Aspirin na tri rate

Ministarstvo kulture Srbije uložiće ove godine milion i po eura u film. Cilj ove odluke je revitalizacija srpske kinematografije. Ovo je prva dugoročna akcija sadašnjeg ministarstva kulture i – novina u životu srpske kulture.

Da se ne bi čekalo na Zakon o kinematografiji, u Ministarstvu kulture je dogovoreno s Ministarstvom finansija da treba pomoći kinematografiji zato što je film, i pored toga što se do sada obično snimalo pomoću štapa i kanapa, jedan od najvažnijih znakova identiteta zemlje. „Odlučili smo se za baj-pas varijantu“, kaže Aleksandra Jovićević, pomoćnik ministra kulture. „To znači da film ne mora da vrati državi dobijeni novac, već će ta suma biti osnova budućeg fonda kinematografije koji će omogućiti snimanje novih filmova. Ta osnova će biti najviše uvećana procentom zarade od bioskopskih ulaznica i od koprodukcija. Naime, očekujemo da će Avala film uskoro biti osposobljen i da će stranci imati interesa da rade s nama.“

Sledeći potez Ministarstva kulture bio je konkurs za najbolje scenarije. Od 29 predloga za dugometražni igrani film izabrano je šest, a od 60 filmova drugih kategorija – devet. O njihovoj vrednosti odlučivali su reditelj Srđan Dragojević (Beograd–Njujork), producent Čedomir Kolar (Pariz) i Đorđe Milićević (Santa Fe, SAD). „Izabrali smo Komisiju čiji su članovi autoriteti u svetskom filmu – Dragojević je na putu da ostvari karijeru u Americi, Kolar je dobio Oskara za Ničiju zemlju, Milićević je scenarista filma Pobesneli voz Končalovskog sa nekoliko oskarovskih nominacija, a i svi su Jugosloveni koji ne žive ovde pa nisu ni opterećeni lokalnim uticajima. Sâmo Ministarstvo kulture nije uticalo na njihov rad“, kaže Aleksandra Jovićević.

Izabrani igrani filmovi, po rečima Srđana Dragojevića, „izrazito su iznad ostalih“. To su: Kordon (scenario Nenad Romčević i Goran Marković koji je i režiser, produkcija Viktorija film), Crveni kamion sive boje (Srđan Koljević, Komuna), Profesionalac (Dušan Kovačević, Vans), Skoro sasvim obična priča (scenario Dušan Ristić, režija Miloš Petričić, Premax film), Sjaj u očima (Srđan Karanović, Yodi Movie Craftsman) i Pravda, smrt i nada (Miloš Radović, Kobra film). Ovakav izbor, po kome će pet scenarista biti i režiseri svojih tekstova, u javnosti je ocenjen kao zalaganje žirija za autorski film. Srđan Dragojević tvrdi za „Vreme“ da je reč o slučajnosti. „Sva trojica smo se odlučili za iste scenarije, a pre toga se nismo ni poznavali. Mislim da će se za godinu dana pokazati da smo imali dobar ukus i njuh. Meni je čast što smo izabrali čak tri debitanta. Scenario Miloša Radovića prvi je po kome će on u svojoj velikoj karijeri snimiti igrani dugometražni film, Dušan Ristić i Miloš Petričić su pravi debitanti, iako je prvi autor radio i pozorišnih drama, drugi je bio pomoćnik reditelja nekoliko filmova, a Srđan Koljević prvi put režira.“

SLIČICA I PISAĆA MAŠINA: Konkurs nije bio anoniman, kaže Dragojević, zato što „je nemoguće ocenjivati samo tekst bez znanja šta od njega mogu da urade autor i producent“. Broj filmova nije bio određen. „Izabrali smo ih šest, zato što je toliko bilo dobrih. Besmisleno je povećavati broj filmova samo da bi kinematografija bila veća. Oduprli smo se predlogu da sastavimo dodatnu listu filmova, a predložili smo Ministarstvu da, ukoliko snimanje nekog od izabranih scenarija ne počne, drugi mogu da konkurišu za njegovo mesto.“ Srđan Dragojević kaže da su Ministarstvu predložili i neke izmene ili dopune propozicija. „Na primer, ove godine producenti su predlagali po jedan film po sopstvenom izboru. Predložoli smo ministru Branislavu Lečiću, i on se složio, da paralelno s producentskim konkursom uvede i konkurs za one koji nemaju producenta, a među njima, pretpostavljam, ima kvalitetnih autora. To bi dopunilo ovaj postojeći konkurs, a i Ministarstvo bi se pojavilo u ulozi producenta jer bi omogućilo producentima da konkurišu za snimanje izabranih projekata. Zatim, nadam se da se sledeće godine neće ponoviti aljkavost na koju smo naišli prilikom žiriranja filmova iz drugih kategorija. Konkretno, nadam se da producenti i autori neće konkurisati bez, na primer, rediteljske eksplikacije, ili s jednom sličicom bez sinopsisa animiranog filma. Sramota je kada producent dokumentarnog filma konkuriše za nemala sredstva dajući papir s nekoliko rečenica otkucanih pisaćom mašinom i redigovanih hemijskom olovkom. To ne govori o profesionalizmu. A mi se, zar ne, borimo za profesionalnu kinematografiju.“

