Agelast sa bendom Porto Morto: Okačeni na sajlama u podnožju Silosa

Galeb Nikačević Haši-Jare, autor popularnog podkasta „Agelast“, poznat je po dugim razgovorima sa zanimljivim sagovornicima. No, već je uveo dokumentarce i emisije o gastronomiji kao i „Agelast Session“ gde je muzika u prvom planu.

Do sada je predstavio bendove poput Koikoi, Buč Kesidi, Prti Bee Gee, muzičarke Bojanu Vunturišević i Ivu Lorens.

Ove srede (31. jul) na kanalu „Agelast“ na Jutjubu prvi put gostuje regionalni bend – Porto Morto. Nastup zagrebačkog benda snimljen je u beogradskim Silosima. Nikačević o tome govori za „Vreme“.

Kako je došlo do ideje za nastanak ovog muzičkog dela podkasta?

Muzika, kao i šira muzička kultura i supkulture, veliki su i nerazdvojni deo našeg identiteta. Ne samo mene, kao autora, već i cele ekipe koja stoji iza projekta Agelast. Da nije bilo muzike, ne bismo ni mi bili ekipa. Na neki način nas je ta kultura okupila i predstavlja centralni deo našeg društvenog života. Tako da je gravitiranje ovakvom formatu sasvim prirodno.

Nastalo je kao zezanje i dokolica tokom lokdauna u pandemiji, prvo sa MKDSL-om, potom sa Stray Doggom, zatim bendom Coucou Abel, Larskom iz Kragujevca… Nakon toga sve ostalo je počelo da dolazi prirodno, ali ne i bez teškoća. Do sada smo ugostili dvadesetak izvođača.

Sada, po prvi put, za gosta imate bend iz regiona. Zašto je izbor pao na Porto Morto?

Region je oduvek bio u planu, samo je veoma teško uklopiti sve pokretne delove ovakvog projekta, posebno ukoliko se radi ograničenim sredstvima. Potrebno je da je bend ovde, da ima slobodnog vremena, da imamo prostor, ekipu, opremu, budžet…

Sa bendom Porto Morto, a zahvaljujući projektu „A1 Kinoteka“ koji su ih doveli i obezbedili nam nužna sredstva, jedna ovakva stvar je mogla da se desi. A Porto Morto se stilom, autorskim izrazom, inovacijom svakako uklapaju u našu viziju ovakvog jednog formata.

Foto: Agelast

Kako je izgledalo snimanje u Silosima?

Problem u Silosima je bio što su članovi benda bili razdvojeni, to jest, u svakoj od ćelija bio je po jedan član benda, iz čega je trebalo stvoriti i dinamiku i to da oni mogu da sviraju, a da se međusobno ne vide. Pored toga, silosi su arhitektonski neverovatna stvar, ali iznutra, za oko kamere, trebalo je prostor oživeti da ne izgleda monotono.

Rešili smo da koristimo i filmske stunt rigove za efekte letenja i na tome smo veoma zahvalni našem drugaru Milanu Alavanji koji se bavi ovim stvarima za holivudske produkcije u Srbiji, pa smo uspeli i da ih podignemo u vazduh.

Ali to je ostavilo jednu sitnicu… Kako će da sviraju? Tako da je projekat imao domino efekat problema, ali mislim da smo izašli na kraj sa njime.

Kako gledate na jačanje podkasta na domaćoj i regionalnoj sceni?

To je sjajna stvar, jer ljudi osvešćuju da je došlo vreme evolucije medija i da ćemo vrlo brzo morati da promišljamo šta uopšte znači reč „mediji“ danas i sutra, na koji način ih konzumiramo, kako mediji budućnosti menjaju kulturne matrice i poslovni ekosistem.

Ali najvažnije od svega je — kako ćemo regulisati ovaj fenomen tako da se u njemu utvrdi bastion poverenja, smernice po kojima bi svi trebalo da rade. Trenutno to nemamo, pa sve više podseća na Divlji Zapad nego na uređeni sistem. Kao i sve mlade stvari, to ima puno svojih vrlina, ali i puno mana.

Svakako sam entuzijasta jer mislim da ovi formati spašavaju medije koji polako izumiru. Podkasti su pokazatelj da se ono što smo nekada zvali radio ponovo rodilo u novom ruhu, samo ga sada drugačije zovemo.

Foto: Sandra Planojević

Da li možete da izdvojite nekoliko pouka iz razgovora sa svojim gostima?

Nezahvalno je izdvajati takve trenutke, niti bih mogao da ih se setim na ovaj način, ali vidim efekat kroz sve ove epizode i godine. Veoma je važan kontinuitet u radu, iz njega se uči najviše. Uče se nevidljive nijanse vođenja razgovora, otvaranja sagovornika, prilagođavanja i pripremanja za razgovor.

Kroz toliko različitih tema i priprema za njih, u jednom trenutku počnu da se preklapaju i da se povezuju fenomeni koje odjednom imaš osvetljene iz različitih uglova i to počne da ukazuje na prirodu sveta kojim smo okruženi, a time i naše mesto u njemu.