Premijerno izvođenje baleta Hazarski rečnik – Lovci na snove, 19. maja u Narodnom pozorištu, a potom 24. maja na sceni Madlenianuma, još od samih najava pokazivalo je tragove nekadašnje pompe baletskih premijera. Stvaran po motivima knjige Milorada Pavića, balet je ujedno omaž slovenačkom reditelju Tomažu Panduru preminulom pre dve godine, koji je 2002. u Beogradu, odvažno, spektakularno, u originalnom rediteljskom ključu Hazarski rečnik pretvorio u uspešan pozorišni komad. Pored njegove sestre i stalne saradnice Livije Pandur, inače rediteljke i dramaturškinje ovog baleta, iz pozorišne predstave Hazarski rečnik u baletski tim preneseni su i koreograf Ronald Savković i balerina i koreografkinja Sonja Vukićević. Bio je to i svojevrstan Sonjin „povratak u mladost“, koja je posle 24 godine ponovo zaigrala na sceni nacionalnog teatra.
„VREME“: U balet ste upečatljivo uneli duh Hazara, ali i snažnu senzaciju iz Pandurove predstave. U odnosu na obe predstave, gde se tačno nalazite?
SONJA VUKIĆEVIĆ: Tomažova predstava je pozorišna i viđena na potpuno drugi način. Međutim, kada umetnik suštinski prođe njegovu školu i pristup teatru, onda to u njemu ostaje za sva vremena. U ovoj predstavi vodila me Livija Pandur, koja je zapravo sarađivala s Tomažom od njegovog završetka režije na akademiji. Njih dvoje su kao jedna duša, a ja sam njihova produžena misao. Znam da ih čitam, znam šta su oboje hteli od mene, naročito sada Livija. Dovoljno je da mi ispriča kako vidi sliku, ja to automatski mogu i da uradim, ne mora da me podučava. Livija je postavila uslov da u baletu Hazarski rečnik igram i ja, tako da sam jedna od izabranih, jedna od Hazara uopšte, i u privatnom životu drugačija za nijansu.
Na probi Plave ptice 1993. pali ste u scensku rupu i povredili kukove. Zdravlje vam je dugo trpelo, ali danas u baletu to ne primećujemo, naprotiv.
Ima jedna priča u vezi sa predstavom 100 minuta Tomaža Pandura. U maju sam operisala oba kuka, a krajem juna Tomaž, koji je uveliko spremao predstavu, zove i kaže: „Dođi, igraćeš.“ Još nisam bila prohodala, nisam znala koja mi je leva a koja desna noga. Uglavnom, otputovala sam, a on me tom predstavom psihički i fizički vratio na scenu. Sama to nikad ne bih ni pokušala. U 100 minuta igrala sam Labudovo jezero, u čizmama, gola do pojasa, i pačku sam imala. Ja sam posle toga opet, čini mi se, mogla sve, naravno ne klasiku.
I sada se dogodilo isto. Opet sam imala operacije, nesreće, i sada me Livijin odabir na čudan način vratio, ojačao i psihički i fizički. Oboje su mi napravili rezove u životu i dali mi da mogu dalje.
Kada promišljate pokret, koliko ste svesni njegovog magijskog odraza na sceni? Kao, na primer, kada se samo iz kretnji vaših ruku može pričiniti nekakav huk prohujalog vremena.
Savršeno sam svesna, najzad, igram hazarsku princezu Ateh koja ima neku čudesnu moć, vanzemaljsku. Za to vreme kroz mene prolaze i delovi teksta koji igram. I u mislima i u duši imam potpunu sadržinu, i pokret ide iz mene. Ne ide obrnuto, ne ide prvo pokret pa onda kao ja nešto stvaram, ne – prosto, pokret ide iz celog mog bića, cele moje istorije.
Prepoznajete li kod mladih igrača srodnu vrstu lucidnosti, personaliteta?
Imaju oni sve to, ali kao da su utihnuli, a za to su odgovorni oni koji su na višim funkcijama. Zapravo, mladi danas ne smeju takvi ni da budu, jer im sledi otkaz. Zbunjeni su. Sloboda je ukinuta u celom društvu, a to se odražava i na umetnost. Ukinuta je ta „ludost“ koja se mora poštovati, pa makar i zbog nje grozno prošao.
