Nepreglednom moru ovdašnjih bizarnosti pridružila se i jedna mala neobičnost koja otkriva da bioskopi više nisu mesta na kojima se gledaju filmovi. U holu nekadašnjeg kina „Drina“ prodaju se čarape, gaće i izgužvane krpetine iz Turske, na predvorju pojedinih filmskih dvorana već su odavno nikli šopovi sa raznoraznim drangulijama, a tamo gde se još prikazuju filmovi, nema publike. Tako je u bioskopu „Avala“ tokom novembra prodato jedva šezdeset šest karata za tridesetak projekcija, što znači da je jedan film u proseku gledalo dvoje ili troje ljudi. Ništa manje sumoran prizor ne odaju ni drugi gradski bioskopi poput 20. oktobra ili Fontane gde se u dvoranama sa više stotina sedišta baškarilo svega nekoliko posetilaca. U jednoj od sala koje se nalaze u samom centru grada, nekad prepunoj „Kozari“, kojoj pošteni svet nije mogao prići od kordona tapkaroša, prodato je nedavno za sve projekcije tokom dana svega trinaest ulaznica. No nije samo taj zlosrećni broj uznemirio ovdašnje distributere i prikazivače filmova, jer iz godine u godinu konstantno opada posećenost prestoničkih bioskopa, pre svega onih koji se nalaze u vlasništvu „Beograd filma“, koji i poseduje najveći broj gradskih dvorana.
SUNOVRAT: „Ovo je čista agonija“, zabrinuto primećuje Vladan Šobajić, direktor „Beograd filma“, inače predsednik Upravnog odbora Poslovnog udruženja bioskopskih prikazivača Srbije i Crne Gore, dok u oronulim prostorijama ove kuće iznosi sumorne podatke o novembarskoj apstinenciji bioskopske publike. To što se dogodilo u ovom mesecu zapravo je završno poglavlje višegodišnjeg sunovrata bioskopa, koji je počeo sa raspadom nekadašnje Jugoslavije.
Već sredinom 1991. godine, prve godine rata, bioskope je pohodilo tri puta manje posetilaca nego krajem osamdesetih, kada se u kino-dvoranama dnevno tiskalo između dvadeset i dvadeset pet hiljada ljudi, bezbrižnih i neopterećenih, koji nisu ni slutili šta će im se ubrzo sručiti na glavu. Uskoro je već valjalo vojevati i ginuti po tuđim planovima i za tuđe zemlje, tako da je broj posetilaca bioskopa ubrzo pao na pet do šest hiljada dnevno, jer više nikome nije bilo do te vrste zabave, koja je poprimila nekakav opori ukus. One najupornije, kojima su slike sa bioskopskog platna i dalje predstavljale neku vrstu kompenzacije za sve nepodnošljiviju svakodnevicu, dotukle su sankcije, zbog kojih su najveće producentske kuće počele da zaobilaze srpsko tržište u širokom luku. Nezavisna američka scena i evropski producenti koji su odbijali da slede politiku svojih zemalja, ipak nisu mogli da utole glad filmskih konzumenata za onim što je već uveliko formiralo njihov ukus, tako da je broj posetilaca bioskopa spao na dve hiljade gotovo slučajnih namernika.
Dejtonski sporazum doneo je do oslobađanje od stega sankcija koje su, što je već dobro znano, predstavljale pravi izazov za domaću privredu, pa samim tim i filmsku industriju, ali se publika više nikada nije vratila u bioskope, jer se onaj osećaj bezbrižnosti, bez koga se filmovi često pretvaraju u mehaničko nizanje slika, više nikada nije vratio u živote ljudi. Bilo je i tada pokušaja da se turobna svakodnevica predstavi kao normalan način života, pa je 1996. godine posećenost bioskopima bila slična onoj s početka 1991. Narednih sezona postojali su čak i neki nagoveštaji da se publika stidljivo vraća u bioskopske sale, tako da je početkom 1999. bilo dana kada se prodavalo i desetak hiljada karata. No, to kratkotrajno opuštanje uz filmove kojem su bili skloni neizlečivi optimisti i oni koji su dotakli samo dno rezignacije, sasekao je ubrzo novi rat, tako da je publika nakon toga nastavila da izbegava bioskope, tim pre što su se u međuvremenu pojavili i mnogi drugi načini za konzumiranje filmova.
MUSAVE KOPIJE: Niko više nije morao da napreže oči sa musavim video- kopijama na kojima su se filmski junaci u neprepoznatljivosti nadmetali sa titlovima, jer su filmovi u DiVX formatu postali deo svakodnevice, budući da je većina personalnih kompjutera, izuzimajući od te vrste tehnološkog izazova samo pentijumske prvoborce i njegove preteče, bila u stanju da reprodukuju filmove sa kompakt-diskova. Zbog toga je najveći pad u poseti bioskopima zabeležen upravo 2003. godine kada su se najnoviji naslovi mogli kupiti na svakom ćošku, tako da je u tom periodu „Beograd film“ uspeo da sakupi jedva pet stotina hiljada posetilaca tokom dvanaest meseci.
