Beljanski, prijatelj umetnika

U Spomen-zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu nedavno je otvorena izložba „Ignjat Job (1895–1936): Vatra Mediterana“. Pre nje posetioci su mogli da pogledaju izložbu „Petar Lubarda 1907–1974–2017“, koja sada gostuje u Beogradu u Kući legata. Oba umetnika, Joba i Lubardu, povezuje kolekcionar Pavle Beljanski, vlasnik nekoliko njihovih dela. Ove godine navršava se šest decenija od kada je Pavle Beljanski potpisao ugovor o darovanju svoje umetničke zbirke Novom Sadu.

IGNJAT JOB: Tokom kratkog života Ignjat Job (1895–1936) naslikao je preko 200 slika, a najveći deo poslednjih sedam godina pred smrt. „U tom zgusnutom vremenu, slikar je radio grčevito, shvatajući slikanje kao euforičnu, čisto instinktivnu reakciju na zbivanje iz svoje bliske stvarnosti, ali i duboko osobnih doživljaja. Motivi su mu, zapravo vrlo jednostavni: to su prizori iz svakodnevnog života u pretežno malim mestima mediteranskog podneblja“, piše Zvonko Maković u katalogu izložbe. Ješa Denegri svrstava Ignjata Joba u korpus hrvatskog i jugoslovenskog ekspresionizma i piše o njegovom slikarstvu da je „euforično, ali i poetizirano viđenje prirode, a u njegovom načinu predstavljanja predmeta logika motiva ostaje sačuvana ispod jednog dinamičnog slikarskog postupka, u kome niz slobodnih poteza, zapeta i udaraca kistom aktiviraju slikanu površinu, dok boja, posebno u lokalitetu mora, krovova kuća i krošnji stabala, dopire do čistih sazvučja plavog, crvenog i zelenog“.

Ignjat Job rođen je u Dubrovniku, bio je oženjen Srpkinjom i živeo jedan period u Srbiji. Zbog bolesti, poslednje godine života, koje predstavljaju i njegov najplodonosniji umetnički period, proveo je u Supetru na Braču. Njegov život obeležile su i brojne tragedije – smrt starijeg brata Cveta, koji je takođe studirao slikarstvo i imao veliki uticaj na njega, kao i smrt sina Rastka. Sa izbijanjem Prvog svetskog rata, Joba sa grupom rodoljuba hapse i šalju u zatvor. Izbavlja ga očev prijatelj dr Božo Kurajica, upravitelj duševne bolnice u Šibeniku. Job simulira ludilo i provodi dve godine u ludnici, što takođe na njega ostavlja veliki trag.

Izložba u Novom Sadu predstavlja fragment velike retrospektivne izložbe koja je prošle godine prikazana u Galeriji Klovićevi dvori u Zagrebu, na kojoj su izložene i slike iz Srbije. Izložbu je pratilo obilje dokumentarnog materijala – njegove crteže, pisma, lične predmete. Na izložbi u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog izloženo je oko 40 njegovih dela. Po rečima dr Jasne Jovanov, upravnice Spomen-zbirke, ovo je monogramska izložba, dovoljna da prikaže slikara Ignjata Joba kakav nije viđen kod nas dugi niz godina: „Dobar deo afirmacije Ignjata Joba odigrao se na salonima beogradskim, kada su ga kritičari kao što je Dragan Aleksić ili Todor Manojlović hvalili. Njegove slike su uvek bile izdvajane iz mase i apostrofirane i zbog svog kolorita i te ekspresije. Ne zove se džaba „Vatra Mediterana“, to je jedna užasna energija koja kulja iz njih i upravo to je ona energija koju je Pavle Beljanski prepoznao kao vrstu likovnog izraza koji se uklapa u njegovu kolekciju. Zato je odabrao nekoliko antologijskih Jobovih dela koja se nalazi kod nas, tako da će na taj način biti zaokružena ova postavka. Tokom postavke ćemo organizovati razgovore, predavanja, stručna vođenja, kao i projekciju TV filma koji je Hrvatska televizija snimila o Jobu, u želji da prikažemo jednu celovitu umetničku ličnost, jer ko zna kada će ponovo Job doći u naše krajeve. Nažalost.“

PETAR LUBARDA: Velikim retrospektivnim izložbama u Dvorcu Petrovića Centra savremene umetnosti Crne Gore u Podgorici, Spomen-zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu, a trenutno u Beogradu u Kući legata, obeležava se 110 godina od rođenja Petra Lubarde. Ova izložba je pokušaj da se objedini celokupno Lubardino stvaralaštvo – od prvih iskoraka u svet umetnosti kada je izlagao u Rimu, Pariskog perioda, nastupa na Svetskoj i drugim izložbama u inostranstvu, do perioda posle Drugog svetskog rata kada je postao možda najafirmisaniji jugoslovenski umetnik u svetu. Na izložbi u Beogradu prikazano je 30 dela, kao i bogata arhivska građa.

