Beda i zlo, uzrok i posledica

Prva premijera u „novoj normalnosti“ u Beogradskom dramskom pozorištu je Ružni, prljavi, zli u dramatizaciji Slobodana Obradovića i režiji Lenke Udovički. Ova predstava je nastala na osnovu čuvenog istoimenog italijanskog filma iz 1976. godine reditelja i scenariste Etorea Skole, koji govori o životu jedne porodice u kartonskom naselju nadomak Rima sedamdesetih godina 20. veka. Film je svojevrsni omaž italijanskom neorealizmu, naročito filmovima Vitorija de Sike i Federika Felinija, mada ima sasvim drugačiji pristup temi. U neorealizmu je siromaštvo opšta situacija, kod Skole je to karakteristika izdvojene, zatvorene male zajednice. Dalje, neorealizam je priče iz surovog, sirovog i bednog miljea posleratne Italije ogrtao dozom sentimentalizma i humanosti i insistirao na čovečnosti ljudi sa društvenog dna želeći da kod publike izazove saosećanje. Etore Skola sentimentalizam zamenjuje groteskom, a melodramu apsurdom. On insistira da beda čoveka čini ružnim, prljavim i zlim kako i kaže sam naslov filma. U njegovim junacima, osim devojčice sa žutim čizmama, nema ničeg lepog ni humanog, a sam autor ne nudi nikakav izlaz i ukazuje na trajnu izolovanost junaka od dobrobiti savremenog, urbanog društva. Film prikazuje široku fresku različitih likova sa društvenog dna: prostitutke, džeparoši, prosjaci, skitnice… Epizode iz života kartonskog naselja su labavo povezane zapletom koji ima osnovu u antičkoj komediji: Otac porodice, pohotni i škrti starac, skriva novac koji je dobio kao premiju od osiguravajućeg društva, a za koji svaki član porodice misli da mu pripada i da bi tim novcem mogao da se izvuče iz bede. Kada se otac zaljubi i odluči da novac proćerda sa prostitutkom Izidom, porodica odluči da ga otruje, ali u tome ne uspeva. Otac se sveti tako što prvo pokuša da zapali kuću, a zatim da je proda drugoj porodici. Na kraju svi završe zajedno u istoj kući, u još većoj bedi koju odražava sada trudna devojčica sa žutim čizmama koja nemoćno okreće glavu od lepog Rima u koji je želela da se preseli na početku filma.

Pozorišna adaptacija ovog filma je deo repertoarske politike Beogradskog dramskog pozorišta koju forsira upravnik Jug Radivojević i koja bi ovo pozorište verovatno učinila jednim od zanimljivih u gradu da ga nije omela korona. Cilj je napraviti predstavu koju će publika rado gledati i preko gostovanja umetnika iz regiona uvezati pozorište sa drugim centrima. Adaptacija poznatih umetničkih filmova (pre ovoga Sumrak bogova i Ko se boji Virdžinije Vulf) obezbeđuju i popularnost i solidan umetnički nivo. Pozorišnu adaptaciju filma Ružni, prljavi, zli potpisao je, kao što smo već rekli, cenjeni i nagrađivani dramaturg sada već mlađe-srednje generacije Slobodan Obradović. Dramaturg je sledio filmsku priču i uvrstio u tekst predstave najpoznatije scene iz filma, ali ih je stilski pomerio. Akcenat je stavio na grotesku i apsurd tako da je pozorišna adaptacija stilom negde između Kralja Ibija ili Brehtove Prosjačke opere. Ovoj stilizaciji značajno doprinosi govor likova. Ostavljena su italijanska imena i toponimi, ali su u jezik ubačene tipične srpske psovke, kolokvijalni savremeni domaći žargon, upadice, izrazi i opservacije iz beogradskog urbanog intelektualnog miljea. Mešavina lokalnog i globalnog čini da predstava, za razliku od filma, ne govori o bedi u jednom naselju, već o opštoj bedi savremenog društva. Za razliku od filma gde je zlo posledica bede, u predstavi je beda posledica zla to jest grabljivosti oca porodice. Ova intervencija je naročito očigledna na početku i na kraju predstave. Glavni junak predstave i filma pater familijas Đaćinto Macadela ima monologe u kojima govori o porodici, ali se u stvari obraća publici kao svojoj porodici. Na početku predstave Đaćinto psuje i vređa svoju porodicu, a na kraju predstave direktno preti da će spaliti i uništiti sve i svakoga da bi zadovoljio svoju gramzivost. U ovoj tački predstava raskida sa filmom i govori o autorovim opservacijama o savremenom društvu u kome je, po njegovom osećanju, gramzivost postala vrhunska vrednost. Ovom intervencijom je Slobodan Obradović priču približio našem duhu vremena te slutimo da će mnoge u publici podići jeza od nekih replika i komentara.