Primedbi na odluku žirija, naravno, ima. „Mada ne glasnih i javnih, kako bi se očekivalo“, kaže Aleksandra Jovićević. „Čak se, barem ja tako mislim, preterano ne pominju imena konkurenata koji nisu izabrani.“ Najviše čuđenja je izazvalo nekvalifikovanje scenarija Sinema dizajna Ljubiše Samardžića. „Mislim da smo raskrstili s praksom da su nekim ljudima filmovi zagarantovani. Sve priče mogu samo da me zasmeju jer dokazuju da kod nas zasmeta ako je nešto obavljeno čisto“, kaže Srđan Dragojević. „Ali, ja znam da će zbog naše odluke Srđan Karanović, Goran Marković i Dušan Kovačević snimati prvi put nakon desetak godina. I mislim da posle ovih argumenata više nema šta da nam se prigovori.“

PRODUCENTSKA HORDA: Srđan Karanović nije snimio nijedan igrani film od Virdžine, od 1991. godine. „Zašto? Pa nije bilo moguće!“, odgovara Karanović na naše pitanje. Dušan Kovačević nije radio u zemlji deset godina. „Ne dozvoljavam da gomila novokomponovanih producenata razgovara sa mnom kao da sam sa stočne pijace. Odjednom se pojavila bulumenta producenata, kao horda su dojahali u zemlju Srbiju. I svima je pravilo – snimi film ako možeš bez dugova, uzmi sav novac od karata, a kakav je film baš te briga. To je jedno elegantno pranje para. Nisam hteo da radim u takvim uslovima. Producenti iz komunizma su mi uzeli autorska prava, pokušaću makar deo da vratim. Svaki dan me izveštavaju da se ovaj ili onaj film za koji sam pisao scenario ili bio koscenarista prodaje u drugoj zemlji i pričaju mi o slavi i umetničkom zadovoljstvu, a ja od toga nemam ništa. Moj najnoviji film produciraće Vans. Ako bude funkcionisalo, radiću i dalje s njima, a ako ne, napraviću producentsku kuću. Uostalom, počeo sam da režiram svoje tekstove zato što mi nije odgovaralo kako to rade drugi. Jednostavno, nemam više vremena da se bakćem s polusvetom i amaterima“, kaže Kovačević za „Vreme“. Miloš Radović kaže da čeka na igrani dugometražni film 25 godina. „Napisao sam desetak scenarija. Prijavljivao sam ih par puta na konkurse koji su organizovani u prethodnoj državi. Ali, to nisu bili konkursi, već održavanje utiska da država stoji iza filma. Mislim da je eventualno stala iza nekih ljudi. Nikada nisam čuo ni video rezultate tih konkursa niti znam ko je čitao predloge. Možda niko. Drago mi je što nikada nisam dobio njihovu pomoć, a što jesam sad, zato što sam ubeđen da je o filmovima odlučivao kompetentan žiri. Ovo je, u stvari, prvi pravi konkurs. Poslednji jugoslovenski igrani film Gorana Markovića je Tito i ja, star deset godina. „Posle sam snimio Urnebesnu tragediju u Bugarskoj i dokumentarne filmove Poludeli ljudi i Srbija nulte godine za francuskog koproducenta. Nisam ni pokušavao za vreme Miloševića da snimam ovde jer nisam želeo da imam posla s njegovim inistitucijama i s RTS-om, a ni oni nisu hteli da imaju posla sa mnom tako da smo se obostrano ignorisali. Sad radim za RTS i dobijam novac od Ministarstva, vremena su se malo promenila. Ja se, nadam se, nisam promenio.“

SUMA: Dobro je što se, kaže Aleksandra Jovićević, „RTS javlja kao producent. Kordon Gorana Markovića je krenuo kao njihova produkcija, a RTS će učestvovati i u finansiranju filma Srđana Karanovića“. Autori izabranih scenarija dobiće novac u tri rate. Aleksandra Jovićević objašnjava da će to biti „na početku snimanja, pri kraju i tokom postprodukcije. Novac namenjen filmu deponovaćemo kod banke od poverenja, a producent može tu da uzme kredit.“

