Idi je Njujorčanka, ima dvadeset i tri godine, iritabilna creva, muke s otplatom studentskog kredita i upravo ulazi u vezu sa sredovečnim oženjenim muškarcem. U međuvremenu, ostaje bez posla, potom i bez cimerke, a zatim i bez stana po kojem, inače, špartaju rasne njujorške bubašvabe, pa kako novca ionako nema, njeno se nezadovoljstvo sobom i svetom dodatno produbljuje. Zbunjena je odlukom da uđe u vezu sa (znatno) starijim muškarcem, a da, s druge strane, ako je suditi po njegovom ne baš dokučivom ponašanju – na primer, odbija seks s njom – ni njemu nije sasvim jasno šta hoće. Bez posla, pak, nije ostala zato što je nasrnula na starijeg muškarca, nego zato što je serijski upražnjavala seks s kolegama iz redakcije u kojoj izvodi korektorske radove (“seks s kolegama bio mi je najbolji deo rada u ovoj formi”, zapisaće (str. 25) i sebe, samoironično, nazvati “dežurnom droljom u kancelariji” (str. 24). Tačnije, nije dobila otkaz zbog same te okolnosti – ipak je to Njujork a ne zabit duboke Amerike – već zato što je seksualne radnje izvodila u prostorijama koje su namenjene drugim aktivnostima, fotokopiranju, na primer, a ne seksu. Ne treba ni reći da nijedan muškarac zbog iste te stvari nije otpušten. Od svih muškaraca – a u međuvremenu će vrlo precizno nabrojati s kim je, šta, na koji način i zbog čega radila (devojka, jednostavno, voli seks, ali nikada stvar nije samo u seksu) – zainteresovao ju je samo jedan, te će se oproštajni susret u njegovom uredu okončati brutalnom i, u književnom smislu, impresivnom scenom. Novi posao pronalazi u firmi za dostavu, te ćemo u opisima jurnjave na biciklu po gradskim ulicama pronaći živopisne slike Njujorka, a kada ima vremena i volje, Idit slika, ali ne uspeva da dosegne ono što želi (a želi da u slikama prepozna sebe). I u svemu tome, dakle, Erik, belac koji pripada visokoj srednjoj klasi, ali koji nedopustivo dugo odbija da spava s njom, što njenu razigranu seksualnost vrlo iritira, a njenu inteligenciju zbunjuje.
Rejven…
ULOG VEĆI OD MUŠKARCA
Spletom bizarnih, premda ne i nelogičnih okolnosti, Idit upoznaje Erikovu ženu, a onda, na sveopšte iznenađenje (naročito Erikovo), završava kao podstanarka u njihovoj kući. Ako je do tog trenutka priča izgledala kao još jedna epizoda u večnom serijalu o odnosu mlade žene i starijeg oženjenog muškarca, sada je u zaplet uveden momenat koji stvara istinski događaj u kojem pratimo suptilno, mučno, inteligentno, očajničko, neravnopravno nadmetanje dve žene – neravnopravno jer Idi je mlada, a Rebeka nije, neravnopravno jer Idi je bez prebijene pare, a Rebeka je ugledna doktorka – pri čemu je istinsko pitanje oko čega se, u stvari, dve žene nadmeću, šta je svrha njihove borbe, jer ako na početku to jeste muškarac, Erik, s vremenom se njihova igra pretvara u nešto drugo, dublje, složenije, nedokučivije (i za njih same): ulog je veći od još jednog primerka muškog roda. Zbog toga Erikov lik, u početku vrlo plastičan i prisutan, postaje sve bleđi, pretvara se u obris iza mutnog stakla i suštinski nestaje iz priče, poput dima, a na njegovo mesto stupaju Rebeka i njena lucidna kći Akila, trinaestogodišnjakinja. Suptilnost kojom Rejven Lejlani uranja u odnos dveju žena, a zatim gradi odnos Idi i Akile – fascinantna je i nije joj lako naći pandan. Psihološki besprekorno izvedeni, ti odnosi dosežu, ako se sme tako reći, filozofsku složenost koja nijednog trenutka ne prerasta u filozofiranje: Lejlani je naprosto rasna spisateljica koja, mladosti uprkos, zna da književni izraz ne sme da kvari filozofskim objašnjenjima, već stvar prepušta jezičkim nijansama i refleksivnim prelivima koji najčešće ostaju uvijeni u sebe same i prepušteni čitateljskoj invenciji.
A da, Idit je crnkinja.