Po rečima Jasne Jovanov, direktorke Spomen-zbirke Pavle Beljanski, do ideje za ovu izložbu se došlo sasvim slučajno, dok su testirali kako se mogu povezati različite odrednice njihove baze podataka. „Nametnulo se da je ovo godina njegovog dvostrukog jubileja, 110 godina od rođenja i 80 godina od nagrade Grand Prix na međunarodnoj izložbi u Parizu. Odlučili smo da u celu priču uključimo i Kuću legata. Autorke izložbe, Milena Kvas iz naše kuće i Dina Pavić iz Kuće legata, izgradile su priču od dokumenata i slika koje poseduju naše dve kuće. Mislim da smo postigli da isti materijal u svakom prostoru bude dovoljno rečit i da dobro komunicira sa publikom. A publika je dobro reagovala i u Podgorici, u Novom Sadu izuzetno, posetioci su dolazili i dok smo skidali izložbu.“ Za vreme trajanja izložbe u Novom Sadu održan je i naučni skup o Petru Lubardi, na kome je učestvovalo desetak stručnjaka iz Makedonije, Crne Gore i Srbije. Bilo je reči i o ilustracijama knjiga, restauraciji Lubardinih slika, i o „istorijskim“ kompozicijama… a zbornik radova sa skupa objaviće Kuća legata.

PAVLE BELJANSKI: „Dragi Gospodine Beljanski, izvinite što moram da vam se prvi put ovako obratim. Znajući da je vaše mišljenje o meni bez ikakve predrasude. Takođe, vi ste od onih rijetkih ljudi kao što su i umjetnici. Ja se nalazim u jednom očajnom materijalnom stanju…“, početak je pisma Petra Lubarde upućenog Pavlu Beljanskom. To je jedno od mnogih pisama koja se mogu naći u zaostavštini Pavla Beljanskog a koja su mu slali danas poznati umetnici. Beljanski, diplomata od karijere, sa velikom ljubavlju sakupljao je umetnička dela sa istančanim ukusom. Nazivali su ga mecenom, a u svom legatu ostavio je 185 dela od 37 autora. Reč je o najznačajnijim delima srpske umetnosti prvih 70 godina 20. veka. Doktor Jasna Jovanov priča da je „Pavle Beljanski dugo godina živeo u Parizu i imao je prilike da upozna mnoge umetnike. Mnogi su i čuli za njega pa su mu se obraćali za pomoć. I sama ideja da kupuje njihove slike proistekla je iz saznanja da ima mnogo mladih umetnika koji teško žive, koji se bore i za život i za afirmaciju, bilo u Parizu, bilo ovde. Kada im je trebala pomoć, ako nikako drugačije nije mogao da pomogne, otkupljivao je slike. Tako je počela da se stvara i ova kolekcija. On nije bio čovek koji se družio sa slikarima, koji je sedeo u kafanama, on je bio diplomata, pomalo distanciran, ali uvek spreman da pomogne, bilo da su u pitanju dokumenta, novac, ramovi, pa i farbe za kosu za neke slikarke.“

Tokom Drugog svetskog rata članovi najbliže familije Pavla Beljanskog stradaju u nemačkom bombardovanju. Posle rata, 1957. godine on zaveštava sva dela iz kolekcije Novom Sadu i „narodu Autonomne Pokrajine Vojvodine“, a darodavni ugovor uključuje izgradnju zgrade, današnje Spomen-zbirke u vreme kada je bilo neuobičajeno da privatno lice pokloni takvu zbirku, a država obezbedi uslove. Spomen-zbirka Pavla Beljanskog danas je jedna od institucija najviše otvorenih ka publici, sa mnoštvom pratećih programa i bogatom saradnjom sa različitim ustanovama. Ali za to je, po rečima dr Jasne Jovanov, bilo potrebno mnogo truda.

„Mi bez publike ne postojimo, nema druge istine. Ali, godine ratova, sankcija, svega što se dešavalo, zatvorile su muzeje, i kada sam došla u Spomen-zbirku ona je bila jedna mračna institucija, ugašenih svetala, zaključana. Prva revolucija je bila kada smo otvorili vrt za publiku, druga kada smo napravili press konferenciju. To danas zvuči čudno. Treća revolucija je bila kada smo promenili koncept dečijih radionica, da to budu stvarno radionice, a ne ‘precrtavanje’. I četvrti korak je bio da uvedemo inkluzivne programe, posebno program ‘Dodirni i oseti’ za slepe i slabovide. Ali i inače je nama veoma stalo da publika bude što bolje obaveštena, da učestvuje u našim programima. U skoroj budućnosti planiramo da uvedemo neke mlade ljude u susret 2019. godini kada će Novi Sad biti evropska prestonica mladih. Želimo da inkorporiramo celu tu generaciju, koja je naša buduća publika i od koje očekujemo da se uključi u programe, da bi mogli da nastave našu misiju. Mi smo uvek vezani onim što je odredio Pavle Beljanski – da se dodeljuje nagrada za najbolji diplomski rad, da dobitnici ‘žive’ u našoj kući, da njihov profesionalni život, bez obzira šta radili, bude vezan za nas. Bitno nam je da se pokaže da misija čoveka koji je mnogo učinio za sve nas nije bila uzalud i da ima smisla to što je učinio.“