„Dešavalo se da izlazimo na ulicu i ispred vrata ‘Kosmaja‘ rasterujemo one koji su dovukli pune torbe diskova sa najnovijim filmskim hitovima“, opisuje direktor „Beograd filma“ Vladimir Šobajić poniženja sa kojim ih je suočila država, koja očito nije imala želje ni volje da preseče ovu vrstu biznisa. Možda se novo-starim vlastima u Srbiji učinilo da je dovoljno što su onemogućili pojedine televizije da organizuju svetske premijere Matrixa po čemu će biti zapamćene u širokom svetu, i prikazuju filmove Titanik, Širom zatvorenih očiju, Američku lepotu, Zoro, Trumanov šou, Nemoguća misija… i slična dela u vreme kada se ti filmovi nisu ni približili pragovima bioskopa, jer nikome nije padalo na pamet da mrdne prstom dalje od toga. To što policija teatralno gura u svoje „pežoe“ one koji na ulici zarađuju par stotina dinara na prodaji pirata, rečito ukazuje da je vrh tog biznisa pošteđen i privilegovan, bez obzira na to što prodaja i kupovina takvih izdanja predstavlja krivično delo, intelektualnu krađu, u kojoj prodavac i kupac podležu zakonskim sankcijama „Država nije zainteresovana za suzbijanje piraterije“, rezignirano primećuje direktor „Beograd filma“ Vladan Šobajić. „To je jedan od načina za očuvanje socijalnog mira, podsticanje grupne zabave za sto dinara i flašu koka-kole, da ne ulazimo u to da su možda neki iz vrhova vlasti umešani u produkciju piratskih izdanja, jer se u tom poslu obrće ogromna količnina novca. Sve to je potpuno uništilo kult izlazaka u bioskope, a to je najgora stvar koja se mogla dogoditi.“
REPERTOAR: Moglo bi se tu još štošta dodati. Sumnjiva repertoarska politika domaćih distributera, koji uporno forsiraju američku produkciju bez obzira što ponuda piratska izdanja na ulicama, povremeno potvrđuju ispravnost njihovog izbora; ruinirane bioskopske sale, od koji se jedino mogu izuzeti Takvud sinepleks, Roda i „Kozara“, sa licenciranim ozvučenjem dolby SR i DTS, ili bioskopi „Jadran“ i Zvezda, zbog novih stolica, mada su njihovi podovi i dalje prekriveni ostacima semenki i svakojakim otpacima; na kraju, tu je i cena karata koja se penje do 250 dinara, što je mnoge otrglo od filmske zabave. Pri tom predstavnici velikih kompanija insistiraju da karte za megahitove poput Harija Potera, Gospodara prstenova, Spajdermena ili Troje budu u Beogradu najmanje tri evra, ali ulaznice često nisu jeftinije ni za domaće filmove. Distributeri svaljuju krivicu na prikazivače filmova, oni koji poseduju bioskope odgovornost prebacuju na producente koji nastoje da što brže povrate stotine hiljada uloženih evra, dok je prema nepodeljenom mišljenju jednih i drugih, filmska produkcija sve slabija i slabija. Iz sveta stižu isceđene ideje, nastavci nastavka i rimejkovi rimejkova, tako da najviše posetilaca privlače kvaziistorijski spektakli tipa Troje, Isusa, Gladijatora, ili Aleksandra, koji se samo prividno temelje na promovisanju nekih neprolaznih vrednosti. Ništa bolje ne stoje stvari ni sa domaćim naslovima.
Stoga Tesna koža, referent Mita koji u posttitoizmu traži svoje mesto pod suncem, a pre svega preko tri miliona posetilaca koji su uživali u stupidnom doživljaju sveta Milivoja Miće Miloševića, ostaće još dugo nedosanjani san ovdašnjih reditelja, producenata, distributera i prikazivača filmova. Njemu su se tek u lakom dremežu približili Zona Zamfirova, koju je gledalo milion i dve stotine hiljada ljudi, Lepa sela sa sedamsto pedeset hiljada i Munje sa pola miliona posetilaca. Svetski megahit Titanik jedva je uspeo da se približi prvencu Radivoja Andrića, mada i u takvom svođenju računa niko nije na nekom dobitku. Film na ekranu nije film, već puka informacija o nekom filmskom ostvarenju, kao što se knjiga ne može čitati pod mikroskopom, niti se jedna umetnička slika može promatrati kroz ključaonicu. Nije moguće ni muziku slušati na tranzistoru. Zapravo jeste, ali su to samo one treperave senke na zidu alegorijske pećine, koje je onaj stari Atinjanin oštro odvajao od pogleda na samu suštinu stvari.
