Kao što se zna Sajam knjiga događaj, kultura sama, i tako to, i tako dalje. Ove godine Sajam otvorio Basara, i, iako su ga pitali, ‘oće li bude drčan, nije bio drčan, rek’o da knjiga ima budućnost, i još toga prigodnog, što bi rek’o i neko ko nije Basara, i što bi rek’o drugi da je bio na njegovom mestu. Posle Basara tako reći kolumnistički dod’o da Sajam nije k’o što bio, nema pušenja, nema cuge, nema divanenja, ali posle se ne važi. Takoreći odma’ iza Basare Sajam posetio predsednik Republike Srbije gospodin Boris Tadić, proš’o štandove, bio kod izdavača koji je štampao knjigu njegove majke, obratio se i novinarima, rek’o jednu važnu, možda i bolju od Basare, da je najvažniji utisak da se knjige ipak izdaju. Rek’o i da ima odličnih izdanja, i kaz’o jednu optimističnu, više krucijalnu, kojom prevaziš’o i Basaru, Za knjige uvek ima novca, iako primanja nisu dovoljna. Takoreći za Predsednikom bio i predsednik Vlade, šta reći, i on se istak’o, na antologijsko pitanje novinara, Šta čita, antologijski odgovorio, Nemam omiljenog pisca.
SVE SAM POPUST: Između predsednika Tadića i predsednika Cvetkovića bila događaj promocija autobiografije Bore Đorđevića Šta je pesnik hteo da kaže, a u izdanju, i na štandu, naših „Novosti“. Tu nema ko nije bio, izveštači javili da nije bilo dovoljno stolica, bio i sav podašišan i sav u pažnji Koštunica Vojislav, mediji preneli da je u pitanju Apsolutni hit. Umetnik Bora sa horom otpev’o svoj hit Pogledaj dom svoj, anđele, aplauzi se čuli svud, a glavni tumač dela umetnika Bore bio akademik Matija koga Bora izuzetno ceni Bećković. Akademik Matija po običaju lepo govorio, ali sve bi se moglo sabrati u jednu i najlepšu, Da nije pevao, nego samo pisao i objavljivao, odavno bi Bora Đorđević postao redovan član SANU. Lepo govorio i izdavač Vukotić Manjo, to se već ne može opisati, a umetnik Bora dao svima malo repete od svojih novih takoreći SANU stihova, Alkohol ne smem da pijem/ Od silnih dijeta se sušim/ Kad pušim ja se krijem/ Moram da prestanem da pušim/ Doktor mi je stavio veto/ Dabogda i on prošao sve to/ Pa od čega ću da umrem…
Kad sve bilo tako i toliko, na Sajam krene i reporter „Vremena“ da vidi ima li toga još. Dakle, uđe ti on, dobro, uđem ti ja, u tu prvu halu što se zove Borislav Pekić. Sve na mestu, i kako treba, Megatrend štand, Ministarstvo prosvete, Ministarstvo kulture, Ministarstvo dijaspore, ima i Ruski štand, neka promocija u toku, obratim pažnju, Zbornik dokumenata Srbija–Rusija XVI–XVIII vek, tu ambasador Konuzin, jedna prevodi, pisca, izdavača, obratim pažnju, Odlično, ne samo za Srbiju…
Onda ti ja uzmem da se zanimam sa one lutke babuške, koje bile levo od Konuzina, pazarim jednu za Kome treba, i nastavim, pravo u Glavnu halu. Glavna hala, treba li reći, k’o glavna hala, desno Službeni glasnik, svaki nivo, pod u neke sjajne pa bele pločice po koje mogu ‘odaju samo domaćice u državni dvodelni i štofani kompleti plus frizure i minđuše, knjige skoro u regali, dalje, Laguna, Mono i Manjana, eto i Zavoda za udžbenike, i tude one državničke pločice, po kojima isto nema odaš, crne boje. Eto ga i Prometej, Agora, ministarski Stubovi kulture, sve neki popust, ima 50, ima 60 posto, Milovan Vitezović 100 dinara…
Sreda, nema neke gužve, nastavim k’o da je subota, prođem Evro đunti, opazim da onaj SPO poslanik Jugović u poslu pratnje Danice Drašković, nabasam na mali štand kuće LOM, tu pazarim novu knjigu pesama dramske spisateljice Milene Marković Pre nego što sve počne da se vrti, ajd’ malo citiram deo pesme Čija nana crnu vunu prede, Ja bih sve njih da premeste prugu/ pola metra ulevo/ ja bih sve njih da jedu kavurmu/ i da krune kukuruz/ ja bih sve njih na jedan brod/ pa marš u pizdu materinu… Osokoljen krenem dalje po štandovi, vidim da U tuđem vremenu Dobrice Ćosića samo 149 dinara, cena da te bude sramota daš tako malo para za tolikog pisca…