U scenskoj postavci rediteljka Lenka Udovički je potpuno odustala od verizma i sasvim pomerila predstavu ka stilizaciji i groteski. U tome joj je pre svega pomogao Staša Zurovac koji je radio koreografiju i scenski pokret. On je učinio da porodica Đaćinte Macadele deluje kao homogen glumački ansambl. Naročito je efektan početak predstave kada čitava porodica iz dubine scene bukvalno izmili na proscenijum vukući očev krevet kao neku vrstu prestola kralja bednika. U saradnji sa glumcima Staša Zurovac je nastojao da svakom liku da individualnost što je veoma važno budući da se dramaturgija predstave sastoji od niza glumačkih minijatura. Najveću transformaciju je doživeo Jovo Maksić koji se bukvalno do neprepoznatljivosti transformisao u Babu to jest Đaćintovu majku. Svi glumci su napravili lepe minijature i čini nam se nepravednim izdvajati pojedince. No ako bi smo to ipak morali da uradimo istakli bismo Aleksandra Jovanovića koji igra transvestita i nesuđenog modnog kreatora Plinija, Nađu Sekulić, veliku majku porodice, i Marka Gvera koji se tokom predstave čak tri puta transformiše (igra prodavca, vračaru i sudiju). Glumački ansambl i koreograf Staša Zurovac su, verovatno kroz improvizaciju, razvili čitav niz duhovitih scenskih rešenja: WC je ispovedaonica, točak i konopac su motor, krevet je presto… Prilično smo sigurni da brojne vrcavosti u minijaturama ne bi bile moguće da se u čitav posao nisu uključili izvanredni scenograf Aleksandar Denić i kostimografkinja Bjanka Ažić Urusulov koji su, svako sa svoje strane, doprinosili igri i karakterizaciji likova. Na koreografiju pokreta prirodno se nadovezuje zvuk predstave. Kao što su glumci kroz pokret i igru sa predmetima dočaravali scenu i atmosferu to isto su uradili sa zvukom. Predstava zaista obiluje veoma zanimljivim i duhovitim pojedinačnim rešenjima. Međutim, početni zamah koji je predstava dobila koreografijom, scenografijom, kostimom i ansambl glumačkom igrom rediteljka nije uspela dalje da razvije. Čini se da nije ni mogla jer se priča predstave za razliku od filma razvija ravno. U filmu se nakon slikanja favele dolazi do preokreta u priču uvođenjem Izide, groteskne felinijevske erotske figure predivnih očiju. Otac porodice se iskreno, potpuno i na svoj način zaljubljuje u Izidu tako da čitav zaplet postaje apsurdno sentimentalan. Nasuprot tome pozorišna Izida (Iva Ilinčić) jednostavno ne može da doda tu dimenziju predstavi. Strast kao faktor promene ostaje deklarativna, a transformacija glavnog junaka nejasna. Posledično rasplet više proizilazi iz osećanja da to tako biti mora, jer se ništa ne može promeniti, a ne iz očigledne potrebe dramaturgije predstave. To se logično najviše odražava na igru glumca Ozrena Grabarića koji igra glavnog junaka Đaćintu Macadela. Njegov Đaćinto je jedan drčan, bezobziran tip nalik na Brehtovog Pičama, vlasnika firme „Prosjakov prijatelj“. S tim u vezi sasvim je ubedljivo njegovo obraćanje publici na početku i kraju predstave, ali nije jasan razvoj lika. No, to i nije do samog glumca, već više do postavke, a ponajviše zbog našeg ukupnog osećanja sveta koji stvaraoci ove predstave jako dobro prezentuju na sceni. Ceo svet je kartonsko naselje, svi smo ljuta sirotinja, svi smo ružni i prljavi, a otac porodice je zao i obećava nam i mnogo gore dane. Izlaza, dakle, nema. Šta nam je činiti? Da sedimo i plačemo nad svojom sudbinom? Ili da ipak odustanemo od sopstvenog weltschmerza koji ova predstava dobro odražava.