Koliku sumu očekuju autori? „Dogovorili smo da RTS finansira prvi deo rada, a da se za postprodukciju snađemo. Sad je sigurno da ćemo s novcem Ministarstva završiti film“, kaže Goran Marković. Miloš Radović smatra da „ako će film dobiti 200.000 eura, to nije mali novac, to je, u mom slučaju, skoro polovina budžeta“. Srđan Karanović će novcem Ministarstva zatvoriti finansijsku konstrukciju. „Dakle, čak i da je u pitanju mala suma, a nije, bila je presudna po moj film.“ Miloš Petričić očekuje da će njegov producent Premax film zahvaljujući državnoj podršci lakše nabaviti ostatak novca. „Zato mislim da je ta nematerijalna pomoć važnija od materijalne, činjenica da država učestvuje u proizvodnji filma motivisaće finansijere, pa i inostrane partnere da uđu u koprodukciju.“ Srđan Koljević očekuje da će „državi, pošto daje novac za film, biti važno i da ga prezentuje svetu“.

Ovih dana Goran Marković je završio snimanje Kordona. Film opisuje građanske nemire 1996/97. godine viđene očima pet policajaca. „Tekst Nebojše Romčevića me je naveo da proteste, kojima sam se bavio u dokumentarcu Pobesneli ljudi, pogledam iz druge vizure. Osim dve masovne scene nemira na Brankovom mostu, ovo je intiman film: petorica policajaca 48 sati besciljno lutaju ulicama, ponekog ‘propuste kroz šake’, pa opet lutaju, i tako ukrug. Siže filma je njihovo psihičko stanje.“ Likove policajaca igraju Marko Nikolić, Nikola _uričko, Dragan Petrović, Nebojša Milovanović i Nenad Jezdić.

Film Profesionalac će biti po motivima istoimene predstave. Dušan Kovačević kaže da se „suštinski razlikuje od predstave jer se radnja događa ove jeseni, s drugim motivima, posledicama a, pošto Bate Stojkovića više nema, i s drugim glavnim junakom. Čak se neće ni zvati Profesionalac.“ Pripreme su u toku.

Srđan Karanović je planirao da snimanje filma Sjaj u očima počne u drugoj polovini juna. „Film je i za mene malo neobičan, predstavlja, moglo bi se reći, modernu bajku o izbeglicama u Beogradu. Mislim da izbeglica ima svuda oko nas i da su zaslužile da budu tema filma. To je priča o mladim ljudima koji u nenormalnim uslovima pokušavaju da žive normalno protiveći se raznim etičkim problemima i predrasudama. Moj asistent Radivoje Andrić je obišao sve glumačke škole po bivšoj SFRJ izuzev Slovenije – tako ćemo izabrati glumce. Biće i nekoliko poznatih imena iz Beograda i mnogo, mnogo naturščika.“ I Miloš Radović planira da počne snimanje filma Pravda, smrt i nada u junu. Konkursna komisija je njegov scenario ocenila kao najzanimljiviji. Autor kaže da mu nije lako da formuliše film. „Verovatno je sve što su moji prethodni scenariji imali, a nisu realizovani. Zato je i komercijalan, i smešan, i tužan. Jednostavno, to je film o svemu, tragikomedija o sudbini, verovatno moja intimna refleksija na život kakav sam proživeo, mogao bih da kažem – sto posto moj. Voleo bih da bude mali film o velikoj stvari.“ Glavni glumac je Miki Manojlović, još jedan od više godina odsutnih umetnika naše kinematografije.

ZAVITLAVANJE PRED KAMERAMA: U avgustu bi trebalo da počnu snimanja filmova Skoro sasvim obična priča i Crveni kamion sive boje. Konkursna komisija je u filmu Dušana Ristića i Miloša Petričića videla „nagoveštaj tendencije skretanja srpskog filma ka urbanim temama“. Svoj film Miloš Petričić žanrovski svrstava u melodramu s elementima komedije. „Priča je o ljudima rođenim između 1968. i 1970. godine koji, ne obazirući se na očaj, i dalje vole, slušaju muziku, gledaju filmove. Oni su formirali svoj sud pre nego što je zapljusnuo šund i nastoje da žive po merilima u kojima su odrasli.“ U toku je kasting, „radićemo s nepoznatim ili na filmu malo poznatim glumcima“. Mesec dana priprema provešćemo u nekom selu „samo nas sedmoro, kako bismo se dobro upoznali. Kod nas je običaj da se odmah nakon čitajućih proba krene na scenu. Ja tako neću, pogotovo što je ovo glumački film, možda prevelik zalogaj za početnika, ali, dugo sam čekao na ovakav tekst i jedva čekam da počnem da ga radim.“

