BALKAN BJUTI

TV floskula nedelje glasi – Ahtisarijev papir! Očekivao sam i pridev takozvani uz titulu izaslanika, ali je on za sada izostao. Na TV B92 gledali smo prenos konferencije za štampu – dosta skroman, po principu jedan čovek–jedna kamera–jedan kadar. Novinare nismo videli, čuli smo samo pitanja i nejasne odgovore. Reakcije u Srbiji bile su očekivane, kao što rekoh, predlog ili platforma svedena je na nivo – papira. Metafore mogu biti i papirić, ceduljica ili naški ceduljče. U svim slučajevima ostaje dvostruko gorak ukus u ustima. Prvo – zbog taktike zabadanja glave u pesak i iracionalnog durenja Beograda, kao i Ahtisarijeve priče o putovanju Skandinavijom bez pasoša. Jesmo jadni, ali smo u razvoju ipak nekako dostigli nivo organizacije društva koje poznaje carinski i bescarinski režim, dakle ipak smo za nijansu prosvećeniji.

Ovu bespomoćnost je tokom vikenda najbolje izrazio Coka Lazović u Nacionalnom dnevniku na Pinku. On je u goste doveo gospodina koji je govorio o Kosovu, nekako se namestilo da je objavio knjigu pa je legla zgodna reklamica (knjižica u kadru). Coka je duboko uzdahnuo i požalio se gostu kako je čuo da Tadić onomad reče – zašto nam (meni i Voji Koštunici) ovi (EU i Amerika) rade ovo (baš tokom našeg mandata uzimaju Kosovo). Pita se i Coka, pa zar nije moglo 1999, dok je bio Sloba, pa on je stoput više zaslužio da podnese kletvu. Drugo – kako to, dođe ti prijatelj u kuću i uzme ti dnevnu sobu, spavaću i kujnu, a ti, domaćine, spavaj pod stepeništem!

Ma nabili bi’ se mi i u špajz, samo da ostane Kosovo; đavola bi. Ključni problem je, da parafraziram lik iz Kusturičinog filma Otac na službenom putu, što se nisi na svojoj svadbi sjek’o! Vidim da je predlog o sazivanju skupštine u odlasku bio pokušaj da se potpuno prenebregne odgovornost, jer bi o Ahtisarijevom papiru raspravljala grupa građana ranije poznatih javnosti kao Skupština Srbije. U međuvremenu oni će se kolektivno presvući – i dobićemo Novi saziv. Kritične odluke bi tako visile ni na nebu ni na zemlji pa bi se kletva izbegla transformacijom. To je magijsko mišljenje gde se ime Zla ne pominje da se ne prizove, mečka plaši rešetom, a gloginje mlate da izvinite uvek tuđim organom.

Pošto je diplomatija zakazala, stvar je u svoje ruke uzela Vesna Jugović de Vinča. U Grčkoj je održan spektakl pod nazivom Balkan Bjuti Ambasador – odloženi prenos emitovan je na Pinku. Ne radi se o diplomatskoj inicijativi koju ovih dana sprovodi Svetlana Ceca, žena leti od Kipra do Berlina, pokušavajući da uveri kumašina Mitrovića da ga nije tipovala Zemuncima. De Vinča ima potpuno drugačiju ideju – balkanske lepotice će najbolje obezbediti mir i harmoniju u regionu. Kao što znate, kod nas se ceni i poštuje žensko mišljenje, osim oblina one su za nas persone, vinčanske boginje plodnosti, diplomatije i mudrosti. Sve ovo smo videli na izboru – možemo mirno da pokažemo Zapadu da kod nas nema anoreksije, niti praznoglavih manekenki. Možda smo sirotinja i golotinja, al’ imamo haos ribe!

Još jedan dokaz da balkanska lepota nema premca – Jadranka nacionale, ukućanka iz Velikog brata. Ona je dopala u ruke Mikija Panjkovića – a tu je svaka puška ubojita. Jadranka je prošla nešto što se zove Grand transformacija a predstavlja originalan izum – gde od domaćice postajete, ako želite, recimo Indira Radić. Ne samo da vam ispune želju, dodaju umetke kose, napuderišu, obuku u Grand fundusu, dodele vam orkestar Mikice Kurtovića, Grand balet – već vas puste da otpevate pesmu po želji. Zamislite, Jadrankin san je konačno ostvaren – posle 100 dana Velikog brata, tabloida, intervjua, prepoznavanja na ulici stigla je u Grand gde su je napirlitali i pustili da peva. E to je vrh vrhova, sto od sto znači nema dalje – jer te vide našinci u zemlji i inozemstvu. Jadranka je, naravno, otpevala onu od Indire Moj živote, dal’ si živ, to smo nekako i čekali, đuskala je i koreografiju, a ja sam pomislio da verovatno tako izgleda kada se navučeš na bensedine. Ona je tokom Velikog brata važila za osobu koja živi u realnom svetu, u borbi za svoju porodicu, uz svakodnevno rmbačenje i pečalbu. Takođe je često plakala, pa je sada priznala da bi mnogo lakše podnela muke u Velikom bratu da je imala narodnjake. Otud valjda onaj Indirin egzistencijalni krik – Moj živote, dal’ si živ?