U to dumanje o nesrazmeri cene i pisca, zapažanju da nigde vidiš Pisca, da oni u dnu štanda sede, puše, piju i burgijaju na prave teme, da sve i nekako mnogo sterilno, odlučim izađem napolje, zapalim jednu, dve. Tu nabasam na Beli Markovića, damu Veru Blagojević Ugrinov, Vasu Pavkovića, koji se k’o nov složi da su stihovi Milene Marković prava stvar…
SAVETI PISCA: Ondak ti se ja povratim u onu Glavnu halu, vidim da u Laguni ko u hipermarketu, ima i popust na popust, posluga u neke pink uniforme, pazari se na kilo. Iduć’ tako stignem opet do Stubova kulture, kad tamo, za jednim stolom pisac, i to Dragoslav Mihailović. Sa njega u društvu dva gromadna tipa koja sve klimaju glavama. U’vatim ‘de Dragoslav veli, Kad se Šešelj vrati ima bude predsednik, u roku od tri godine će nas gurnuti u rat, iz koga ćemo izaći sa nula stanovnika… Uzmem priđem, sednem, uključim, pisac Dragoslav zatraži da se predstavim, kad rekoh „Vreme“, pisac Dragoslav reče, Jao, nastavi da bio prisutan kad list napravljen američkim parama, za sve ovo godina ako je kupio dva broja, jedan od one dvojice sa njim, ispostavi se iz Aleksandrovca, munu onog do sebe, ko da mu reče da su imali sreće, objavi da ni on ne čita „Vreme“, nije ćirilica. Čerez posla se sa sve i skoro složim, uzmem upitam pisca jedno pametno pitanje, Kako bilo nekad, kako sad, pisac me prvo posavetova da tražim drugi pos’o, onda odgovori da se nekad na Sajmu družio sa Mihizom, Pekićem, Branom Crnčevićem, obavezni jeli pasulj prebranac, sad njih nema, ost’o bez društva, ‘vata mlađe ljude, nešto s njima palamudi, šta pričaju, đavo bi ga znao, ali još uživa na Sajmu…
Nastavim dalje, na štandu Srpske reči Vuk Drašković u slikanju sa svoju suprugu i svoj poslanik Jugović, pa onda Vuk Drašković u slikanje ispod postera1992. Osam dana koji su potresli Srbiju, u slikani razgovor sa čitateljke verne… Produžim, štand SPC-a, još štandova, štand Rusko-srpskog prijateljstva, tu sve u crveno, plakat knjige Ivane i Steve Žigona, crvena majica sa Coca-Cola ćiriličnim natpisom, Samo Sloga Srbina Spasava. Sve tako stignem do štanda Ministarstva dijaspore, i tu promocija, kiflice sa sirom, ima sok, ima kisela, pred tri gospođe tri knjige, jedna čita, Zar ćemo njegovu krv zaboraviti, javi se najstariji brat. Mučite kukavci, vi bi’ krv krvlju prali, vazda da vas savijest muči…
Zabasam opet u Prvu halu, Konuzin otiš’o, štand Vlade Republike Srpske sav u znaku jubileja Ive Andrića. Dominira portret Andrića, i foto-tapet Na Drini ćuprije. Most k’o pravi, iza njega k’o prava i zelena priroda, k’o da je za sve umetnik Kusto dao idejno rešenje, vidim prvi domaćin popeo Matiju Bećkovića gore na taj foto-tapet, pa sve odaju po tu foto ćupriju, i sve nešto razgovaraju na toj foto-ćupriji.
Ondak ti se ja vratim u Glavnu halu, popnem na sprat, ‘de knjižare, mali izdavači, ima Vladika Nikolaj, Besede pod gorom, sramota, 100 dinara, ima 5 knjiga za 50 dinara, ima Komunistički manifest za 100 dinara… Tako naiđem na štand kragujevačkih „Pogleda“, opazim knjigu, brošuru, Sačuvaj nas bože kuge i Hrvata, na kojoj piše Zadar, 2011, samo 100 dinara. Šta je to, domaćin štanda uze objasni, apsolutni hit, najbolje se prodaje na Sajmu, privatno izdanje, dokazuje kontinuitet genocidne sklonosti Hrvata. Uzmem prelistam, na naslovnici ispod naslova piše Praktikum o Hrvatima, Hrvati u svojim i tuđim očima. Evo i deo uvodnika, U ovoj sveščici iznosimo ono što smo u zadnjih deset godina, iščitavajući preko 80 knjiga prof. Kostića, pronašli da su stranci pisali i izražavali se o Hrvatima. Ovde će se naići samo na loša i negativna mišljenja o Hrvatima, jer ka pozitivnim nismo ni tragali, niti nas ona zanimaju. Ko time želi da se bavi neka mu je blagosloveno…
Vidim da vreme za kući, pred ulazom zapalim još jednu. Takoreći na vratima ogroman pano, Ljiljana Habjanović Đurović, najuspešnija srpska književnica u inostranstvu. Ima i slika, Najuspešnija književnica srpska drži neki mač pehar na kome ispisano, Zalotoj vitez, Meždunarodnij forum. Pojavi se i onaj Naš Čovek Mensa, kad prođe Dragoslav Mihailović onaj što bi s njim ga upita, Znaš li ko je ovo, Naš Čovek Mensa iz prve odgovori, Kako ne znam, Ljuba Vrapče.