Pre nekoliko godina, scenario Crveni kamion sive boje trebalo je da režira Slobodan Šijan u francusko-engleskoj koprodukciji. „Film je bio na ivici realizacije, a onda sam sanjao kako taj film treba snimiti i odlučio sam da ga sam uradim“, kaže Srđan Koljević. U obrazloženju komisije piše da je Koljevićev tekst „izuzetno vešto i duhovito napisan road movie“ uz napomenu da je to dosad njegov najbolji scenario. Film počinje „poslednjeg dana mira, kad dvoje mladih kreću iz Beograda ka Italiji kroz zemlju koja se raspada. Sve to posmatrano je iz humornog ugla.“ Scenario je „u inicijalnoj formi nastao pre ostalih koji su snimljeni i meni je najdraži. To je moja priča, moja autorska izjava.“ Glavnu mušku ulogu igraće Srđan Todorović, a glumica još nije odabrana. Scenario je pre priznanja konkursne komisije dobio i internacionalno: na Berlinskom festivalu izabran je u 12 najboljih od 300 iz celog sveta. „I, javili su se strani producenti želeći da unapred kupe prava na prikazivanje filma.“ Posle toga scenario je dobio novac iz slovenačkog fonda za kinematografiju. „Oni su voljni da budu koproducenti. Znači, onog momenta kad ponudimo evropski film, razne mogućnosti su otvorene.“

Ovogodišnja ponuda najboljih scenarija nagoveštava teme koje nisu vezane samo za naš lokalitet. „I to je, naravno, ohrabrujuće jer problem naše kinematografije jeste nedostatak novca, ali bojim se isto toliko i nedostatak ideja“, kaže Dušan Kovačević. „Poslednjih desetak godina gledamo jedan te isti film s različitim naslovom. To je manje-više ovako: ‘ajde da se zavitlavamo a kamera neka bude prisutna. Bez iole ozbiljne čvrste priče, s likovima koji nisu ni nalik karakteru. To su privatno šarmantni glumci koji svoje kafanske, disko ili kućne zabave pretvaraju u glumačke bravure. Lično mislim da je dragoceno to što se društvo setilo da postoji film i da će se sve to odraziti na kvalitet filma.“

Po Milošu Radoviću, „srpski film polako izlazi iz ratne depresivne čaure“. Misli i da je „stvarno krajnje vreme da svetu pokažemo da osim što smo egzotični u najgorem smislu, da smo i inteligentni, duhoviti, da smo ljudi Evrope koji mogu da naprave film koji se ne bavi ratom i bizarnostima ovog lokaliteta. Mnogo ljudskih tema možemo i mi da ispričamo.“

ČEKAJUĆI LEKOVE: Šta misle o najavljenom fondu za kinematografiju? „Bilo bi neopisivo važno da ovaj konkurs znači ustanovljavanje sistema, začetak fonda, što godinama postoji u Sloveniji i Hrvatskoj“, kaže Srđan Koljević i podseća da su „u Hrvatskoj pravili filmove koji su išli uz vetar režimu pa je režim napravio fond. Kad se promenio režim, fond je ostao. Kod nas se promenio režim, ali nemamo sistem odakle će novac da dolazi. Mi sad gradimo sistem da na njemu izgradimo kinematografiju. Kad uspostavimo fond koji će postati sistem koji funkcioniše kao red vožnje, možemo da kažemo – mi imamo kinematografiju.“ Koljević misli da „ako smo uspeli da nas film deset godina predstavlja tako kako nas predstavlja, onda treba samo još malo da se organizujemo produkciono i u plasmanu, i brzo ćemo sve nadoknaditi“. U maloj državi je nužna državna pomoć kinematografiji, tvrdi Miloš Radović. „S obzirom na to da je film proizvod kojim se Srbija toliko puta pozitivno legitimisala u svetu, i to kao nijedna druga grana kulture, mislim da je i zaslužio orden u vidu ovakve finansijske pomoći i da treba da dobija hiljadu puta više od, recimo, Narodnog muzeja, pozorišta i sličnih institucija.“

Srđan Karanović kaže da je gest Ministarstva „revolucionaran događaj jer se tako nešto nije događalo prethodnih petnaestak godina“. Iako sebe ubraja među skeptike, smatra da je „ohrabrujuće da će zaista, kao što je najavljeno, to postati tradicija zbog koje bi srpska kinematografija opet postala industrija“. Državnih milion i po eura Goran Marković doživljava kao „prvu pomoć, kao aspirin, a posle predstoji lečenje s pravim lekovima“ koje će obnoviti industriju kinematografije odnosno Avala film. Po Markoviću, to „nije nemoguće“. Poslednjih desetak godina snimljeno je „oko 90 filmova i svi su tonski i laboratorijski završavani u inostranstvu, pa je najmanje pedesetak hiljada eura odlazilo napolje. Osim što sam kod nas snimio kadrove i što su glumci bili naši, sve ostalo je bilo inostrano. Mislim da je besmisleno gubiti toliki novac kad ga je moguće i sačuvati i uvećati.“