Ne podnosim da koristim izraz „u moje vreme“, ali imam utisak da je to vreme bilo zaista drugačije. Personalitet i originalnost su bili na ceni. Ja sam se uvek oblačila šašavo, tako da mi je jednom tehnički direktor rekao: „Pa, gde ćete u kostimu za predstavu?!“ A to nije bio kostim, to je bila moja haljina, moja kreacija po uzoru na Natašu iz Rata i mira, na koju sam bila jako ponosna. Posle su se navikli na moj stil, ali jedva. U to vreme nosila sam najveće zvoncare, kao Tvigi crtali smo trepavice, međutim sve je to bio odraz slobode, drugačijeg pristupa. Još nešto. Posle svake predstave družili smo se u Klubu književnika sa najvećim književnicima, pesnicima, rediteljima, postojala je velika povezanost umetnika iz raznih oblasti. Oni su takođe gledali sve predstave, poznavali su balete, vodile su se rasprave o istoriji, državi, umetnosti, razvijao se neki međusoban, bogat odnos. Meni se čini da u novim generacijama svako živi za sebe i da oni nemaju šansu da čuju druge ljude.
Da li ste upoznati s tim kako naš balet danas funkcioniše?
Nisam znala do ove predstave. Onda su mi igrači onako usput u hodniku ispričali i moram da kažem da sam šokirana. Ovde zaista mora da se desi ministar za kulturu, koji će da dođe i vidi o čemu se tu radi. Pre svega, mora da se promeni zakon koji je ukinuo beneficirani radni staž igračima, jer će takav zakon upropastiti generacije. Naravno da niko od igrača neće sam da ode u penziju jer mu je jača plata, a za to vreme novi mladi se ne primaju, rade pod ugovorom i tresu se od neizvesnosti hoće li on biti produžen. Meni je taj zakon neverovatan, pa zna se koje su granice tela. Koliko god da je savršen igrač, njegovo telo trpi ekstremna opterećenja i može se u nekim slučajevima, pod uticajem lošije genetike, dogoditi da ono propadne već do 35. godine. Jeste savršen igrač, ali gotovo je, telo više ne može da izdrži. Na kraju sam došla na ideju da napravimo Labudovo jezero za igrače od 55 i 60 godina, pa lepo svi da gledamo na šta to liči. A ove devojke i mladići s kojima sam sada radila, za koje vidim da su talentovani, jako fizički sposobni, spremni da rade po ceo dan, svakog časa mogu da budu izbačeni. Pritom, kad se zatvori sezona, oni ne dobijaju platu, jun, jul, avgust, pa čekaj… I kako s tim dobiti neki personalitet?
Ko je u pozorišta uveo zakon o nabavci unapred za godinu dana? Pa, kad rađaš predstavu, ona tokom vremena ne liči više na taj start kako si zamislio, nego ide u drugom pravcu. I sad ti moraš da koristiš onaj tlocrt postavljen u startu, kulise, kostime, pa to nema nigde. Ti se razvijaš sa celom ekipom, imaš pravo da menjaš, a sad više ne možeš da menjaš jer nemaju para da ti kupe nešto jer to nešto nije unapred predviđeno. Prvo što mora da se uradi to je da se vrate stari zakoni za balet, i za dramu takođe, jer ovi sada su poniženje za umetnike, i da se puste ljudi da budu slobodni, da slobodno stvaraju svoju umetnost.
Posle 24 godine ponovo ste ušli u zgradu Narodnog pozorišta.
Ali, kad danas pogledate unutrašnju estetiku zgrade, taj ulazak u salu, vidite kako su svi hodnici prepunjeni nekim oguljenim dekorima umesto da je sređeno, čisto. Ne sećam se da je ikad dekor stajao po svim spratovima. Gornja sala na petom spratu je prelepa, to je bila probna sala u kojoj su se odigravale probe da se ne bi zauzimala glavna scena. Gore je sada isto neki oguljeni dekor, sve nabijeno po ćoškovima, jedno kafkijanstvo od dekora. Balet je estetika, prvo moraš da si prema sebi estetski raspoložen, pa estetski prema kući, pa se razvija osećaj za estetiku tokom života. Zgranuta sam koliko je to sve iznutra propalo.
Još nešto. Zamislite da nije mogla da se nađe scena kako bi se održala komemoracija i časno ispratila primabalerina Višnja Đorđević, ja u to ne mogu da poverujem. Na kraju je, posle celih mesec i po dana, održana komemoracija. E, ako ne mogu da isprate ženu koja je kosti ostavila Narodnom pozorištu, koja se borila i posle odlaska u penziju, osnovala Festival koreografskih minijatura, očuvala UBUS, osnovala Nagradu „Dimitrije Parlić“, o čemu dalje da se priča?!