FORENZIČKO KOPANJE
Sjaj je impresivan roman koji nepogrešivo razara sva opšta mesta kojima ovakva tema – odnos mlade žene i starijeg muškarca – vrvi. Lomljenje opštih mesta Lejlani izvodi organski: njoj se opšta mesta gade. Kad god naiđe na motiv koji smo toliko puta videli, čuli ili pročitali, Lejlani odbija da ga “prepiše”, traži nove formulacije i bez izuzetka uspeva da bude drugačija, bolja, zanimljivija i, ako hoćemo, dublja. Otud će smeh iza njenih zuba da procveta i, ubrzo potom, tamo da umre (str. 47), zbog toga je “njeno telo bilo glatko i homogeno poput mulja” (48), a sa 16 godina je, u jednom kratkom trenutku, pomislila da bi mogla da zadrži dete, “da raspoluti to zrno peska u sebi i udovolji njegovoj ambiciji da prodiše” (str. 43). Kada, pak, bude shvatila da se veza sa Erikom tanji, Idi će reći “da je on najočiglednija stvar koja mi se ikad dogodila, i širom grada isto se događa drugim blesavim, poluoformljenim ženama koje uzbuđuju muškarci s jedinim kvalitetom u tome što su živeli malo duže, ta grozna, nimalo posebna stvar koja se prosto dogodi ako samo nastaviš da ustaješ, pereš zube, ideš na posao i ne obazireš se na šapat koji ti dolazi noću i saopštava ti da bi bilo lakše da si mrtva” (str. 190). Retko se događa da roman ispisuje sveža ruka iz koje naprosto kuljaju sokovi mladosti, a da istovremeno sva ta tečnost makar malo (u boljim slučajevima) ne ufleka papir po kojem kaplje. U ovom slučaju, sve te sokove upijaju moćne književne refleksije izrečene bez zazora, oneobičene upravo neuporedivim osećajem za izmeštanjem iz unapred datih uloga: staro/ mlado, muško/ žensko, crno/ belo. U jednom kratkom monologu, Rebeka, Erikova supruga koja radi kao mrtvozornik, izgovoriće sledeći tekst nad jednim od otvorenih leševa: “Zamisli da živiš toliko pažljivo da se na tebi ne vidi da si uopšte živela. (…) Mislila sam da ću da budem hirurg. A onda smo na prvoj godini videli i prve leševe, dupke pune podataka. Naravno da pacijenti lažu o tome koliko piju ili puše, ali leševi govore sve. (…) Kao da se šetaš kroz kuću nekog neznanca i pipkaš sve njegove stvari” (str. 92). Da li je uopšte potrebno reći da je Idi uradila upravo to: upala u kuću neznanca i (forenzički) pipkala njegove stvari, da bi usred pipkanja bila uhvaćena na delu. I ne samo to. Čitav je roman veliko forenzičko kopanje po sebi, ali i drugima, jedino što, za razliku od Rebeke, Idi to radi na živo. Otud upečatljiva scena u kojoj ona kroz otškrinuta vrata gleda kako Rebeka i Erik vode ljubav, a onda, danima posle toga, pokušava da naslika to što je videla. Vrhunac te epizode će se, naravno, dogoditi kada Rebeka otkrije Idine slike.
Struktura Sjaja je u najmanju ruku trojaka. Na prvoj ravni su opisi, pri čemu valja izdvojiti portrete roditelja urađene borhesovskom štedljivom tehnikom: na tri ili četiri stranice Lejlani skicira čitave živote, a da te skice ostavljaju utisak savršeno postignute mere. Manje ne može, više bi narušilo ravnotežu. Na drugoj, dubljoj ravni, Lejlani ispituje granice do kojih Idi dopire i šta se događa kada pokuša da ih prekorači, a događaju se, razume se, omanje katastrofe. Na toj ravni će se raspakivati i zavežljaji eksplicitnog ili implicitnog rasizma. Istovremeno, iz tih katastrofa rađaju se novi oblici života, najupečatljivije dati u odnosu male Akile i tek nešto starije Idi. Najzad, treća, najsloženija ravan uvodi u priču i samu umetnost, kao da se na Idinim platnima taloži, poput snega ili pepela, čitavo njeno iskustvo. Idinom slikanju posvećeno je najmanje teksta, ali mesta, epizode, samo vreme u kojem Idit razapinje svoja platna, meša boje i stvara, svojevrsni su sažeci njenih traganja ili, u ređim slučajevima, onoga do čega je uspela da dođe.
Rejven Lejlani bila je studentkinja Zejdi Smit. Povučena i tiha, na predavanjima i vežbama nije mnogo govorila (za razliku od razgalamljenih muškaraca, dodaje Zejdi S.), kao da je reči čuvala za retko samosvestan roman dostojan svoje profesorke.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Najveća glumačka nagrada „Dobričin prsten“ uručena je Aniti Mančić o kojoj je žiri rekao da „emotivna polja svoje do kraja još uvek neistražene ličnosti, daruje postojanju večne kreativnosti, pozorištu“. Monografija, koja je deo ove nagrade, dobiće naknadno
I Pozorište na Terazijama u petak nije održalo predstavu u znak solidarnosti sa četiri povređena muzičara Beogradske filharmonije tokom odavanja počasti nastradalima u Novom Sadu. Na isti način solidarnost su iskazali i orkestri Narodnog pozorišta u Beogradu i SNP u Novom Sadu
Gotovo nepoznata poema Aleksandra Vuča i Dušana Matića, nekad zabranjena zato što poziva na pobunu, postala je predstava „Hleb teatra“ i deo obeležavanja veka nadrealizma. Moguće ju je videti u subotu u Muzeju primenjene umetnosti
Interdisciplinarna, kao što je to bio i sam opus Vojislava Despotova, izložba Veseli pakao poezije u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine ukazuje na kompleksne veze između književnosti i vizuelne umetnosti
Tokom blokada u petak samo ludom srećom niko nije poginuo. Ali, fitilji su sve kraći. Tako to biva onde gde vlast ima samo jedan princip – da ostane na vlasti
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić upravo je nacrtao mete na leđima studenata koji traže pravdu blokiranjem fakulteta. Treba li sada da vajne „patriote“ potežu štangle, noževe i bejzbol palice na ove momke i devojke optužene da su gramzivi plaćenici
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!