Anatomija priče o sadašnjoj Evropi

Pred dodelu ovogodišnjih Oskara, RTS je prikazao film Anatomija pada nominovan u šest kategorija i do tada već nagrađen sa šest Cezara, Zlatnom palmom, Zlatnim globusom, BAFTA i mnoštvom drugih internacionalnih nagrada. Nešto kasnije tokom direktnog prenosa iz Holivuda, rediteljki filma Žistin Trije i njenom partneru Arturu Harariju uručen je Oskar za najbolji originalni scenario.

Na našim društvenim mrežama komentari su bili različiti, uglavnom neuzdržani: gledaocima se film ili jako dopao jer je, kažu, zanimljiv, ili im se uopšte nije dopao jer je, kažu drugi, dosadan.

Siže je jednostavan: uspešna spisateljica Sandra Vojter (Sandra Hiler) živi sa ne tako uspešnim piscem Samuelom Maleskijem (Samuel Teis) i njihovim slabovidim sinom Danijelom (Milo Maćado-Grane) u Samuelovom rodnom mestašcu u francuskim Alpima. Jednog dana vraćajući se iz šetnje sa psom vodičem slabovidih, Danijel ispred njihove kuće nalazi oca mrtvog.

Od tog časa do kraja filma, utvrđuje se krivica za ovu smrt. Jedina osumnjičena na sudu je spisateljica, jedina mogućnost za oslobađajuću presudu je dokazivanje samoubistva, sin je svedok. Pokojni muž/otac vešto nam je pokazan u flešbeku spisateljičine izjave na sudu, kao audio-snimak bračne svađe koji sudu predočava tužilac i kao sinovljevo vizualno sećanje uz citiranje očevih reči dečakovim glasom na strani odbrane. Gledaocu je na volju u šta će poverovati, bez obzira na presudu suda koju doznajemo, ali uprkos kojoj kraj, zapravo, ostaje otvoren.

Anatomija pada žanrovski bi se, dakle, mogla odrediti kao porodično-sudska drama, no po tretmanu priče i izboru akcenata svrstala bi se u autorski film – film u kojem je najvažnija osobenost etike i estetike (ili politike i poetike) konkretnog stvaraoca. Globalno metaforična slika koju film otvara je: žena više nije simbolična teritorija, muž više nije simbol sistema na vlasti, iako dete i dalje jeste budućnost sveta.

Savremena evropska žena, onakva kako je gradi Trijeova, u potpunosti je preuzela nekadašnje muške osobine i uloge: ona je posvećena poslu, racionalna, hrabra, sebična, tu i tamo popije koju više i zabavi se sa ženama koje joj ne znače mnogo jer seksualnost shvata kao higijensku stvar; ne posebno agresivna, ona jeste u stanju da udari partnera kad je iznervira, “ništa strašno, samo jednom”, stvarno je bio iritantan, vidi to i gledalac.

Muž je, pak, preuzeo ulogu koja je nekad bila rezervisana za žene-žrtve: nedovoljno snage i podrške za karijeru, briga za dete za koje oseća više odgovornosti, a ta mu se odgovornost i nameće kao što se uvek nameće onom ko manje zarađuje (dete je gotovo u potpunosti izgubilo vid u slučajnoj nesreći, ali to nekako, ipak, ide u koš očevog nemara, kao što bi nekada išlo u majčin), muž se bavi kućom i porodicom što doprinosi negovanosti i pameti potomstva, ali njega iscrpljuje, baš kao što je nekad mrcvarilo žene, ne ostavljajući mu vreme za sebe.

Iz takve životne situacije indukovana je i depresija koju ne rešavaju lekovi i psihoanalitičar, a pokušaji uspostavljanja kontakta sa partnerkom uzaludni su jer ona, sasvim nekadašnje muški, smatra da su teški bračni razgovori zapravo dosadno, isprazno gubljenje vremena koje se može pametnije iskoristiti.

Žena je Nemica, muž je Francuz, jezik kojim se sporazumevaju je engleski – na tu stvar možemo gledati kao na koprodukcioni filmski potencijal, no ništa neće škoditi ni ako je primerimo političko socijalnoj situaciji Evrope.

Uzbudljiva je filmska uloga stvarne države Francuske – ona se, osim na sudu, pojavljuje otelotvorena u činovnici (Ženi Bet) koja se useljava i živi u unesrećenoj porodici dok sudski proces traje, a posao joj je da onemogući uticaj osumnjičene majke na sina svedoka. Razgovori koji činovnica (država) vodi sa slabovidim dečakom (budućnošću sveta) mala su remek dela scenarističkog zanata. Zastupnica država nudi prijateljstvo pametnom nosicu budućnosti, a kad on to pristojno odbije, država se složi da se s njom zaista ne može biti prijatelj jer prijatelj čoveka voli više nego druge ljude, a posao je države da podjednako voli sve svoje pripadnike.

Takođe, zastupnica države koja, ruku na srce, ne utiče na dečaka “za” ili “protiv” majke, savetuje mu opšti stav:  da uprkos neznanju šta se zaista dogodilo i nedostatku dokaza za ubistvo ili samoubistvo, prosto odabere jednu mogućnost i da je domašta, domisli i podrži. Tako to države rade: mitovi su priče koje društvo priča sebi o sebi, što sa očima vidljivom istinom zasnovanom na stvarnom svedočenju uglavnom – nema veze.

Evolutivne promene savremenog Zapada završene su, a taj novi svet na nivou najmanje ćelije društva, zanimljiv ili dosadan, izgleda otprilike ovako kako nam ga Žistin Trije pokazuje.

Mi smo, pak, još u tranziciji u pogledu ženske emancipacije, o čemu svedoči  i zastrašjući broj vanfilmskih femicida zvanih “sama je to tražila”; u Evropi, naprotiv, socijalno, psihološki i antropološki nepripremljeni muškarci mrtvi su i “nisu ničije žrtve”. Ako ne znamo da li je to baš tačno, domaštaćemo, domislićemo i podržaćemo. Ovo je, pretpostavljam, dosadno onima koji su već prihvatili nemogućnost harmonije, pa čak ni puke bezbednosti u braku ili brakolikoj zajednici; nama koji se još batrgamo zanimljivo je, a, bogami, i strašno koliko i Trirov Antihrist (2009), samo na francuski način.

Žistin Trije i Arturu Harariju u međuvremenu Stiven Spilberg je ponudio da za njega napišu scenario. Video čovek da umeju.