Vi ste prva dobitnica Nagrade „Dimitrije Parlić“, a inače je uvek isticana vaša moć interpretacije. Niste bili previše opredeljeni ka klasici ni kada ste bili deo nacionalnog ansambla?
Ma jesam, morala sam da igram sve što su mi dali. Međutim, sreća je što su odmah počeli da me uzimaju za neoklasične predstave, videli su nešto dramsko u meni. Posle dve-tri godine ja sam paralelno igrala i klasiku i neku vrstu alternative. Pa, moja poslednja predstava u Narodnom pozorištu bila je Don Kihot, uloga Mercedes, a ujutro sam dobila rešenje da idem u penziju. Bila sam zgranuta jer ne vodim računa o vremenu, ja u penziju? Pa, ja sam u punoj formi. Međutim, ništa ja to nisam osetila jer sam već radila sa Harisom Pašovićem, Damirom Zlatarom Frejem, igrala sam paralelno, vozovima stalno putovala do Subotice gde sam radila Ružu vetrova, Kiš fest. Osam godina sam tako putovala vozovima, od probe do probe.
Hranilo me i jedno i drugo. Što sam više osvajala nove pristupe baletu utoliko sam bolje igrala klasiku. Svaki moj korak je postajao dramski, imao je tekst, on nikad nije bio samo izlazak na scenu, osmeh „kolinos pasta“, pokret bez emocija kako bi se očuvala tehnika. Sa Verom Kostić sam imala ogroman opus, godinu dana smo spremale Pomračenje, predstavu koja prati istoriju jednog čoveka od 1932. do 1980. godine. Sve sam tu odigrala, španske revolucije, radničke pokrete, čarlston, Hitlera, i završila predstavu pitanjem: dokle?
Kad sam sve to savladala, mogla sam po ceo dan da igram, i stadion sam mogla da savladam. A tamo sam morala da trčim sprintom 500 metara, pa počnem da igram Adađo, pa opet sprintom bežim od dece sa bakljama jer pet i po hiljada dečaka veoma lako mogu da te pregaze.
Govorite o sad već legendarnom sletu za Dan mladosti 1988. godine?
Da. Ne mogu ni da zamislim šta sam sve tad dala od sebe. Damir Zlatar koreograf, Paolo Mađeli reditelj, Ksenija Zečević kompozitor, osam kamera iz Londona bilo je postavljeno na okolne zgrade, a prostor je osvetljavan ne kao stadion, nego kao scena. Scenografkinja Marina Čuturilo je donela 500 breza, pa to je ludilo bilo, iz kog je nastalo remek delo.
To je bio i poslednji slet, posle kog je ubrzo krenulo pravo ludilo.
Mesec dana posle tog sleta nisam smela da izlazim iz kuće jer su se pobunili svi socijalistički savezi. Bilo je problema u samoj postavci. Prvo, slika Tita bila je postavljena sa leve strane, a ne u centru kao uvek do tada, a desilo se i još nešto. Klinci, učesnici sleta su pogrešili, spojili se tako da su napravili veliko U. Tačno se na snimku vide dva-tri klinca koji ne znaju gde će, ali to je na kraju ipak bilo U. Raspad zemlje je nekako već bio krenuo i ko zna šta se tu sve dešavalo, nikad se nije ni saznalo.
Svi vaši autorski radovi devedesetih, koreo-drame, imali su snažnu političku poruku, opominjuću. To je bio vaš politički angažman?
Da, kroz svoje delo govorila sam svoj stav, mada sam to činila i pre devedesetih u Pomračenju. A onda sam govorila kroz Proces, Alchajmerovu simfoniju, kroz Cirkus istoriju, iz celokupnog Šekspira sam izvukla tekstove koji diraju u savremenu istoriju i napravila Makbet/ONO.
Kada je Stokholm bio evropska prestonica kulture, 1998, u okviru učešća CZKD-a nastupili ste sa vaše dve predstave, Proces i Alchajmer. Kako su tamo doživljene?
Fantastično. Pritom su prvi put za Proces otvorili Riksarkivet, stari arhiv, praznu zgradu, ogromno čudovište, gde su činovnici radili i gde postoji to pravo kafkijanstvo.
Posle Makbet/ONO, Liv Ulman je rekla da je najzad razumela ovdašnju situaciju. Koliko inače vodite računa o rečitosti poruke koju želite da prenesete?
