-alterglobalističkih supkultura (mada i toga u Oknu ima, makar zarad lokalnog kolorita), nego ponajpre opet u potragu za „duhovima Balkana“: naratora je, naime, u centar Brandenburga i prestonicu staro-nove Nemačke poslala stanovita nevladina organizacija (aha!) ne bi li beležio i istraživao storije onih koji su čak tamo utekli od balkanskog ratnog amoka. Ali, ne može se doći i ostati u Berlinu a da se ne postane Berliner, ne može se goloruk čeprkati po obraslom otrovnom korovnjaku i koprivnjaku Istorije a da se ne ogrebeš o neku od bezbrojnih nemačkih priča, koje su postale – ne bez predobrih razloga – teško izbežna paradigma organizovanog Zla (te stradanja, ali i otpora) u dvadesetom veku. A ta će se priča otvoriti pred našim pripovedačem kroz razgovore s njegovim stanodavcem Viktorom Greberom, jednim postarijim (istočno)berlinskim gospodinom koji će u ovoj Najnovijoj Nemačkoj, iznova srećno ujedinjenoj, životariti kao istorijski relikt, kao čovek-u-odumiranju kojem je preostalo još samo da pred nekim bizarno zainteresovanim Balkancem još jednom, poslednji put, provetri svoje ormare iz kojih ispadaju leševi sa poluvekovnim stažom… Sve dok neopozivo ne nestane, kao i DDR, koja ionako nikada nije bila „baš stvarna“, koja je ionako zapravo bila država-iz-staklenika (ni mirisa ni ukusa – samo izgleda kao da je neki samoodrživi entitet), to jest nekakav aistorijski hologram Novog Sveta, dočim je sve loše iz Starog – nacističko nasleđe pre svega… – „velikodušno“ prepušteno onoj „grešnoj“, Zapadnoj.
Ilić „nemačku priču“, kojom dominira simbolički centralni lik Ize Fermeren, predratne nemačke kabare-pevačice koja je svoj javni prkos nadolazećem nacističkom brutalnom prostaštvu platila odvođenjem u logor (a „problem“ sa svim izama fermeren ovoga sveta je što filistrima oduzimaju izgovor da Otpor nije moguć…), uglavnom bez većih problema pretapa tj. kombinuje sa balkanskom, onom kojom defiluju likovi obeskorenjenih post-YU emigranata. Bivajući više na svom terenu, Ilić se tu – gradeći likove koji su mnogo više od manekena ovakvih ili onakvih ideja i svetonazora, koji su, dakle, pojmljivi kao deo realne ljudske supstance koja je preko glave preturila agoničnu deceniju potkontinentalnog mahnitanja – razmahuje kao pripovedač, naročito u građenju dvosmislenog (jednoiposmislenog?) odnosa između „glavnog“ junaka i Lucije, devojčice lolitaste dobi, pripadnice virtuelne, „avetajuće“ zajednice onih koji više ne pripadaju nigde, te utoliko više i očajnije teže za pripadanjem. Ono što je isprva trebalo da bude plaćena (iliti „budžetisana“) potraga za Pričama pretvara se u „samosvrhovitu“ strast, u istraživanje koje ima svoje, autonomne zakonitosti, i koje naratora dovodi do storije o Beograđaninu Arifu Hodžiću, jednom dirljivom egzemplaru onog sloja naivne, idealistične, možda plemenito slepe „dece komunizma“ – koju pričaju njegove ćerke, malo se nadopunjavajući malo se razilazeći, kao kakvi postapokaliptični evangelisti u melanholičnom severnom (samo)izgnanstvu – a koja će dočekati Buđenje Đavola spokojno dremajući na vlastitom pragu, sve dok ne bude prekasno. E, taj će tužni Arif u zlo doba – zgađen već onim što je postalo i ostalo od njegovog života, sve skupa sa onom bezvrednom kramom dotadašnjih verovanja i ubeđenja – krenuti na put u zavičaj, od Beograda pa „vlakom prema jugu“, i to baš onim koji prolazi kroz malu, beznačajnu stanicu Štrpci, gde se neko sprema da dočeka i ugosti umorne putnike… Ali bez hleba i soli. Ilić tako uvodi u srpsku prozu jedan više nego traumatičan „realnoistorijski“ motiv, ali još je upečatljivija od toga ona kafkijanska teskoba koja je Arifa prethodno skolila u (pred)ratnom Beogradu, ono lepljivo, teško i tmasto osećanje naprasne, ničim konkretnim izazvane Drugosti, „nevidljivosti“, odstranjenosti, a koje se „preteranim“ ili čak „veštačkim“ može učiniti samo nekome ko ne samo da ne zna, nego i neće da zna šta i o čemu uopšte priča.
Napisati i objaviti ovakvo Berlinsko okno u neku je ruku rizično – ako ništa drugo, zbog svih onih mogućih, očekivanih, tja – zapravo sudbinski neizbežnih namernih nerazumevanja koja će ga (is)pratiti. Deo toga je već stigao na piščevu adresu, recimo kroz tobož sarkastične, u osnovi naprosto bestidne primedbe o NVO–estetici ili tako već nečemu. Kad smo već kod „nemačkih priča“, šta li bi bilo i na šta li bi ličilo da su, na primer, posleratni nemački kritičari uz tu specifičnu vrstu jeda (političkog do srži, upravo kroz licemerno propovedanu nepolitičnost i neutralnost) pratili rane romane Bela ili Grasa? Kako god, Berlinskim oknom je Ilić zadao sebi ambiciozan zadatak, i sasvim solidno ga je ispunio, mada bi rezultat bio i bolji da je pisac umeo da malo bolje „obuzda“ tekstualnu građu: roman bi samo dobio da je malo kraći. A koji je to bio zadatak? Jel „angažman“? Jel humanizam & renesansa? Pa ne, zapravo: samo nešto malo volje da se odvažiš da se, kad već nisi blesav, ne praviš blesavim. Pa makar ti to bilo i zamereno od Marka i Janka.
