Balkane, joj!

Svrha televizije bi po definiciji bila da nas informiše i zabavlja. Što se informisanja tiče, stvari su ovde malo komplikovane. Nekada ste zaredom gledali različite vesti, pa onda, onako sluđeni, donosili svoj šatro objektivan sud. Danas su razlike u nijansama, ali izgleda da upravo one čine tv-program zanimljivim. Tako smo ove nedelje videli vesti o promociji knjige Mire Marković (Sačuvajte ovu knjigu…) sa pomalo zaboravljenim fanovima. Šta će mi doneti njena knjiga ako je stvarno sačuvam, jer nisam još uspeo da je zaboravim – hvala lepo. Ovaj marketinški naslov, s romantičnim osvrtom na ideje levice, podseća na reklamu za deterdžent. Kao, idu dve ribe i svi frajeri zevaju samo u jednu. Drugarica je pita kako uspeva da joj bluza bude bela – a ova joj otkriva tajnu Čudesne sode! Ma kakva soda – sise, sestro slatka. Isto je sa levicom i levičarima oko Mire Marković.

Još jedan pisac u egzilu, Radovan Rašo Čupo Karadžić, objavio je svoje novo pisanije. Knjiga je putovala strogo poverljivo, u kikama čobanice, sakrivena u kantici za mužu mleka, pa je hajduk poslao mejlom iz šume, kriptovano, i doš’o rukopis do jataka u Beogradu. Špijunski roman, dostojan analize u Institutu za bezbednost kada tamo šefica postane Dana Drašković.

Što se vesti iz inostranstva tiče, najzanimljiviji snimci stigli su iz Belorusije, gde je Veliki šef odlučio da treći put zaredom usreći narod. Kad slušam Lukašenka, pomislim da naslov Mirine knjige ipak nije bez veze. Dan referenduma i izbori protekli su kao kod nas za Mirinog vremena. Babe i dede glasaju, snimljeni selektivno i moraju da se smeškaju. Gazda je glasao u nekoj velelepnoj mesnoj zajednici (liči mi na skupštinu), a šmele je doneo cveće i marševskim korakom ga prineo bucmastoj članici biračke komisije. Kao što vidite, informativni program može biti veoma zabavan.

Međutim, šta je s autentičnim zabavnim programima na našim tv-kanalima? Prema istraživanjima – zabavan je Grand šou, zabavna je recimo Seka Aleksić dok u ritmu tehna u nekoj diskoteci diže kafanu na noge mešajući sisama. Pesma se zove Balkan, a svaka strofa se fatalistički završava rečima – dalje nema, to je to!

Zabavne su i domaće serije, pa se potrefilo da dve nove krenu gotovo istovremeno. Prva se emituje na RTS-u i zove se „Lift„. Moram priznati da godinama nisam video bolju domaću produkciju, koja uključuje ozbiljan scenario, odličnu glumačku podelu i savremenu režiju. Nekada čuveni dramski program RTB-a sada je dobio naslednike koji su uspeli da ožive humor, ovdašnji mentalitet, i upakuju ga jezikom savremene televizije. Već tokom prve epizode mogli ste da se nasmejete, ali i da shvatite da živite u zemlji gde siluju bebe. Srbi žive u gradovima, u oronulim zgradama, sa sluđenim komšilukom i pokvarenim liftovima.

Međutim, plašim se da će mnogo veću medijsku pažnju dobiti domaća sapunica „Jelena„, na BK televiziji. OK, shvatam da ljudi vole sapunice, pa još više kad su naši bogataši tema, ali mene cela priča mnogo podseća na spot za Pokret Snaga Srbije. Tu deca putuju avionom u inostranstvo kad hoće, svi imaju stan, izlaze po koktelima i, uopšte, nikom ne fali kinta. Sve bi to trebalo da me opusti u ušuška, jer i bogati plaču. Ma, biće gledano kao „Kasandra“, siguran sam, i profitabilno kao mobilna telefonija. Čist zicer.

Sve to ipak nije dovoljno. Godinama je važilo nepisano pravilo da su za urbanu populaciju (gde ne računam poklonike Pinka) zabavu nudili 3K i TV B92. Treći kanal državne televizije je pred pucanjem i osim ludaka koji mogu da gledaju „Skrivenu kameru“ 24 sata dnevno više niko se ne zadržava na tom kanalu. Ako se ponovi priča iz Hrvatske i otkupi ga recimo RTL, gledaćemo „Velikog brata“, šou-programe i gomilu (ali stvarno gomilu) reklama. Uveče – laka erotika za laku noć. Tako izgleda zabava na komercijalnim kanalima na Zapadu. TV B92 je praktično ostao sam da popuni prazninu i obezbedi zabavu onima kojima nisu po ukusu ni seka ni jelena. Trenutna ponuda se svela na „Glamuramu„, koja junački istrajava među srpskim džet-setom, i „Šubidu„, što je više koncept a manje emisija. Dok je „Go play“ bio u izvesnom smislu primer kako se modernom montažom i režijom može nadoknaditi manjak glamurozne scenografije, „Šubidu“ je porazni povratak dosadnom ćeretanju u studiju uz bajate vesti i top listu. Kao da su svi digli ruke od dobre zabave, a za nju se, kažu, treba boriti jednako kao i za objektivno informisanje.