Uvek sam uspevala da svim svojim predstavama dodirnem misao ljudi, pa čak i onih koji nikad nisu ni gledali takozvanu alternativu. Ali, dirne ih misao. Dirne ih nešto vizuelno, slika, telo ili muzika. Sve što je pravo razmišljanje kroz umetnost i kada date celog sebe, bilo kog čoveka će dirnuti taman iako nikad do tada nije išao u pozorište.
Cirkus istorija je bila i na bečkom Viner festu, jednom od najelitnijih festivala, a za nju ste dobili i nagradu grada Beograda. Koja je dalja sudbina tih predstava, postoje li snimci i gde se mogu videti?
Ništa. Troje novinara iz Nemačke je tražilo snimke, ali u CZKD kažu da ne postoji nijedan. Najžalije mi je što Medeja nije snimljena. Kad smo bili na Edinburškom festivalu, ta predstava je od kritike bila visoko ocenjena i ekipa BBC-ja je želela da snimi celu predstavu, međutim, u našoj organizaciji su rekli da smeju da snime samo 15 minuta. Ne mogu da oprostim takvu odluku, sada bismo imali snimljenu celu predstavu. „Herald tribjun“ je tada objavio moju sliku na naslovnoj, a ja nemam nijedan snimak predstave.
Pre izvesnog vremena pominjali ste ideju o predstavi inspirisanoj Kafkinim Zamkom. Počeli ste s realizacijom?
Nekad imam ideju, ali zbog tih prokletih para ne mogu da je realizujem. Mada mi je sada prostor najznačajniji, jer ga nemam. Rodoljupce sam, na primer, napravila faktički filmski. I htela sam hologramski da proizvedem Steriju i da pustim da ide ka devojčici koja priča. I da sedne pored nje, to bi mi bio kraj predstave. Ali, za to nije bilo novca.
Imala sam ideju o Alisi iz zemlje čuda u Kafkinom Zamku. Zapravo, sve već imam u glavi, ali mi je neviđeno značajan dramaturg, to ne mogu da rešim sama. Očito da me inspiriše ceo ovaj svet, čovečanstvo, ratovi, izbeglice, rijalitiji, a u stvari svi smo u Kafkinom Zamku. Vreme me inspiriše i dovodi mi nazive drama. Ali, sada nema sredstava, sada ne mogu ni pozorišta da isplate ljude. Taj zakon naprosto mora da se menja, on je vezao ruke svim pozorištima. Za devet godina ne prime nijednog glumca. Ako čovek ode u penziju, nemaš pravo da dovedeš drugog. Biće ukinuta sva pozorišta i očito da ovom svetu odgovara da kultura uopšte ne postoji. Onda si malo gluplji, a glupacima je lako vladati.
Pred policijskim kordonom u Kolarčevoj, u ponoć, na studentskom protestu ‘96/97. odigrali ste Makbet. Šta biste danas odigrali i gde?
Tada su me studenti pozvali, i ja sam rekla da nemam ništa novo da kažem, mogu samo na minus sedam sopstvenim telom da govorim, da budem polivena vodom pred kordonom i odigram kraj Makbeta. I eto, odigrah.
Čudno je vreme danas, promenili su se ljudi. Izgubio se kriterijum šta je zaista loše, a šta dobro, šta treba uraditi, a šta ne. I da li treba išta uraditi, jer postaješ žrtva drugačijeg mišljenja. Drugo, ljudi menjaju mišljenja, to me najviše nervira. Pa ne može valjda da se menja ideja jednog bića tako brzo i da se prevrće kao palačinke. Prvo sam od pojedinih ljudi očekivala da ne skinu zvezde petokrake sa raznih skupština, pa su skinuli u ime demokratije. Onda odjedanput, nešto još gore, rehabilitacija svih onih koji su sarađivali sa fašistima. Sledeći put, ja samo čekam da Hitlera rehabilituju. A onda, odjedanput vidiš od ljudi od kojih to nisi očekivao da umeju da poštuju oslobođenje Beograda, Jugoslavije, i više stvarno ne znaš o čemu se ovde radi. Pa i na svetskom nivou, kao da Drugi svetski rat nikad nije ni prestao, do dana današnjeg ista režija ratova, bratoubilačkih, verskih. Jako je opasno za čovečanstvo kada čoveka celog rasparčaju. Ozbiljno, ovo je sada vreme Alise u zemlji čuda u Kafkinom zamku.
