Prvo o koncertu. Koja je uspeo da sa novom postavom ponovo napravi muzički događaj u Beogradu. Smestivši se hrabro između dva „pucačka ansambla“ – Blues Explosion 11. i Paradise Lost 24. maja – Disciplina je kičme odsvirala još jedan povratnički, urnebesno glasni koncert, koji je bukvalno pretio da sruši bioskopsku salu Doma omladine u Beogradu.
Sala je bila popunjena „taman“ – da te niko ne gazi, ali i da možeš da osetiš znoj svojih „koncertnih saboraca“. Kao što se već dogodilo sada već daleke 1997. godine kada je Koja svirao u znatno većem prostoru Avala filma, tako je i u subotu uspeo da od relativno prostrane sale napravi intimni klupski ambijent u kome je publika igrala i pevala svih dva i po sata trajanja svirke. Pored Koje na bini su bili nova pevačica, novi bubnjar i novi perkusionista, ali su sve i zaista sve oči (i uši) bile usmerene ka čoveku koji nikada nije prestao da bude zvezda. Otud je možda čudno izgledao prvi red u kome mlada ženska populacija igra sve vreme, fotografiše grupu mobilnim telefonima i pokušava da rukama dotakne Koju kada se ovaj malo približi kraju bine. Grupa je krenula sa starim hitom (ako se može staviti takva odrednica uz Kojine pesme) Svi za mnom. Na početku, videlo se da je bend uigran ali pomalo nesiguran jer ih je iznenadilo oduševljenje koje je dolazilo iz publike. Odlično raspoloženje kao da je malo zbunilo i Koju, ali već sa drugom „temom“ Političari virusi (koja je ujedno novi singl i najava novog albuma) barijera je probijena i nadalje komunikacija se odvija besprekorno. Možda iznenađujuće mlada publika dala je sve od sebe da se dobro provede i Disciplina im je to vratila iz sve snage. Verovatno se nije dogodilo od davnašnjih koncerata Džonija Štulića u istom prostoru da neko svira čitav nastup bez ikakvog prekida, praveći jedino balans između pesama na srpskom i engleskom jeziku. „Stariji poštovaoci“ Kojinog dela dočekali su da napokon čuju pesme otpevane na srpskom, što nije bio slučaj dok je Disciplina bila internacionalni sastav. Kako je koncert odmicao bend je bio sve opušteniji, muziciranje je bilo sve preciznije i čistije, a publika je uporno pratila zabavljajući se kao na nekoj žurci elektronske muzike. Koja je odgovorio na insistiranje auditorijuma svirajući dva dobra bisa. Na drugom se potpuno opustio i igrao sa pevačicom shvatajući da je te večeri možda uspostavljena neka nova veza između njegove nepokolebljive umetnosti i „novih mladih“ koji se nisu ni rodili kada je Disciplina počinjala.
Vitalnost je glavna Kojina osobina i najvažniji element njegovog muzičkog izraza. Svojim novim početkom u Beogradu Koja je opet doneo svežinu i dečju razuzdanost na muzičku scenu. Ako „scena“ postoji. Potvrdio je da je i dalje nov („Evo mene opet, evo mene opet“), i kada se ponavlja (insistiranje da nova pevačica peva onako kako je pevala tamnoputa Bebe u prethodnoj postavi), jer je količina njegove samosvesti nešto što nikako ne opterećuje. Ono što je možda tužno za Srbiju (a i šire) jeste činjenica da neko ko „prži“ 25 godina i dalje to radi najbolje u muzičkom i ideološkom smislu (čuti Političare viruse). Dometi i uticaj ovakvog delovanja nažalost nisu nikada bili veliki. Uticaj je dobra stvar, ali se kreativnost ne iskazuje slepim podržavanjem, nego dobrim čitanjem.
Koncert je suštinski okončan hitom Buka u modi, reklo bi se evergrinom popularne muzike u Srba.
